Molitva na grobu blaženog Alojzija

Ћирилица

Piše Ratko Dmitrović

I ovaj četvrti po redu obilazak Hrvatske od strane vatikanskog poglavara samo je učvrstio Srbe u ubeđenju da Katolička crkva nije i nikada neće promeniti odnos prema ustaštvu i NDH, iz prostog razloga što su i ustaše i NDH sastavni, neraskidivi deo te crkve

Posle prošlonedeljne papine posete Zagrebu valjda je i poslednjem pravoslavcu, Srbinu, jasno da se ništa nije promenilo, niti će se menjati u odnosima Katoličke crkve, države Vatikan, prema Srbima. Znači li to da je među dečicom Svetoga Save bilo onih koji su verovali da će papa, tu u komšiluku, u ove dana kad se zaključuju liste gostiju za obeležavanje 1.700 godina Milanskog edikta, za dve godine u Nišu, učiniti pravoslavnim Srbima neki ustupak, makar i verbalni? O, da. Bilo je takvih mnogo.

 

„VELIKI HUMANISTA“
Verovali su da će „Sveti otac“ pozdraviti pravoslavnu braću u Hristu, da će se bar dotaći ružne katoličke rabote na ovim prostorima u dvadesetom veku i osuditi je. Ili se ograditi od vremena beščašća koje je to vreme upravo Katolička crkva oslobodila časti, morala i ljudskosti. Govorim o Drugom svetskom ratu, NDH, ustašama, strašnim zločinima počinjenima u to vreme nad Srbima. Zločinima kojih, usudim se reći, bez Katoličke crkve ne bi ni bilo ili bi ih bilo neuporedivo manje.
Umesto reči pomirenja Srbima je iz Zagreba stigla slika pape Benedikta kako se moli kod groba Alojzija Stepinca. U osmišljenoj i vrlo precizno sročenoj izjavi papa je Stepinca nazvao „velikim humanistom, čovekom koji se suprotstavljao ustaškom režimu, braneći Srbe, Jevreje i Rome, pateći zajedno sa njima“. Gde? Kada? Kako ih je branio? Kako je patio sa tim mučenicima? Da možda nije bio zatočen u Jasenovcu, a mi to ne znamo.
Da izvine Nebeski arhitekta, njegov „predstavnik na zemlji – Sveti otac papa“ debelo laže.
Nikada se i nigde Alojzije Stepinac nije suprotstavio ustaškom režimu, a još manje je branio Srbe, Jevreje i Cigane. Naprotiv, pozdravio je stvaranje NDH i blagoslovio Pavelića i njegov režim.
Postoji, koliko je poznato istoričarima i ljudima predanim na izučavanju Drugog svetskog rata i karakteru NDH, dokument sa potpisom Alojzija Stepinca u kojem se ovaj obraća Glavnom ustaškom stanu u Zagrebu i skreće pažnju na nedostojan odnos prema Srbima koji se deportuju u Jasenovac. Navodno, upozorava Stepinac, te Srbe prevoze u zatvorenim i prenatrpanim vagonima, što, smatra on, nije u redu.
Bilo je u Jasenovcu sveštenih lica iz Katoličke crkve, ali među ubicama, koljačima. Jedan od njih, Miroslav Majstorović Filipović, bio je čak i upravnik logora Jasenovac, koljač koji se isticao dnevnim rekordima u disciplini odvajanja glave od tela. Srpska deca bila su mu specijalnost.
Ovakvo falsifikovanje biografije jednog čoveka (Stepinca) nije čudno i svojstveno je Vatikanu. Uostalom, Ivan Pavao Drugi proglasio je Stepinca blaženim (sledeće je podizanje na nivo sveca) još 1998. godine, za vreme boravka u Hrvatskoj.
Sve je jasno i sve dolazi na svoje mesto u oceni NDH koju je papa Benedikt XVI dao u Zagrebu. On je za ustaški režim rekao da je to bila „lažna autonomija jer je bila instrumentalizovana od Hitlera i njegovih pomagača“.
Ništa o ubijanjima, genocidu, monstruoznim postupcima prema Srbima nad kojima su se zgražavali i Nemci. Ni reči o katoličkim popovima koji su ubijali u ime etnički čiste hrvatske države ili su ubice oslobađali greha, ispovedajući ih, ako je trebalo i svake večeri, posle zločina koje su ovi činili u toku dana. To za Vatikan nije problem. Da jeste papina formulacija bila bi drugačija.
Za Vatikan i Katoličku crkvu jedina manjkavost NDH bila je u nedostatku autonomije prema Hitleru.

 

USTAŠKI KOMANDANT
Međunarodna komisija za utvrđivanje istine o Jasenovcu (ima 24 člana među kojima je svega četvorica Srba) posle višegodišnjeg istraživanja došla je do saznanja da je, imenom i prezimenom, 1.171 sveštenik Katoličke crkve, na prostoru Hrvatske i Bosne i Hercegovine, u Drugom svetskom ratu učestvovao u klanju, ubijanju, silovanju, mučenju… Srba, Jevreja i Cigana.
Već krajem aprila 1941. godine Ante Pavelić je imao više od 250 hiljada vojnika ustaša, uglavnom dragovoljaca. Pre Pavelićevog povratka u Hrvatsku taj posao u organizacionom smislu obavila je Hrvatska seljačka stranka, na čelu sa Vlatkom Mačekom. Komandni kadar su u većini činili pripadnici katoličkog klera. Primera radi, ustaškim jedinicama u Bjelovaru komandovao je sveštenik Mato Paljuga, u Slunju župnik (lokalni sveštenik) Pero Čirgija, u Glini mesni župnik Žužek, u Udbini Mato Moguš, u Drnišu fratar dr Petar Berković, u hercegovačkim Klepcima don Ilija Tomas, u Tuzli župnik Tadija Mihačević, u Rumi Antun Mijaković, u Doboju je komandant ustaške vojske bio župnik, dr Dragutin Kamber… Na području Imotskog, jednog od semeništa ustaštva, crne uniforme sa ustaškim znamenjem obukli su i zauzeli pozicije komandanata fratri: Ćiro Ujević, Josip Rosić, Krsto Radić, pa Milanović i Bradarić.
Mnogo je o tome pisao Đuro Vilović, čovek zadivljujuće biografije o kojem Srbi malo ili ništa ne znaju, a trebalo bi da ga slave. Vilović je rođen 1889. godine u srpskoj katoličkoj porodici u selu Brela, kod Makarske. U Zadru je završio katolički Bogoslovski fakultet i radio nekoliko godina kao sveštenik. Ubrzo uviđa, tu na terenu, suštinu i ciljeve katoličanstva na ovim prostorima i donosi odluku da promeni crkvu. Posle Prvog svetskog rata obraća se Srpskoj pravoslavnoj crkvi u želji da ga prime. U pismu koje i danas postoji u arhivama Vilović je detaljno obrazložio odluku da napusti katoličanstvo. Srpska pravoslavna crkva je odbila njegovu molbu. Vilović ne odustaje od namere, napušta katoličanstvo i prilazi luteranima.
Taj Vilović je ostavio iza sebe pet romana, nekoliko pripovedaka, nekoliko studija i brojne zabeleške o zločinima katoličkog klera nad Srbima. Izdvajam užasan događaj iz vremena NDH zabeležen u selu Tribunj, kod Šibenika.
Ustaški komandant na tom prostoru bio je katolički sveštenik don Krsto Jelinić. On je naredio da se privedu sve srpske devojčice i devojke iz sela, starosti od 12 do 20 godine, da se siluju, muče, zakolju i bace u more. To je i urađeno, ali Jelinić nije bio zadovoljan. Izdao je novo naređenje; da se Srbi, oba pola i svih uzrasta, zatvore u malu pravoslavnu crkvu, u mestu, da se vrata i prozori dobro zabrave i utvrdi kojom će brzinom umirati; bez vode i hrane, primorani da nuždu vrše u samoj crkvi. Prvi zatvorenik umro je već trećeg dana, poslednji dvanaestog. Tako je skončalo još 80 Srba.
Podsetiću – a podsećati treba jer niko na svetu ne zaboravlja i ne zanemaruje svoju prošlost kao Srbi – da je osnivač sistema koncentracionog logora Jasenovac Vjekoslav Maks Luburić, pohađao i završio katoličku gimnaziju, da je Miroslav Majstorović Filipović, naslednik Luburićev na mestu upravnika logora Jasenovac, bio katolički pop; da su još dvojica upravnika Jasenovca, Ljubo Miloš i Andrija Artuković, prošli obrazovanje u katoličkim gimnazijama. Kroz katoličko semenište prošao je i Ante Starčević.
Katolička crkva je, složiće se mnogi, najinteligentnije i najbolje osmišljena i postavljena organizacija na svetu. Za nju su masoni, rotarijanci, malteški i razni drugi vitezovi tek nešto više od amatera. Na stranu što Vatikan i u tim drugim organizacijama ima svoje kadrove, uglavnom visokopozicionirane. Stoga Katoličkoj crkvi nije bio nikakav problem da svoje ljude, u ovom slučaju ustaške zločince, po okončanju Drugog svetskog rata zaštiti i skloni sa ovih prostora. Na čelu sa Antom Pavelićem. Njega su skrivali po samostanima Austrije i Italije, a potom ga sa falsifikovanim dokumentima, pod lažnim imenom, prebacili u Argentinu.

 

PACOVSKI KANALI
Ovu operaciju, poznatu pod imenom „Pacovski kanali“ osmislio je i izveo Krunoslav Draganović, katolički sveštenik visokog ranga, savetnik delegacije NDH pri Svetoj stolici.
„Pacovskim kanalima“ sa ovih prostora izvučeno je desetine hiljada okorelih zločinaca, ustaša, kao i nacista, a sve je vođeno iz kancelarije Zavoda Svetog Jeronima, u Vatikanu, gde je Draganović imao svoj kabinet. Taj zavod je i pre Drugog svetskog rata bio okupljalište i glavni centar ustaške emigracije.
Krunoslav Draganović je – mnogi Srbi to ne znaju – život okončao u Titovoj Jugoslaviji. Pod nikada objašnjenim okolnostima pojavio se 1967. godine u Beogradu. Posle četrdesetak dana razgovora sa „važnim ljudima“ Titovog režima, Draganović je državnim automobilom prebačen u Sarajevo. Tamo je dobio stan i nastavio mirno da živi, predaje na katoličkoj Bogosloviji, piše knjige o istoriji Hrvata i Katoličke crkve u Hrvata…Rečju, živeo je kao slobodan i ugledan čovek. Umro je 1983. godine. Dugo je vladalo mišljenje da je Krunoslav Draganović kidnapovan u Italiji, od strane jugoslovenske tajne policije, da je režimu u Beogradu otkrio velike tajne i zauzvrat dobio slobodu i državnu zaštitu, miran život u glavnom gradu BiH.
Ništa od toga. Evo, prošlo je 20 godina od raspada države u koju se Draganović vratio, otvorene su arhive, svedoci su slobodni da govore, ali o Draganoviću ni reči. Isto tako, nijedan događaj u tom burnom vremenu, ne nosi u sebi moguće objašnjenje slučaja Draganović. Tu tajnu, ubeđen sam, nikada nećemo otkriti, a još sam ubeđeniji da se njen ključ nalazi u mračnim hodnicima saradnje jugoslovenskih komunista i ustaškog pokreta. Još iz vremena ranih tridesetih. O tome nekom drugom prilikom.
Sve navedeno samo je delić istine o neraskidivoj i bliskoj vezi Katoličke crkve i ustaškog pokreta, odnosno, NDH. Vatikan je, zajedno sa Nemačkom, 1991. godine vršio silan pritisak na ključne evropske zemlje da priznaju nezavisnost Tuđmanove Hrvatske, a potom je 19. decembra 1991. godine objavio da priprema priznanja, koje je usledilo 13. januara 1992. godine.
Među odabranim Hrvatima koji su u Zagrebu imali susret sa papom bio je i Marko Perković Tompson, ono nekada krezubo seosko momče iz sela Čavoglave, kod Drniša, koje je u međuvremenu postalo najveća hrvatska domoljubna pevačka zvezda i najveći promoter ustaštva. Tvorac pesme „Jasenovac i Gradiška Stara, to su mjesta Maksović mesara“. Maks je Luburić.
Ako u svemu ovome ima ikakve koristi za Srbe onda je to, rekoh na početku, razbijanje (nadam se) i poslednjih iluzija kod Srba da bi Vatikan, u nastojanjima da pojača evropsku odbranu od naleta biološki nabujalog islama, mogao da promeni politiku prema Srbima. Neće je menjati. Vatikan je moćna i vrlo ozbiljna organizacija, njeni planovi prave se za stotinu godina unapred. Vatikan svoje prijatelje, kao i neprijatelje, veoma, veoma teško ili nikada ne menja.

 

Izvor: PEČAT