RATKO DMITROVIĆ Zašto je od Jasenovca ostao samo betonski cvet?

Pretpostavimo da se tamo neke 2020. godine grupa mladih ljudi, slabo obrazovanih a potpuno nezainteresovanih za istoriju, nađe u blizini Jasenovca i videvši interesantan betonski odlivak usred slikovite zelene livade, odluči da ispitaa o čemu se tu radi. Idući dalje u ovoj pretpostavljenoj situaciji pratimo grupu omladinaca koja prilazi betonskoj skulpturi – nemajući pojma da se ona zove „Kameni cvet“ – na toj lokaciji pravi nekoliko zajedničkih fotografija (sa sve kreveljenjem i podizanjem dva prsta iznad glave) a onda kreće prema nekoliko stotina metara udaljenoj kući, zgradi, prostoru pod krovom. Ulaze unutra i posle desetominutnog razgledanja konstatuju da se tu radi o instalaciji neimenovanog umetnika a sve skupa, taj prostor i ona betonska skalamerija na livadi, verovatno predstavlja ispostavu Muzeja savremene umjetnosti iz Zagreba. Sedaju u kola i odlaze.

USTAŠKI LOGOR
Da li je ovo preterivanje? Jeste, preterao sam sa vremenom. Gore pretpostavljeno dogodiće se i pre 2020. godine.
Jaša Almuli, ugledni jevrejski publicista i intelektualac, Beograđanin, rekao je ovih dana, povodom promocije svoje najnovije knjige „Jevreji i Srbi u Jasenovcu“ da bi se sadašnja muzejska postavka na prostoru bivšeg ustaškog koncentracionog logora Jasenovac najviše dopala upravo ustašama.
Nema se tu šta dodati, osim pitanja ko je autor onoga što na prostoru nekadašnje tvornice smrti danas, zaista, liči na lošu instalaciju iz palete savremena umetnost.
U pitanju su tri žene: Nataša Mataušić, Leonida Kovač i Helena Paver Njirić.
Prva od njih je istoričar i svojevremeno je „otkrila“ da su ranije izložene fotografije jasenovačkih krvnika i njihovih žrtava u stvari falsifikat kojem, razume se, nije mesto u memorijalnom kompleksu bivšeg koncentracionog logora. Verovatno je zbog toga i angažovana u osmišljavanju nove postavke. Onda se zaključilo da memorijalni kompleks nije mesto ni za noževe, mačete, maljeve, lance i ostale autentične predmete sa kojima su ustaše u Jasenovcu likvidirale Srbe, Jevreje, Cigane…pa je to sklonjeno od očiju javnosti. Da se ljudi ne uzbuđuju.
Ta postavka stara je nešto više od tri godine i sve to vreme predstavlja temu za raspravu. Čim je otkrivena, još onoga dana kad je predstavljena javnosti, oglasili su se Srbi, Jevreji i poneki Hrvat. Možda nećete verovati ali tada se i Stjepan Mesić, sa pozicije predsednika Hrvatske, posle obilaska nove postavke pred okupljenima zapitao hoće li generacijama koje dolaze, po obilasku Jasenovca uopšte biti jasno šta se tu dogodilo.

SPORNE POSTAVKE
Julija Koš, iz zagrebačke jevrejske opštine, u vreme nastanka nove postavke u memorijalnom kompleksu bila je član Savjeta Spomen područja Jasenovac, žestoko se te 2006. usprotivila idejama tri gore spomenute žene, ali je, kako sama reče, bila ismejana. I ona je, kao ovih dana njen sunarodnik Almuli, rekla da bi ustaše, da su ostale na vlasti, napravile upravo ovakav memorijalni kompleks kakav danas postoji. Julija zaboravlja da su delomično redizajnirane ustaše na vlasti u Hrvatskoj ponovo došle 1990. godine i da je sadašnja jasenovačka postavka samo produkt onoga što se događalo i još događa i govori u Hrvatskoj poslednjih 20 godina.
Direktor Spomen-područja Jasenovac, u vreme nastajanja sporne postavke, bila je Nataša Jovičić. Ona je to i danas. Na pitanje hoće li nešto da menja u zamisli i realizaciji postavke, s obzirom na brojne zamerke i ogorčenja, dotična je rekla da hoće. Svaka tri meseca rotiraćemo mesta plastičnih panoa koji se nalaze u muzeju – rekla je. Nije se libila da u javnost iznese stav kako je raniji izgled jasenovačke memorijalne postavke u stvari bio „politička propaganda zasnovana na falsifikatima“.
U takvoj atmosferi ne predstavlja nikakvo iznenađenje odluka Nataše Jovičić da unutar memorijalnog kompleksa istakne brojku od 70 hiljada ubijenih. Isto to tvrdila je decenijama ustaška emigracija, kao što je to do smrti ponavljao i Franjo Tuđman. Danas je to službeni stav države Hrvatske.
Može li neko da zamisli šta bi se dogodilo da službena, savremena, Nemačka izađe sa stavom da je, uzmimo, u Aušvicu ubijeno deset hiljada Jevreja, umesto milion, kao što je utvrđeno 1945. godine.
A u Jugoslaviji, 1947. godine, „Zemaljska komisija Hrvatske“, sastavljena od Hrvata, u sadejstvu sa nekoliko stručnih timova, utvrdila je da su ustaše u Jasenovcu ubile između 500 i 600 hiljada ljudi. Uglavnom Srba.
Taj dokument odbacila je 1990. godine neoustaška vlast Hrvatske demokratske zajednice, na čelu sa Tuđmanom. Predsednik HDZ-a tada je objavio knjigu „Bespuća povijesne zbiljnosti“ u kojoj je prvi put javno izneo „istinu“ o 30 hiljada ubijenih u Jasenovcu (kasnije je tu brojku podigao na 70.000) a izašao je i sa tvrdnjom da su Jevreji, u Hrvatskoj ih zovu Židovi, bili glavni operativci u logoru Jasenovac, odnosno, da je Hrvat bio samo upravnik dok su sve ostalo organizovali Židovi. Knjiga je naišla na žestoku osudu jevrejskih organizacija u Evropi i Americi i Tuđman je nateran da objavi novo izdanje iz kojeg je izbačeno sve što se u tom smislu odnosi na Jevreje. Ali, o tome više u nekom od narednih brojeva „Pečata“.
Nataša Jovičić, prema mojim saznanjima, potiče iz srpsko – jevrejske porodice, a zbog čega uporno i sa velikom strašću brani ono što su zamislile i uradile njene prijateljice Mataušić, Kovač i Njirić, a pre njih ustaška emigracija i Franjo Tuđman, zna, valjda, samo ona.

ZVERSKA UBISTVA
Jedan od najboljih hrvatskih istoričara, Zorica Stipetić, već tri godine pokušava-bezuspešno, na žalost-da promeni jasenovačku postavku iz 2006. godine. Njen stav je savršeno jasan: „Ustaše su još u svojim ranim dokumentima isticali da je potrebno radikalno rešiti srpski problem. Takvu ideju su ugradili kao osnovnu komponentu koja je pre svega imala za cilj likvidaciju Srba. Muzej u Jasenovcu mora upravo to da pokaže; da je taj genocid bio planiran. To ovom postavkom nije urađeno. Naprotiv, sakriveno je“.
A da li je sve moglo drugačije? Zbog čega jasenovači logor podseća na izletište? Ko je posle Drugog svetskog rata doneo odluku da se taj logor sruši? Kome su smetali njegovi ostaci i eventualna rekonstrukcija kao večno podsećanje da je na tom mestu zverski ubijeno oko pola miliona Srba. Kako to da je od svih velikih koncentracionih logora iz Drugog svetskog rata samo Jasenovac sravnjen sa zemljom?
U vreme kad čovek prođe one prve životne gluposti, koje neki zovu sazrevanjem, i oseti potrebu da se bavi stvarima od kojih se i za koje se ne živi ali čija je suština bitno odredila budućnost, i moja malenkost počela je da se zanima, uz ostalo, gore iznetim pitanjima.
Nikada nisam bio naročito dobar ni đak, ni student ali mi je logika uvek bila jača strana. To imaš ili nemaš. Zato sam, pre napunjene dvadesete godine, sebe i druge, uz ostalo, pitao kako to da je Aušvic sačuvan u izvornom obliku a Jasenovac nije. Jedino je moj deda Ilija, partizan, prvoborac, imao smelosti da kaže kako to nije slučajno, a ako bi popio koju više, čemu je bio sklon, onda bi dodao: Da se zaboravi gde su nas i koliko ubijali.

VELIKA ODSTUPANJA
U proleće 1994. godine, u nedeljniku „Argument“, čiji sam bio glavni i odgovorni urednik, pokrenuo sam akciju da se rekonstruiše logor Jasenovac. I danas postoje fotografije i nacrti na osnovu kojih je tako nešto, bez velikih odstupanja, moguće. Bila je to serija tekstova u kojima sam imao samo podršku čitalaca i Milana Bulajića, eksperta za Jasenovac i genocid nad Srbima. Vlastodršci u Beogradu o toj temi nisu hteli ni da razgovoraju sa Bulajićem i sa mnom.
Zalud sam se upinjao da im objasnim da bi rekonstrukcija logora Jasenovac, u zajedničkoj akciji sa nekoliko jevrejskih udruženja iz sveta, bila jača odbrana i zaštita Srba u Hrvatskoj od svih artiljerijskih oruđa koje su Krajišnici tada imali. Nije vredelo. Odustao sam kad me je jedan od ljudi iz vrha kninske vlasti, saslušavši priču o značaju rekonstrukcije jasenovačkog logora, upitao mogu li nekako da obezbedim šleper makedonskog marlbora. Tvrdo pakovanje.
Pouzdano se zna da su ustaše prilikom povlačenja spalile neke delove koncentracionog logora Jasenovac ali je veći deo ostao i nije trebalo mnogo ni truda ni sredstava da se to strašno mesto obnovi. Kao opomena i brana zaboravu. Umesto toga nova vlast srušila je ono što je ostalo, uz krajnje cinično objašnjenje da je tako obezbeđen građevinski materijal (cigla) za obnovu kuća u spaljenim srpskim selima tog dela Posavine.
Na osnovu neslužbenih iskaza svedoka može se zaključiti da je presudnu ulogu u eliminisanju svih materijalnih ostataka Logora Jasenovac imao Ivan Stevo Krajačić, jedini čovek u kojeg je Tito, sve do smrti, imao apsolutno poverenja i jedini koji je u kabinet Josipa Broza mogao da uđe bez prethodne najave.
U tom smislu valja spomenuti da se Krajačić, prilikom otvaranja Memorijalnog muzeja Spomen područja Jasenovac, 4. juna 1968. godine, na svečanom ručku u obližnjem motelu, posle nekoliko čaša rakije, obratio srpskoj delegaciji iz Beograda: „Malo smo vas ovdje pobili“. Da ovaj incident ne preraste u veliki politički i bog zna kakav još srpsko-hrvatski sukob sprečio je lično Josip Broz. Samo tri godine kasnije buknuo je „maspok“, rođeno je „Hrvatsko proljeće“ čiji je osnovni cilj bio stvaranje samostalne države Hrvatske.
Nama danas, bojim se, ostaje samo prazna priča i pitanje zbog čega su srpski generali i narodni heroji dozvolili da mesto likvidacije pola miliona Srba danas izgleda kao izletište sa ispostavom zagrebačkog „Muzeja savremene umjetnosti“.

Izvor: PEČAT