VASILIJE KRESTIĆ Izdajstvo je u našoj državi legalizovano

Ћирилица

Razgovarala Biljana Živković

O trenutnim okolnostima u zemlji i ostavci u SANU-u razgovaramo sa našim istoričarem i akademikom

Bez obzira na politička uverenja, stranačku ili vanstranačku pripadnost i opredeljenost, svaki objektivni posmatrač stanja u našoj zemlji mora reći da je ono teško, čak veoma teško! To stanje prave agonije u državi čini preko milion nezaposlenih i preko sedam stotina hiljada gladnih ljudi, korupcija neviđenih razmera, kriminal koji je zahvatio sve pore života, upropašćeno sudstvo, loše izvedena tranzicija koja je nanela ogromnu štetu čitavom društvu i državi, a koristila je pojedinim grupama ili pojedincima, velika zaduženost zemlje i stalno novo nagomilavanje dugova koje vodi u ekonomski sunovrat. Pored teške ekonomske i socijalne situacije u Srbiji ništa bolja nije ni politička. Zemlja nam je prividno demokratska, a u suštini je  više nego partokratska. Osim retkih izuzetaka, njome upravljaju politički nesposobni, za poverene poslove nedorasli političari, koji nisu u stanju, ne smeju ili ne umeju, a neki i neće, da čuvaju dostojanstvo države i naroda, a spremni su da sprovode zahteve i naloge iz Brisela, Haga, Vašingtona i drugih centara moći i da se povinuju antisrpskim nevladinim organizacijama. Pod takvim rukovodstvom naša država je izgubila svaki ugled u svetu, mnoge elemente državnosti i samostalnosti, pretvorila se u neku vrstu banana države. Kroz sve što je prošla Srbija u nekoliko poslednjih decenija nije slučajno što je srpski narod postao demoralisan i dezorijentisan, bez jasnih ciljeva, ne samo politički, već duhovno rastrojen i razbijen, što su mu nacionalne institucije izgubile ugled i značaj, što u našem društvu ne postoje vrednosni kriterijumi jer su iz osnova poremećeni. Po mom viđenju, stanje u našoj državi je sumorno. „Voleo bih da u ocenama grešim, da sam bez osnova pesimista, premda po svojoj prirodi to nisam“, kaže za „Pečat“ akademik dr Vasilije Kresić komentarišući trenutne okolnosti u Srbiji.

 

Zašto srpski narod, pored bede i nacionalnih poniženja, ćuti?
Silne nedaće koje su snašle naš narod od raspada  Savezne Republike Jugoslavije do danas učinile su ga opreznim. On neće po svaku cenu da srlja u eksperimente koji ga mogu uvaliti u nove nevolje. Stanje u našoj zemlji umnogome je rezultat nastojanja Međunarodne zajednice, koja nas je sa svih strana pritegla, a nije nam nimalo naklonjena, ali njoj, to je očigledno, u svemu odgovara današnja poslušnička vladajuća garnitura Srbije. Ne bez razloga, narod nije spreman ponovo da dođe u sukob sa svetskim moćnicima. Čaša nezadovoljstva još se nije prelila, ali se ona iz dana u dan puni i zaista je pitanje kad će situacija izmaći kontroli, kad će trpljenju doći kraj. Plašim se da se taj čas bliži pa, iako su političke promene neophodne, plaši me silina nezadovoljstva. O njemu bi morali da vode računa i oni koji su na vlasti i oni koji čekaju da se iste domognu.

 

Da li vidite izlaz? Postoji li vreme u srpskoj istoriji sa kojim bismo mogli porediti današnjicu?
Izlaz iz teškog stanja u koje smo zapali ne može biti brz i neće se dogoditi preko noći. Nema čarobnog štapića koji nas može izvući iz bede u koju smo zapali. Beda nije nastala odjednom, nego postupno. Ona se samo postupno može i savladavati. Ko priča o brzom preobražaju i obećava rapidne promene nabolje, neozbiljan je i neodgovoran, pravi demagog. Ipak, izlaz vidim u istinskim demokratskim promenama, u izborima koji će uslediti, a na čiji ishod neće uticati ni pojedini ambasadori velikih sila, niti naši bogatuni koji će vladu sastavljati prema svojim ekonomskim i političkim interesima. Što se tiše vašeg drugog pitanja, kao istoričar nisam spreman da pravim istorijske paralele. One su po pravilu nategnute i ničemu ne služe. Smatram da su problemi s kojima se danas suočavamo specifični i da im je teško u bližoj ili daljoj prošlosti naći sličnosti!

 

Sadašnjim prilikama na Kosmetu, položajem srpskog stanovništva niko se u državi ne bavi.
Komentar bi mogao da bude kratak i da ga svedem na jednu rečenicu: uočljivo je da postoji raskorak između onoga šta naši vodeći političari javno govore i onoga šta u praksi rade kad je reč o Kosovu i Metohiji. To nije konstatacija samo naših političkih analitičara, već i nekih stranih uglednih posmatrača i dobrih poznavalaca naših prilika na jugu države. Tako je jedan nemački stručnjak, dobar znalac naše istorije i politike, nedavno napisao da ne treba ocenjivati samo ono šta predsednik Boris Tadić i potpredsednik Đelić kažu o Kosovu i Metohiji, već i kako to kažu!

 

Hrvatska insistira na tužbi protiv Srbije za genocid, kako kažu u njihovom „otadžbinskom ratu“, a istovremeno bi da „Jasenovac“, najveće srpsko stratište svedu na „zabavni park“. Vi ste odličan poznavalac istorijskih prilika u Hrvatskoj, upoznati ste sa položajem Srba kroz prohujale decenije i vekove. Šta bi u pomenutim okolnostima činila svaka država na svetu koja poštuje svoj narod i svoje žrtve, pa i u nedavnom ratu?
Hrvati su u svojim stavovima veoma postojani i uporni,  pa i onda kad nisu u pravu. Ne libe se ni falsifikovanja istorije. Istrajavaju u tumačenju svoje prošlosti i nisu spremni da se suoče sa činjenicama koje im ne idu u prilog. Državni i nacionalni interesi kod njih su važniji od proverenih istorijskih činjenica.  U svemu tome kod njih postoji velika saglasnost. Kod Srba nije tako. Mi nismo u stanju da se branimo ni onda kad je istina na našoj strani! Ni tada ne uspevamo da usaglasimo naše stavove. Našim neprijateljima je tokom nekoliko proteklih decenija pošlo za rukom da nam usade kompleks krivice koji nas neprestano prati, pa ne samo de ne umemo da se branimo od zlonamernih napada već smo pokazali spremnost da se svima izvinjavamo i da priznajemo da smo krivi i kad krivice nemamo. Mi pokazujemo i dokazujemo da više cenimo tuđe nego sopstvene žrtve. U želji da se prikažemo svetu kao kooperativni i miroljubivi činimo nedozvoljene ustupke s neosnovanom nadom da će nam istom merom biti uzvraćeno. Kao država i kao narod mi smo izgubili odbrambene sposobnosti. Nemamo jasne nacionalne i državne ciljeve. U tom pogledu mi lutamo i pokazujemo popriličnu nezrelost i naivnost. Svojim ponašanjem Hrvati nam ne mogu biti uzor, ali ni mi, našim ponašanjem, ne možemo biti uzor drugim nacionalno svesnim i politički zrelim nacijama.

 

Koliko je izdaja prisutna u srpskim redovima? Ne čini li vam se da neki „Srbi“ mnogo bolje obavljaju posao uništavanja Srbije od  naših neprijatelja?
Od kad postoji istorijsko pamćenje postoji i izdaja. Međutim, izdaja je uvek bila prikrivena zato što je po svojoj prirodi nečasna i sramotna. Bila je znana samo užem krugu, držana je u tajnosti. Kad su bivali otkriveni, izdajnicima je suđeno, oni su stavljani na stub srama kao najgori sloj ljudskog društva. Danas u našoj sredini izdajnici javno rade svoj posao, otvoreno se suprotstavljaju nacionalnim i državnim interesima, a zastupaju nama neprijateljske stavove. Uprkos tome, oni imaju veliku medijsku prođu, čak i onih medija iza kojih stoji država. Tako je uspostavljena čvrsta veza između države i njenih prokazanih neprijatelja. Izdajstvo je u našoj državi legalizovano. Zbog toga se ne treba čuditi što i „neki ’Srbi’ mnogo bolje obavljaju posao uništavanja Srbije od naših neprijatelja“. Uz to, izdajstvo je uvek bilo, a i danas je, unosno zanimanje.

 

Mogućnost da Srbija i pre prijema u EU pristupi NATO, što se radi daleko od očiju javnosti, bila bi pogubna za tradicionalno dobre odnose Srbije i Rusije. Nije li nečuvena drskost u diplomatiji tražiti zaštitu interesa Srbije od Rusije, a zauzvrat suludim činom približavanja NATO-u podmuklo zabadati istoj toj zemlji nož u leđa?

Imajući u vidi nepovoljan stav javnog mišljenja o ulasku  Srbije u NATO, ne mogu da verujem da će se o to mišljenje oglušiti naši političari koji bi želeli da uvuku Srbiju u taj vojni savez. Bila bi to prevelika provokacija i mogla bi da ih košta vlasti, do koje im je stalo više nego do opstanka države koju predvode. Rusija je jasno stavila do znanja srpskim političarima da ulazak Srbije u NATO za nju ne bi bio čin prijateljstva, nego provokacija. Srbija je u takvom položaju da ne bi smela ni da pomisli da bilo kome „zabija nož u leđa“. Političari su dužni da srpski politički brod bez oštećenja provuku između Scile i Haribde. Da li su oni u stanju da to učine, pokazaće vreme.

 

Činjenica je da se u prethodnih desetak godina SANU nije otvoreno izjašnjavala o najvažnijim nacionalnim pitanjima Srba. Ako izuzmemo Vas, malo je srpskih akademika koji se bore za nacionalnu ideju? Šta je to sa srpskim akademicima?
Budući da sam istoričar nastojim da u baratanju datumima budem precizan, pa mi dozvolite da Vas ispravim. Nije reč o prethodnih desetak, već o prethodnih osam godina. Od časa od kada je predsednik SANU akademik Nikola Hajdin, koji je na tom položaju nasledio Dejana Medakovića. Po dolasku na čelo SANU Hajdin je obznanio da će iz Akademije izbaciti svaku politiku. To je učinio stoga što je SANU zbog Memoranduma sa mnogih strana trpela velike kritike, pa je želeo da spase Akademiju od mogućih novih neprijatnosti. U tom „spasavanju“ SANU od politike Hajdin i njegov tim otišli su u krajnost. Politički nevični i, blago rečeno, nespretni, oni nisu ni hteli, ni umeli da brane SANU od neopravdanih napada zbog Memoranduma, već su prilagodili tekućoj državnoj politici. Postali su u svakom pogledu ne samo njeni sledbenici, već i privrženici i saradnici. Takvim svojim stavom doterali su dotle da su iz SANU proterali srpsku politiku, a zaveli politiku prećutnog saglašavanja sa svim što čini aktuelna vlast. Zbog toga nije slučajno što je ta vlast Zakonom o SANU iz budžeta izdvojila veća finansijska sredstva za rad Akademije i za akademijski dodatak. U toj činjenici treba tražiti razloge zbog kojih akademici ćute i podršku daju Hajdinu.

 

Nikola Hajdin se ograđuje od jasnog stava po pitanju opstanka srpskog nacionalnog bića, pre svega, stava SANU prema KiM, svojevremeno Vojvodini, i  ostalim bitnim temama. Činjenica je da se ugled SANU – najviše nacionalne  naučne i kulturne institucije – nezadrživo urušava? Ima li tome kraja?
Na predizbornoj konferenciji u SANU, 17. marta ove godine, izneo sam čitav niz nepobitnih dokaza o tome kako se SANU, pod rukovodstvom predsednika Hajdina, ponaša nesrpski, kako se oglušava o pitanja na koja bi kao najviša naučna ustanova bila dužna da se oglasi. Učinio sam to, pre svega, radi sopstvene savesti, ali i sa željom da širu javnost obavestim o stanju koje vlada u Akademiji, uveren da je došlo vreme da se Akademija trgne i da krene putem kojim bi kao najznačajnija naučna i umetnička institucija naše zemlje morala da se kreće. Održani izbori  u SANU, obavljeni 7. aprila ove godine, pokazali su da je većina akademika saglasna sa politikom predsednika Hajdina! U prethodnom odgovoru izneo sam svoje mišljenje zbog čega Hajdin ima podršku akademika. S mojim stavom se  kolege iz SANU mogu, ali i ne moraju saglasiti. Na Vaše pitanje, ima li kraja ovakvom ponašanju Akademije, mogu da odgovorim optimistički. Do promena će doći kada dođe do promene naše državne politike, s kojom je Akademija postala neka vrsta sijamskog blizanca.

 

Da li biste hteli da prokomentarišete izjavu predsednika Hajdina, koji je u jednom intervjuu kazao da ste ga Vašim govorom na predizbornoj konferenciji u SANU, 17. marta ove godine, oklevetali?
Ta izjava veoma dobro odslikava ličnost akademika Hajdina. On bi morao da zna da klevetanje znači ogovaranje sa veoma zlim namerama, ne prezajući ni od izmišljanja i podmetanja samo da se nekome napakosti. Hajdina nisam ogovarao. Apsolutno sam javno, pred svima i pred njim samim kritikovao njegovu politiku u Akademiji. Iznosio sam činjenice i pokazao da između mene i njega postoje duboke koncepcijske razlike u načinu kako treba voditi Akademiju. Nemoćan da se suprotstavi iznetim činjenicama, da ih pobije, a autoritaran i sujetan, pogođen i uvređen onim što je čuo, izrekao je u pomenutom intervjuu neistinu kojom je nespretno i zlobno pokušao da se opravda, a meni nanese uvredu.

 

Da li je tačno da ste podneli ostavku na položaj sekretara Odeljenja istorijskih nauka i na članstvo u Predsedništvu SANU? Zašto ste se odlučili na taj korak?
Na poslednjoj sednici Odeljenja istorijskih nauka, 27. aprila ove godine, podneo sam ostavku na položaj sekretara tog odeljenja, a samim tim i na funkciju člana Predsedništva SANU. Učinio sam to iz više razloga. Na tim funkcijama bio sam  više od 13 godina. Četvrti mandat mi još nije istakao i mogao sam, da sam želeo, da ostanem još više od dve i po godine. Povukao sam se zato što hoću da dođem do više slobodnog vremena, koje nameravam da iskoristim za rad na jednom ličnom naučnom projektu. Želim da ustupim mesto mlađim kolegama i svojim primerom pokažem kako se iznutra Akademija može podmlađivati.

 

Izvor: PEČAT