АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ: Историја се немилосрдно поиграва са Србима

Због противсрпске политике Срби су о Мажуранићу говорили: „Добар песник, да је човек таки“. После овог, само овлашног осврта на хрватску компоненту у српској историји, мислим да се може рећи да је нисмо добро научили а и што смо знали трудили смо се да заборавимо, да све подредимо тзв. братству и јединству.

Књига је свеобухватно и свестрано урађена хрестоматија, издање богато опремљено фотографијама, бројним портретима, мапама, факсимилима, илустрацијама. Укратко, пред читаоцем је својеврсна фреска историјски дугог трајања и трагова Срба у Угарској, на територији која обухвата и данашњу Војводину, али и шири простор. Ово изузетно издање непосредни је повод за разговор са аутором, академиком Василијем Крестићем, чије је вишедеценијско бављење историјском и укупном судбином српског народа на Балкану изнедрило и ову драгоцену публикацију.

Ваша недавно објављена књига – „Историја Срба у Угарској 1790 – 1918“ – у јавности је здушно оцењена као капитално историјско дело. Припремана је, казали сте, пола века. Да ли је на „далеком старту“ овог посла наум писца био једнак оном који је водио његову руку када је на рукопис стављена тачка? Да ли су се, на пример, пре пет деценија могле дослутити данашње војвођанске страсти и савремени антагонизми у Војводини?

Истраживачки послови, сабирање и проучавање извора и литературе, трајали су више деценија, заправо од самог почетка мог бављења науком. Поједини одељци књиге настајали су још током истраживања. Они су из године у годину и из деценије у деценију низани попут камичака у повећем мозаику. Када сам завршио истраживачки посао, када сам схватио да сам научно сазрео за писање овог дела, ослободио сам се многих споредних а у мојој струци неизбежних послова. Само писање књиге није трајало дуже од годину и по дана.

Што се тиче мог наума, он је од самог почетка био јасан. Зато што историја Срба у Угарској од краја XVIII века до уједињења Војводине са Србијом 1918. није била написана у целини, у виду синтезе, што оно што смо имали, по мом уверењу, није у свему било на нужном научном нивоу, јер није написано на основу архивског истраживања, што су многа значaјна питања из прошлости Срба у Угарској изостављена, а нека нису била ни уочена, одлучио сам да попуним ту историографску и културну празнину. Од самог почетка рада на књизи намеравао сам да је напишем строго научно, без политизације. Међутим, како је време одмицало, питање Војводине и њене аутономије, из године у годину, до наших дана, све је више политизовано. Нисам себи дозволио да се, пишући књигу, њоме упустим у политику. Међутим, свима онима који се баве политичким питањем Војводине и њене аутономије, који хоће да поштују историјске чињенице, а не да их фризирају, фалсификују и тумаче према својим идеолошко-политичким потребама, књига ће добро доћи, јер све што је у њој написано засновано је на прворазредним доказима.

Шта чини суштину српских настојања да на подручју Хабзбуршке монархије, у Угарској, стекну територијалну или што ширу народно-црквену аутономију?

Из читаве историје Срба у Хабзбуршкој монархији јасно се види да су захтеви Срба за добијање територијалне или што шире народно-црквене аутономије имали задатак да служе српским националним, верским, културно-просветним и политичким интересима. Посебном аутономијом, било територијалном или народно-црквеном, Срби су намеравали да се бране најпре од германизације а касније од мађаризације, да сачувају своју националну и верску посебност. Аутономија је могла да буде, а у извесном смислу је и била, једина институционално организована заштита специфичних националних интереса Срба у туђинској многонационалној држави. Стога су се Срби упорно борили за њено проширење и за њено очување. Међутим, Беч и Пешта, Немци из Аустрије и Мађари, увек су били против српских настојања која су се тицала аутономије. Уочи Балканских ратова они су суспендовали и иначе скучену српску народно-црквену аутономију. Учинили су то у тренутку када су односи између Србије и Аустроугарске, пред Први светски рат, већ били веома заоштрени. Аустроугарска није могла да дозволи да на њеној територији и даље постоји аутономна организација Срба, помоћу које би се они лако могли супротстављати њеној непријатељској политици према Србији. Аустроугарске власти су врло добро знале да су се Срби из Угарске увек залагали за што ширу аутономију и стога да би помоћу аутономије у погодном тренутку што лакше ступили у државну заједницу са Србијом. Да би те намере осујетила, власт је одлучила да уништи аутономију како она не би послужила као мост преко којег би се уједињење Срба без тешкоћа могло остварити.

На основу овог сажетог осврта на питање аутономије може се закључити да се историја немилосрдно поиграла са Србима из Угарске. Двовековне тежње за стварањем њихове аутономне територије нису остварене у време кад им је она била неопходна и кад су се за њу борили. „Дарована“ им је тек после револуције 1945, а нарочито Уставом 1974. године, кад им није била потребна и кад такву, какву су добили, никад нису ни тражили, нити желели. Управо стога заговорници данашње војвођанске аутономије, ако имају мало знања, морала и стида, не би могли и смели да се позивају на прошлост, јер је она у свему супротна садашњости. Ако је у прошлости аутономија имала да служи Србима и српским националним и политичким интересима, данашња аутономија, са Статутом Војводине, у свему је уперена против српског народа и српске државе. Данашњу аутономију Војводине Срби би морали да сведу на разумне границе јер, ако то не учине, ископаће гроб и својој држави и свом народу. Показаће да су недостојни наследници својих славних предака и да не заслужују бољу будућност од оне која им је скројена Уставом 1974. године.

Кад је реч о данашњим захтевима за што ширу аутономију Војводине, треба рећи да њу, поред незнатног дела Срба, траже и Мађари. То је занимљиво зато што су Мађари у оквирима Аустроугарске били највећи противници српских тежњи за извојевањем српске аутономије. Сада, кад Војводина чини саставни део Србије, Мађари се залажу за њену аутономију. Разлог таквом њиховом понашању према аутономији Војводине више је него јасан. Ако су Срби тражили Војводину док су били под Аустроугарском да би се њоме бранили од мађаризације, да би њоме чували свој национални и верски идентитет и да би, како сам рекао, помоћу аутономије у погодном тренутку што лакше ступили у државну заједницу са Србијом, Мађари то данас чине из истих разлога, из својих националних и државних интереса, који су у сукобу са српским државним и националним интересима. О томе наши политичари треба добро да размисле и да нађу решења која неће штетити српским националним и државним интересима, нити ће угрозити виталне интересе Мађара.

У делу је реч о животу Срба у Угарској у периоду од Темишварског сабора 1790. године па до уједињења Војводине са Србијом 1918. Шта је оно на шта бисте читаоцу посебно скренули пажњу и који разлози су пресудили да највише простора у књизи посветите револуцији 1848 – 1849, и да је тако исцрпно монографски прикажете?

Оно што чини црвену нит моје књиге, што се провлачи од њене прве до последње странице јест однос између Срба из Угарске са Србима из Кнежевине, односно Краљевине Србије. Тиме сам хтео да покажем да је национална свест код Срба и осећање духовног јединства код њих, и с једне и с друге стране Саве и Дунава, током читавог периода који обухвата књига била на веома високом нивоу. То је посебно дошло до изражаја у време Првог српског устанка, у годинама револуције 1848-1849, током Балканских ратова и по свршетку Првог светског рата, када је српска војска улазила у градове и села Војводине и када је 25. новембра 1918. у Новом Саду донета одлука о присаједињењу Војводине Србији. Наводећи многе конкретне примере о блискости, сарадњи и јединству, о томе да су Срби из Угарске и Кнежевине један исти народ и да га, како је 1849. изјавио Стеван Книћанин, само Сава и Дунав дели, нисам пропустио да наведем и оне случајеве када је, којим поводима и зашто међу њима долазило до несугласица и неспоразума.

Револуцији 1848. до 1849. посветио сам највише простора из више разлога. Најпре због тога што је та револуција најзначајнији догађај у историји Европе током XIX века. Српска револуција чини саставни део те општеевропске револуције. Тако крупан и изузетно значајан догађај, с веома разгранатим проблемима, прави је изазов за сваког историчара. Није случајност да су се револуцијом бавили многи наши веома познати, али и страни историчари. Неки од тих страних историчара током свог читавог радног века бавили су се искључиво револуцијом и увек су имали да кажу нешто ново или другачије од својих претходника. Без доброг познавања узрока избијања, као и тока и последица које је за собом оставила револуција, не могу се разумети многа потоња збивања, посебно она која се тичу српско-мађарских односа. Зато сам одлучио да њу посебно и подробно прикажем, утолико пре што сам имао могућности да њену историју обогатим новим темама и новим досад непознатим чињеницама.

Када и због чега су се јављали несугласице и неспоразуми између Срба из Угарске и Србије?

Несугласице су се јављале у оним тренуцима када су се Срби из Угарске налазили под снажним притисцима Беча и Будимпеште, када су их мађарске владе немилосрдно и брутално почеле угрожавати осмишљеним законима којима је био циљ мађаризација и стварање велике, етнички чисте Мађарске, која би се простирала од Карпата до Јадрана. Пошто су се налазили у тешкој ситуацији, Срби из Угарске упирали су очи у Србију. Очекивали су да она крене у националноослободилачку акцију и да почне да решава Источно питање. Како Србија ни војнички, ни дипломатски, у време владе кнеза Михаила и владе намесника није била спремна, а ни способна за веће војне активности, држала се уздржано не желећи да стави на коцку оно чиме је већ располагала. Због тога се Србија налазила под баражном ватром српске штампе у Угарској, под жестоком критиком новосадске Заставе Светозара Милетића, Панчевца Јована Павловића и Уједињене омладине српске.

У нашем времену није реткост да нове историјске књиге непосредно по објављивању постају тема стручних, али и ширих, јавних спорења. Давнашњи неизмирени рачуни стигли су, чини се, на наплату. Из разлога сличних онима који надахњују оштре полемике, поједине књиге, чак и када су веома значајне – бивају прећутане. Очекујете ли ви из неких друштвених и научних кругова реаговања која нису надахнута строго научним разлозима?

Не уображавам да се мојој књизи не могу наћи неке мане, да је неком питању можда требало посветити више, а неком мање пажње, да се неки од проблема могао представити другачије него што сам га представио. Ипак, верујем да је она, као синтеза написана на обилној, досад некоришћеној изворној подлози, обогатила нашу историографију, да ће будућим историчарима добро послужити да оду даље и буду успешнији од мене. За кратко време откад се књига појавила, и електронски и писани медији посветили су јој знатну пажњу. Књига је промовисана у више места, а заказане су и нове промоције. Судећи по томе, не може се рећи да ће она бити прећутана. Не могу да нагађам да ли ће бити неких реаговања која нису надахнута научним разлозима. Она су сасвим могућа, али због њих нисам забринут. Спреман сам за сваки озбиљан стручни и научни разговор.

Процењује се да је овом монографијом попуњена једна „празнина“ у сагледавању наше прошлости. Предочавањем непознатих чињеница историја Срба у Угарској је „добила нову димензију“. Шта је посебно ново и значајно у аналитичком тумачењу тог обиља чињеница сакупљених у архивима Беча, Будимпеште, Загреба, Београда, Новог Сада, Сремских Карловаца?

Поред већ поменуте црвене нити о српско-српским односима и проблему аутономије, борби за њено очување и проширење, знатан простор посветио сам питању односа Беча и Будимпеште према Србима и Срба према Бечу и Будимпешти. Ти односи чине суштину историје Срба у Угарској. Стога су они у жижи мог посматрања и њима је прожета читава књига од њене прве до последње странице. Важна је хрватска компонента која је заступљена у мојој историји. Због значаја нисам могао заобићи тему која се тиче Источног питања и начина на који је то питање требало решити. Зато што је код Срба у Угарској био развијен страначко-политички живот, њему, страначким првацима и страначко-политичким програмима, поклонио сам дужну пажњу. С тим у вези, приказани су и стално затегнути односи политичких странака са српском црквеном јерархијом, који су у целини штетили интересима српског народа, а користили владама у Бечу и Будимпешти. Као веома значајна институција за историју Срба, књигом је обухваћена и Војна граница, а нису запостављене ни социјалистичке идеје и социјалистички покрет међу Србима у Угарској. Сва питања посматрао сам и вредновао са становишта више политичких средишта. Да бих поуздано могао да оцењујем политичку прошлост Срба из Угарске, све проблеме сагледавао сам са ширег географског и геополитичког простора, из политичких центара као што су Беч, Будимпешта, Београд, Загреб и Нови Сад.

Који део архивске грађе издвајате као драгоцен, има ли у том броју и докумената из архива и библиотека сада први пут представљених јавности?

На крају сваке главе моје књиге, у одељцима који су означени као Извори и литература, навео сам архиве и архивске фондове у којима сам налазио документа која сам искористио приликом писања монографије. Огроман део тих докумената, на српском, немачком и мађарском језику, веће или мање научне вредности, досад није био познат и први пут је уграђен у моју историју. Кад ово кажем, никако не желим да потценим значајне корпусе докумената, или оне појединачно објављене, које нисам могао нити смео да заобиђем. Приликом писања одлично су ми послужили оновремена штампа, која је нека врста текуће историје, мемоарска дела и богата релевантна литература.

Пуну пажњу као историчар посветили сте моменту који одређујете као „хрватску компоненту у српској политици у Угарској“. Јесмо ли нешто научили, или боље речено – шта нисмо научили и разумели из прошлости?

Хрватска компонента у историји Срба у Угарској била је добро проучена и позната само за период илирског покрета и време револуције 1848-1849, али је у историографији недозвољено била запостављена за период од шездесетих година XIX века до краја Првог светског рата. Увођењем хрватске компоненте у историју Срба у Угарској успео сам да објасним у чему су се Срби и Хрвати у одређеним периодима времена саглашавали, а због чега су се сучељавали, када и зашто су дошли у отворен сукоб и ко сноси кривицу за тај сукоб.

Од свршетка револуције 1848. до 1849. до наших дана, камен спотицања између Срба и Хрвата било је питање припадности Срема. Тако је, примера ради, бискуп Штросмајер био одлучно против тога да се испуне захтеви Срба постављени на Благовештенском сабору 1861. године зато што би у Војводину, коју су захтевали, ушао и Срем. Тај захтев Срба Штросмајер је оценио као „нечувену дрскост“. Неспоразуми и неслагање између Хрвата и Срба испољени су и око начина решавања Источног питања, око тога ко при том решавању треба да предводи Јужне Словене, Хрвати или Срби. Било је неслагања и у вези са улогом Аустрије у решавању Источног питања јер су једни у њој гледали партнера, а други противника. Срби из Угарске оштро су се супротстављали хрватској политици непризнавања Срба, њиховом ставу да су Срби православни Хрвати, да у Хрватској не постоје као „политички народ“ већ да су део „хрватског политичког народа“. Од политике непризнавања Срба у Хрватској Хрвати су одустали када су им Срби били потребни као политички партнери у борби против Мађара приликом склапања Хрватско-угарске нагодбе 1868. године. Српска народна слободоумна странка, коју је предводио Светозар Милетић, у свом Бечкеречком програму из 1869. године чак је одлучила да стане у одбрану државноправне самосталности и територијалне целокупности Хрватске. Упркос томе, добри односи и сарадња између Срба и Хрвата трајали су само донде док Хрватска народна странка, предвођена бискупом Штросмајером, с Мађарима није склопила ревизију Нагодбе 1873. године. Ревизијом Нагодбе Штросмајерови народњаци дошли су на власт у Хрватској и одустали од заједничке борбе са Србима против дуализма. Заправо, Хрвати су искористили Србе у својој борби с Мађарима, а кад су им Мађари учинили одређене уступке, они су издали Србе и окренули су се против њих. За време владавине бана Ивана Мажуранића од 1873. до 1880, па и касније, све до почетка XX века, до склапања Хрватско-српске коалиције, хрватски народњаци, тзв. обзораши и Хрватска странка права Анте Старчевића нису признавали Србе у Хрватској. Третирали су их као православне Хрвате с намером да их хрватизују и створе етнички чисту и велику хрватску државу. Због таквих великохрватских намера, сукоб између Хрвата и Срба, посебно на подручју Срема, који је био у саставу Хрватске, трајао је неколико деценија.

Да ли је ћирилица и тада била непожељна?.

За читаоце „Печата“ биће занимљиво да знају да ни данашње прогањање ћирилице из јавне употребе у Хрватској није ништа ново. Оно има много дубље корене од времена усташке Независне Државе Хрватске, од појаве Јосипа Франка и Анте Старчевића. Први хрватски нагодбени бан, барон Левин Раух је у свом антисрпству 1869. издејствовао да Хрватски сабор изгласа закон против употребе ћирилице као званичног писма у Срему. Када је због тога Светозар Милетић у својој Застави написао један оштар, подругљив и увредљив текст против Рауха и његовог сабора, морао је по судској пресуди више месеци да одлежи у затвору. И после ове забране, ћирилица је била под сталним ударима хрватских власти. Стога, нимало случајно, сви национално-политички програми Срба су, као неки припев, понављали захтев да се озакони равноправност ћирилице и латинице у званичењу са свима земаљским властима. У посебно тешком положају нашли су се Срби због коришћења ћирилице у време Анексионе кризе 1908. до 1909. године, када је против њих поведен Загребачки велеиздајнички процес. Ћирилица је тада означена као пропагандно средство увезено из Србије, којом је ширена српска државна и политичка мисао. Због тога је с више страна захтевано да се она забрани. Том захтеву изашао је у сусрет хрватски бан Павао барон Раух, син већ поменутог бана Левина Рауха. Његова влада је 8. децембра 1908. године „ставила изван промета пучко школске тисканице штампане ћирилицом“ и наредила да се убудуће у свима школама, па и у српским вероисповедним, употребљавају „само тисканице штампане латиницом“. У складу с тим, ни печати нису смели да буду исписани ћирилицом. Према наредби владе од 5. јануара 1909. године, ћирилица је избачена из јавне употребе. Њу су могли користити само родитељи ученика у саобраћају с вероисповедним и школским одборима приликом писања појединих приватних молби, пријава, оправдања и сличних поднесака.

Од ове политике није, чини се, одступао ни песник Иван Мажуранић?!

Да, противсрпским иступима обележио је своју владавину и хрватски песник и бан Иван Мажуранић. Он је у време босанскохерцеговачког устанка напунио Србима затворе у Пакрацу, Карловцу, Осијеку и Дарувару. Затворио је српску учитељску школу у Пакрацу. Покренуо је судски поступак против учитеља те школе под оптужбом да су у Пакрацу и околини „ширили идеју српства, којом су унели мржњу и раздор између католичкога и грчко-източног житељства“. Чувена ирска добротворка, Мис Аделина Ирби, која као странкиња није имала никаквих разлога да прави разлику између православних и католика, у писму једном пријатељу је написала: „Једини мотив томе гоњењу Срба налази се у нечовечној мржњи Хрвата спроћу Срба. Као год што католици у Босни иду на руку Турцима против Срба, тако Хрвати у Славонији иду на руку Мађарима опет противу Срба…“ Због противсрпске политике Срби су о Мажуранићу говорили: „Добар песник, да је човек таки“. После овог, само овлашног осврта на хрватску компоненту у српској историји, мислим да се може рећи да је нисмо добро научили а и што смо знали трудили смо се да заборавимо, да све подредимо тзв. братству и јединству. Због таквог односа према прошлости, с којом нисмо били спремни да се суочимо, Хрвати нам од 1941. до данас, кад год им се укаже погодна прилика, испостављају рачуне. А ми се увек наивно питамо: зашто, уместо да једном засвагда схватимо да је то однос који није настао одједном и да неће одједном ни престати.

Уставни суд Србије оценио је да поједине одредбе Статута Аутономне Покрајине Војводине нису у складу с државним уставом. Чини се да из те оцене произлазе бројни озбиљни закључци и последице. Такође, чини се да би и поводом тих питања ваша књига могла да посведочи и „размрси“ многе нејасне представе и убеђења, да укаже на знања корисна за сналажење у тим проблемима?

Оног часа кад је Статут Војводине постао доступан јавности, за све који су га прочитали, а који су довољно писмени и образовани, било је јасно да је он у многим својим одредбама био у сукобу с важећим Уставом Србије, да се њиме ишло ка „Војводини републици“. Није било мало оних који су својим стручним знањима указивали на одредбе Статута које су у нескладу с Уставом и штетне по државни интегритет Србије. Ваш лист је начинио избор значајнијих критичких осврта на текст Статута и објавио их као посебан додатак. Међутим, тадашња власт Србије је из себичних страначко-политичких разлога свесно жртвовала државне интересе, па је стога игнорисала све добронамерне и разложне критике Статута. По вољи владајућих странака, јавна расправа о Статуту била је заустављена. Једино се на прави начин, државотворно, огласила Српска православна црква. Неколико чланова Председништва Српске академије наука и уметности захтевало је да се и САНУ огласи критиком Статута који је врвио противуставним одредбама. Међутим, заборавивши да је јавно на РТС-у, заједно с председником владе г. Коштуницом, подржао доношење Устава, председник САНУ, г. Никола Хајдин ставио је до знања члановима Председништва да не дозвољава било какво оглашавање о Статуту Војводине, осим оног које се тицало његове одредбе о оснивању Војвођанске академије наука и уметности. Тако се САНУ, с образложењем да се не меша у дневну политику, показала спремном да и по цену жртвовања државног интегритета Србије следи политику актуелне власти. Ова чињеница сведочи о атмосфери у којој је донет Статут, па и о томе због чега је Уставни суд своју оцену изрекао с великим закашњењем, тек после промене власти.

Што се тиче моје књиге и чињеница које њоме саопштавам, немам илузија да она може битно да утиче на политичке одлуке каква је, на пример, она која се тиче Статута. Мало је политичара који се обазиру на историјске чињенице. Ради циља који желе да постигну, они су спремни да игноришу и да фалсификују чињенице. Историја и научно проверене чињенице могу само да послуже као средство у борби против историјских злоупотреба и фалсификата. У том смислу моја књига може да буде корисна.

Подстицајна за разговор с вама је књига интервјуа „Историчар у времену преломних и судбинских одлука“, у којој су сабрани ваши одговори дати од 1985. до 2010. То је заправо „дајџестирана“ слика наше драматично узвитлане епохе. Пажње вредно је и више пута детаљно образложено мишљење о српском националном интересу и српском становишту у питањима политике и културе.

Књигу коју помињете објавио сам зато што сам желео свима заинтересованим, али и онима који су ме често критиковали као националисту, шовинисту, рушиоца братства и јединства, творца теорије геноцидности хрватског народа итд. да покажем кад сам, шта сам и како сам говорио. Да ли сам био доследан у својим јавним иступима или прилагодљив и превртљив, да ли сам у својим оценама о многим актуелним питањима грешио, а ако јесам, које грешке сам починио. Другим речима, јавно сам се насликао да се види ко сам, шта сам и какав сам.

Током читавог XIX века Срби су имали јасне државне, национално-политичке и културне планове и циљеве. Стварањем Краљевине СХС и Југославије постепено смо губили компас. Сасвим смо га изгубили за време комунизма. Данас ми спадамо у малобројне народе који, нажалост, немају јасну оријентацију у ком правцу треба да иду и како на најбољи начин могу да заштите своје националне и државне интересе. Кад год су Срби у прошлости имали јасне представе о томе шта треба да чине за добро свог народа и своје државе, многи непријатељи су их критиковали и сваки српски национални програм одмах су жигосали као великосрпски. Онима који нам нису желели добро, а таквих је било у прошлости, као што их има и данас, ми смо одговарали само онда када нисмо имали јасне представе о српском националном интересу и српском становишту о питањима која су се тицала државе, политике и културе. И данас се ми, што се тиче српског националног интереса, налазимо у беспућу. Не верујем да нас из беспућа могу извести наши данашњи политичари, а ни странци које смо позвали у помоћ. Питања су толико сложена да о њима треба да расправља и доноси одлуке труст мозгова састављен од наших најученијих и најспособнијих људи, а не појединци, ма како они били паметни и добронамерни, ако су такви и кад су такви. Уз све речено, велико ограничење у налажењу правог пута којим би морала да иде Србија налази се у чињеници да нам је држава партократска, да на значајне положаје не долазе стручни и способни, већ партијски и политички подобни људи. Томе треба додати и чињеницу да наша држава није суверена, да смо у много чему постали зависни од Брисела и Вашингтона, да смо под њиховим туторством па о битним питањима не одлучујемо самостално.

Коначно улазимо и у 2014, ту годину за коју су нам одавно дојавили како ће бити преломно доба од којег бисмо као нација требало да стрепимо. Управо ће сада, а наводно „марљивим радом“ историчара, углавном западних, бити доказана сва тежина и озбиљност хипотеке коју су Срби, својим чињењем и својом природом и карактером, заслужили. Очекујете ли да ће се на годишњицу пуцња Гаврила Принципа и почетка Првог светског рата „небо сручити“ на нас?

Мислим да су Србија и Срби у протеклим деценијама доживели такву незаслужену сатанизацију да стравичнија није могла да буде, па смо је, увређени, тешко рањени и болни, преживели. Не очекујем да ће нас поводом стогодишњице Првог светског рата и Принциповог атентата у Сарајеву наши већ добро познати „пријатељи“ мазити и хвалити. Они ће чинити оно што одговара њиховим интересима и то неће бити ништа ново. С мањим и већим интензитетима то траје већ стотину година и трајаће унедоглед. Међутим, сигурно је да се неће „небо сручити на нас“. Копља око одговорности за Први светски рат ломиће се и после обележавања његове стогодишњице. У тим расправама ми не можемо учинити много и наш глас неће се чути далеко. Али морамо учинити онолико колико можемо. Било би јако добро кад би држава финансијски помогла да се објаве преостали томови едиције Дипломатска грађа Србије 1903–1914. године, коју издаје САНУ. Том грађом на најбољи начин би се показало да Србија није желела рат и да за рат није одговорна. Све земље учеснице рата већ одавно су објавиле своју архивску грађу да би показале како су се понашале уочи и за време рата. Из неких објективних, али и из неких разлога који не могу служити као оправдање, ми у том погледу веома каснимо.

Суочавајући се са прошлошћу, пишући о њој, историчар је увек у дијалогу са својом епохом. Када је реч о српској историји, реална је, како сте и сами више пута опоменули, опасност од фалсификовања наше прошлости. У каквом је и колико сложеном дијалогу са нашим временом ова монографија?

Ваше питање је умесно и зато што знатан део данашњих аутономаша нису само борци за аутономију Војводине. Они су некад прикривени а некад отворени сепаратисти. У сепаратистичким тежњама настоје да створе нови национални ентитет – ентитет Војвођана, па да се и тако одвоје од Србије, од Срба и Српства. Сви који буду прочитали моју књигу, који се буду упознали с научно провереним чињеницама, вековним националним и политичким тежњама Срба у Угарској, видеће колико су апсурдне, да не кажем сулуде, антидржавне идеје оних који од Срба Војвођана желе да створе посебну нацију. С тог становишта посматрана и оцењивана, моја књига могла би да буде „рампа“ сепаратистима, који нису ништа друго него велеиздајници.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ – Милост Хрвата купујемо ...

АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ: Хрватско ... - Jadovno 1941.

Василије Крестић: Зашто нас Хрвати увек „изненаде“ - Jadovno ...