Hag je Hrvatskoj učinio veliku uslugu

Ratko Dmitrović

Ћирилица

Posle dvadeset godina neupitne pozicije žrtve koja se branila od srpske agresije Hrvatska je u međunarodnoj javnosti, kroz suđenje Gotovini, prvi put predstavljena kao država sklona zločinu, ali i pored toga službeni Zagreb nema nijedan razlog da se ljuti na Haški tribunal.Naprotiv

Sigurno se sećate one scene iz sjajne serije Siniše Pavića „Vruć vetar“ u kojoj jedan od glavnih likova Bob (glumi ga Bora Todorović) svojim ponašanjem izbezumi kolegu sa posla (Mića Tomić), te ovome ostane samo da kaže: „Kolega, ja sam šokiran“. „Tako i izgledate, kolega,“ odgovara mu Bob.
Na tu scenu podsetilo me ovo što se već danima događa u Hrvatskoj, a u vezi sa odlukom engleskog sudije Alfonsa Orija, da vojnu operaciju „Oluja“ u Haškom tribunalu okvalifikuje kao „udruženi zločinački poduhvat“, a generale Gotovinu i Markača pošalje na dugogodišnju robiju.
U obrazloženju, videli ste, Franjo Tuđman i Gojko Šušak označeni su kao ključni ljudi u toj operaciji, a krajiški Srbi kao žrtve.

 

ISTINSKI ŠOKIRANI
Prvi komentari, od Josipovića do one babe u Pakoštanima, odakle je Gotovina, bili su: „Ovo je šok“; „Ja ne mogu da verujem“; „Ovo je strašno“; „Nemam reči“…Jedan pedesetogodišnjak u Zadru razbio je izlog i sekao se komadima stakla, od čela pa nadole, dodatno povređen činjenicom da niko u njegovom komšiluku ne plače za Gotovinom. Preživeo je.
Da li je sve to u Hrvatskoj režirano? Ne. Hrvatska je istinski šokirana (tako i izgleda) jer se prvi puta suočava sa pozicijom na koju su Srbi navikli kroz dve decenije konstantne medijske satanizacije.
Prvi put je neko – taj neko nije Srbin, a pri tom je i sudija – rekao da je hrvatska država činila strašne ratne zločine i planski proterala više od 200 hiljada Srba iz Krajine. Tako nešto se na Zapadu do sada nije čulo. Posle presude veća Haškog tribunala, kojim je predsedavao Ori, prvi put u evropskim medijima Hrvatsku označavaju kao državu nastalu na zločinu i etničkom čišćenju. I to koga? Srba. Više nego dovoljno da Hrvati budu šokirani.
O čemu se ovde radi? O klasičnom obliku suočavanja sa istinom od koje se okretala glava i koju su ovi šokirani godinama potapali i zakopavali. Uporno i pedantno.
Politička, kulturna, medijska…elita Hrvatske sa zapanjujućom strašću i ne bez mržnje godinama održava i dohranjuje teoriju po kojoj je Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku – pobunivši tamošnje Srbe, aktivirajući JNA u svoju korist, šaljući dobrovoljce – izazvala velika razaranja Hrvatske i sukob u kojem je Hrvatska pobedila.
U toj borbi, priznaju u Zagrebu, bilo je i neprimerenih reakcija hrvatske strane, ali nikako ratnih zločina. Još 1993. godine predsednik Vrhovnog suda Hrvatske Milan Vuković, izneo je zvanični hrvatski stav po ovom pitanju. On je kazao: „U odbrambenom ratu se ne mogu počiniti ratni zločini“.
Dakle, vrlo jednostavna formula; proglasite građanski sukob odbrambenim ratom i ubijate, palite, proterujete…radite šta vam volja. To nije i ne može da bude ratni zločin jer, pobogu, vodi se odbrambeni rat.
Sve na hrvatskoj strani, po toj teoriji, bilo je čisto i u cilju odbrane, a sve na srpskoj strani agresivno i zločinačko. Iz ove postavke evo već dvadeset godina hrvatska država uzima legitimitet za maltretiranje onih Srba koji su ostali tamo da žive i za sprečavanje Srba koji bi da se vrate u Hrvatsku. Do pre neki dan većina Hrvata živela je u ubeđenju da će gornja slika o događajima iz devedesetih zauvek ostati da visi na zidovima Evrope.

 

LOŠA POSTAVKA
Prosto je neshvatljivo da su u Hrvatskoj, čak i oni koji bi po prirodi svog posla morali da znaju kako funkcioniše međunarodna politika, verovali u večitu postavku koja kaže da su Hrvati dobri i nevini, a Srbi loši i krivi.
Menjaju se vremena, a sa njima i interesi velikih sila. Globalna ekonomska kriza, sve izraženiji problemi sa energentima, bujanje militantnog islama, ekonomski napredak Kine, Indije i nekih zemalja Južne Amerike, naterao je Ameriku pre svega, a sa njom Englesku, Francusku i Nemačku da preispitaju neke stare postavke i prilagode se onome što je došlo i dolazi. U tim virovima gube se stare formule i obrasci, traže se nova polja delovanja, pa i novi saveznici. Zbog toga je sudija Alfons Ori dobio odrešene ruke da u slučaju „Oluja“ presuđuje u skladu sa činjenicama. Ne baš do kraja, ali prilično realno. O tome nešto kasnije.
Čovek u ljutnji, velikom razočaranju ili ushićenju često kaže ono što bi u normalnim okolnostima prećutao. Tako je penzionisani „brigadir“ hrvatske vojske, učesnik „Oluje“, Ante Kotromanović, samo nekoliko sati po objavljivanju presude Gotovini i Markaču, vidno iznerviran, u direktnom programu Hrvatske televizije upitao hoće li posle te odluke Amerikanci i Francuzi, uz Hrvate, biti svrstani u „udruženi zločinački poduhvat“.
„Nama su Amerikanci i Francuzi pomagali u ‘Oluji’ i to se zna“ kazao je Ante. Tačno, Ante, dodajemo mi. I tu priču Srbi raznose evo već šesnaest godina, ali ih niko ne sluša.

 

ZAKLINJANJE U POBEDU
Zna se da su američki, francuski i nemački stručnjaci pripremali hrvatske oficire i specijalne jedinice; zna se da su američki avioni u prvim satima „Oluje“ bombardovali i uništili sve centre komunikacije Vojske Republike Srpske Krajine, da su svoju najsavremeniju tehniku stavili u službu hrvatskih jedinica, da je američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt bio na stalnoj vezi sa Tuđmanom i Holbrukom.
Sve mi to znamo, a dobro je da sada znaju i širi krugovi u Hrvatskoj. Bar da se u tom delu spusti nivo nacionalnog ushićenja i zaklinjanja u „Oluju“ kao „najblistaviju vojničku pobjedu u povjesti hrvatskog naroda“.
Sada se vidi da ta pobeda (zaista jedina u hrvatskoj povesti ratovanja) nije bila samo hrvatska, niti je bila blistava. Bila je udruženi zločinački poduhvat.
Do koje mere je hrvatski politički vrh pogođen presudom u Hagu najbolje govori istup Jadranke Kosor, predsednice Vlade Hrvatske, u Jasenovcu. Samo dan kasnije u Jasenovcu se obeležavala godišnjica proboja logoraša i tom prilikom J. Kosor uradila je nešto što se može protumačiti samo kao nova uvreda Srbima , reakcija na odluku Haškog tribunala, pokušaj instrumentalizacije strašnog jasenovačkog zločina u dnevnu hrvatsku političku operativu.
Jadranka je, istina, u Jasenovcu osudila ustaške zločine, Pavelićevu državu nazvala zlom, ali dodajući kako se isto takvo zlo ponovilo u Vukovaru i Srebrenici.
Zamislite da neko držeći govor u Aušvicu kaže da se isto takvo zlo ponovilo u izbegličkom logoru El Bureid ili u pojasu Gaze. Znam, to je nezamislivo. Takav bi zauvek nestao iz javnog života sopstvene zemlje i Evrope.
Imaju li Srbi razloga da likuju zbog presude Gotovini? Ne. Čak mislim da su uskraćeni, da je Hrvatska prošla bolje, da se provukla kao kuče kroz tarabe.
U presudi Alfonsa Orija nedostaje jedna kvalifikacija kojoj je ovde mesto, nedostaje decidirana, posebno obrazložena tvrdnja da je politički, vojni i policijski vrh Hrvatske planirao i sproveo etničko čišćenje nad Srbima u Krajini.
Neko će reći da bi se moglo razgovarati i o elementima genocida. Možda, ali sa mnogo manje argumenata nego o etničkom čišćenju. „Oluja“ je zaista bila akcija isplanirana da očisti Krajinu od Srba. Zauvek. I u tome se uspelo. Najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Zbog čega Ori nije pružio još taj jedan korak? Zašto je izbegao da postavci „udruženi zločinački poduhvat“ pridoda jedini mogući nastavak koji se zove -etničko čišćenje.
Moglo bi se reći da je na taj način Hrvatskoj učinjena usluga. U protivnom Srbija bi već sada imala prednost u procesu tužbe i kontratužbe sa Hrvatskom za genocid. I što je još važnije, u slučaju da je Ori svoju presudu postavio na dva stuba; zločinački poduhvat i etničko čišćenje kao rezultat „poduhvata“, Srbi iz Hrvatske, ovi proterani i oni koji su se vratili, mogli bi da traže od Ujedinjenih nacija političku i teritorijalnu autonomiju za Krajinu, sa uspostavljenim mehanizmima međunarodne zaštite. Tim pre što je Krajina do „Oluje“, sve do nestanka RSK , bila zona pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Razume se da Krajišnici tako nešto ne bi dobili, ali bi svakako prešli u ofanzivu, imali prednost u sporu sa Hrvatskom oko vraćanja otete imovine i statusa i položaja Srba u Hrvatskoj.
Zato sam ubeđen kako je Alfons Ori 15. aprila 2011. godine učinio uslugu Hrvatskoj, kao što su toj državi veliku uslugu učinile Luis Arbur i Karla Delponte, jer će neobavešteni posle presude Gotovini zaključiti da su zločini nad Srbima činjeni jedino u „Oluji“. Haški tužioci su Hrvatskoj oprostili zločine na Miljevačkom platou, u Medačkom džepu, u akciji „Bljesak“, masovno ubijanje Srba u Sisku…
U stvari, ako se vratimo još dublje u prošlost mogli bi mirne duše da kažemo da je službena hrvatska politika prema Srbima u Hrvatskoj „udruženi zločinački poduhvat“ koji traje.

Ratko Dmitrović

Izvor: PEČAT