Srebrenica i Blajburg
Evo već 16 godina Srbi se suočavaju sa gotovo neobjašnjivim ponašanjem Bošnjaka i međunarodne zajednice, sa njihovom sada već zapanjujućom upornošću da ignorišu zločin nad Srbima Srebrenice i okoline. Kao da se ljudski životi mere kantarom, kao da ljudi nisu isti, kao da bol za mrtvim detetom kod svake majke nije isti. Zataškavanje zločina predstavlja zločin. Tako su nas učili u školama i na fakultetima. Zar to večno pravilo ne važi i za Srbe.
Nemam ni najmanji problem da razgovaram o zločinu u Srebrenici ali takav razgovor - koliko god da sam sitan i bez značaja - odbijam ako se razgovara samo o jednom srebreničkom zločinu - onom nad Bošnjacima. U srebreničkom kraju zabeležena su dva zločina, jedan nad Srbima (civilima) i drugi nad Bošnjacima (pripadnicima vojnih snaga 8. operativne grupe Vojske BiH) kojima je komandovao Naser Orić.
Prvi zločin u Srebrenici bio je nad Srbima. Ovaj drugi zločin došao je kao posledica prvog. Može li se tu govoriti o zločinu iz osvete? Može. Da li je to opravdanje? Nije, ali se kao činjenica u svakoj nezavisnoj analizi ne može odbaciti.
A da li je u Srebrenici počinjen genocid nad Bošnjacima? Ovde bih se pozvao na istoriju, na prošlost koja i nije tako daleka; na Drugi svetski rat, stavove međunarodne zajednice, istoričara, državnika. Blajburg je u pitanju.
U poslednjim danima tog velikog rata, u maju 1945. godine, kod sela Blajburg, na jugoslovensko-austrijskoj granici Titovi partizani sustigli su ostatke razbijene ustaške vojske koja je bežala prema utvrđenim vojnim zonama, u nadi da će tamo - konkretno, kod Britanaca - pronaći spas. Nisu ga pronašli. Partizani su najpre odvojili žene i decu od aktivnih vojnika NDH (ustaša) a onda, na osnovu odluke svog prekog suda, likvidirali određeni broj ustaša. Ta brojka nikada neće biti utvrđena mada se nezavisni istraživači slažu da se radi o najmanje 50.000 vojnika Ante Pavelića.
Nikada nikome nije palo na pamet da likvidaciju na poljima Blajburga, maja 1945. godine, okarakteriše kao genocid.
Stipe Mesić čak ne prihvata da u razgovoru o Blajburgu upotrebi reč - zločin. Ustaše su kod Blajburga dobile ono što su zaslužile - rekao je do sada nekoliko puta Stjepan Mesić, napominjući kako se uvek mora imati u vidu da je pre Blajburga bio Jasenovac. Kod Blajburga su stradali pripadnici zločinačke vojske - tvrdi doskorašnji predsednik Hrvatske.
U periodu 1992-1995 jedinice Nasera Orića ubile su u srebreničkom kraju 3.287 Srba. Gotovo bez izuzetka radi se o civilima; ženama, deci, starcima. Napadi su kretali iz Srebrenice "demilitarizovane zone pod zaštitom UN" u kojoj je (a to je posebna priča) oružja i municije bilo u neograničenim količinama. Ubijanje Srba srebreničkog kraja vršeno je planski, sistematizovano, sa elementima verskog fanatizma. Gotovo ritualno. Najkrvavije pohode Orićeve jedinice organizovale su na velike pravoslavne praznike: Božić, Jovanda, Uskrs, Petrovdan...
Kada je ušla u Srebrenicu Vojska Republike Srpske najpre je zbrinula civile, pre svega žene i decu, obezbedila im medicinsku negu, dopremila desetine autobusa i odvezla civile tamo gde su ovi hteli da idu.
Koja vojska provodi genocid spasavajući žene i decu, dva najsnažnija biološka elementa za svaku reprodukciju bilo koje nacije? I kakav je to genocid u kojem ni jedna žrtva nije dete i nije žena?
Neko će reći da pojam genocid dolazi iz Haškog tribunala. Pa šta. Zar to nije onaj isti onaj tribunal koji je oslobodio Nasera Orića i Ramuša Haradinaja. Nagradio ih za ubijanje Srba.
Umesto spekulacija o načinu pogibije Bošnjaka Srebrenice (borbena dejstva u proboju ili streljanje) i broju ubijenih najbolje bi bilo da se pozabavimo odgovorom na pitanje zbog čega Sarajevo godinama odbija da organizuje popis stanovništva u Bosni i Hercegovini. Čega se plaše?
U priči o Srebrenici jedino je nesporno utvrđena smrt 3.287 Srba. Imenom i prezimenom. Sve ostalo tek čeka neku nezavisnu, međunarodnu komisiju. Za ubijene Srbe, znate i sami, niko nije ni optužen ni kažnjen.