Hag je Hrvatskoj učinio veliku uslugu
Posle dvadeset godina neupitne pozicije žrtve koja se branila od srpske agresije Hrvatska je u međunarodnoj javnosti, kroz suđenje Gotovini, prvi put predstavljena kao država sklona zločinu, ali i pored toga službeni Zagreb nema nijedan razlog da se ljuti na Haški tribunal.Naprotiv
Sigurno se sećate one scene iz sjajne serije Siniše Pavića „Vruć vetar“ u
kojoj jedan od glavnih likova Bob (glumi ga Bora Todorović) svojim ponašanjem
izbezumi kolegu sa posla (Mića Tomić), te ovome ostane samo da kaže: „Kolega,
ja sam šokiran“. „Tako i izgledate, kolega,“ odgovara mu Bob.
Na tu scenu podsetilo me ovo što se već danima događa u Hrvatskoj, a u vezi sa
odlukom engleskog sudije Alfonsa Orija, da vojnu operaciju „Oluja“ u Haškom
tribunalu okvalifikuje kao „udruženi zločinački poduhvat“, a generale Gotovinu
i Markača pošalje na dugogodišnju robiju.
U obrazloženju, videli ste, Franjo Tuđman i Gojko Šušak označeni su kao ključni
ljudi u toj operaciji, a krajiški Srbi kao žrtve.
ISTINSKI ŠOKIRANI
Prvi komentari, od Josipovića do one babe u Pakoštanima, odakle je
Gotovina, bili su: „Ovo je šok“; „Ja ne mogu da verujem“; „Ovo je strašno“;
„Nemam reči“…Jedan pedesetogodišnjak u Zadru razbio je izlog i sekao se
komadima stakla, od čela pa nadole, dodatno povređen činjenicom da niko u
njegovom komšiluku ne plače za Gotovinom. Preživeo je.
Da li je sve to u Hrvatskoj režirano? Ne. Hrvatska je istinski šokirana (tako i
izgleda) jer se prvi puta suočava sa pozicijom na koju su Srbi navikli kroz dve
decenije konstantne medijske satanizacije.
Prvi put je neko – taj neko nije Srbin, a pri tom je i sudija – rekao da je
hrvatska država činila strašne ratne zločine i planski proterala više od 200
hiljada Srba iz Krajine. Tako nešto se na Zapadu do sada nije čulo. Posle
presude veća Haškog tribunala, kojim je predsedavao Ori, prvi put u evropskim
medijima Hrvatsku označavaju kao državu nastalu na zločinu i etničkom čišćenju.
I to koga? Srba. Više nego dovoljno da Hrvati budu šokirani.
O čemu se ovde radi? O klasičnom obliku suočavanja sa istinom od koje se
okretala glava i koju su ovi šokirani godinama potapali i zakopavali. Uporno i
pedantno.
Politička, kulturna, medijska…elita Hrvatske sa zapanjujućom strašću i ne bez
mržnje godinama održava i dohranjuje teoriju po kojoj je Srbija izvršila
agresiju na Hrvatsku – pobunivši tamošnje Srbe, aktivirajući JNA u svoju
korist, šaljući dobrovoljce – izazvala velika razaranja Hrvatske i sukob u
kojem je Hrvatska pobedila.
U toj borbi, priznaju u Zagrebu, bilo je i neprimerenih reakcija hrvatske
strane, ali nikako ratnih zločina. Još 1993. godine predsednik Vrhovnog suda
Hrvatske Milan Vuković, izneo je zvanični hrvatski stav po ovom pitanju. On je
kazao: „U odbrambenom ratu se ne mogu počiniti ratni zločini“.
Dakle, vrlo jednostavna formula; proglasite građanski sukob odbrambenim ratom i
ubijate, palite, proterujete…radite šta vam volja. To nije i ne može da bude
ratni zločin jer, pobogu, vodi se odbrambeni rat.
Sve na hrvatskoj strani, po toj teoriji, bilo je čisto i u cilju odbrane, a sve
na srpskoj strani agresivno i zločinačko. Iz ove postavke evo već dvadeset
godina hrvatska država uzima legitimitet za maltretiranje onih Srba koji su
ostali tamo da žive i za sprečavanje Srba koji bi da se vrate u Hrvatsku. Do
pre neki dan većina Hrvata živela je u ubeđenju da će gornja slika o događajima
iz devedesetih zauvek ostati da visi na zidovima Evrope.
LOŠA POSTAVKA
Prosto je neshvatljivo da su u Hrvatskoj, čak i oni koji bi po prirodi svog
posla morali da znaju kako funkcioniše međunarodna politika, verovali u večitu
postavku koja kaže da su Hrvati dobri i nevini, a Srbi loši i krivi.
Menjaju se vremena, a sa njima i interesi velikih sila. Globalna ekonomska
kriza, sve izraženiji problemi sa energentima, bujanje militantnog islama,
ekonomski napredak Kine, Indije i nekih zemalja Južne Amerike, naterao je
Ameriku pre svega, a sa njom Englesku, Francusku i Nemačku da preispitaju neke
stare postavke i prilagode se onome što je došlo i dolazi. U tim virovima gube
se stare formule i obrasci, traže se nova polja delovanja, pa i novi saveznici.
Zbog toga je sudija Alfons Ori dobio odrešene ruke da u slučaju „Oluja“
presuđuje u skladu sa činjenicama. Ne baš do kraja, ali prilično realno. O tome
nešto kasnije.
Čovek u ljutnji, velikom razočaranju ili ushićenju često kaže ono što bi u
normalnim okolnostima prećutao. Tako je penzionisani „brigadir“ hrvatske
vojske, učesnik „Oluje“, Ante Kotromanović, samo nekoliko sati po objavljivanju
presude Gotovini i Markaču, vidno iznerviran, u direktnom programu Hrvatske
televizije upitao hoće li posle te odluke Amerikanci i Francuzi, uz Hrvate,
biti svrstani u „udruženi zločinački poduhvat“.
„Nama su Amerikanci i Francuzi pomagali u ‘Oluji’ i to se zna“ kazao je Ante.
Tačno, Ante, dodajemo mi. I tu priču Srbi raznose evo već šesnaest godina, ali
ih niko ne sluša.
ZAKLINJANJE U POBEDU
Zna se da su američki, francuski i nemački stručnjaci pripremali hrvatske
oficire i specijalne jedinice; zna se da su američki avioni u prvim satima
„Oluje“ bombardovali i uništili sve centre komunikacije Vojske Republike Srpske
Krajine, da su svoju najsavremeniju tehniku stavili u službu hrvatskih
jedinica, da je američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt bio na stalnoj
vezi sa Tuđmanom i Holbrukom.
Sve mi to znamo, a dobro je da sada znaju i širi krugovi u Hrvatskoj. Bar da se
u tom delu spusti nivo nacionalnog ushićenja i zaklinjanja u „Oluju“ kao
„najblistaviju vojničku pobjedu u povjesti hrvatskog naroda“.
Sada se vidi da ta pobeda (zaista jedina u hrvatskoj povesti ratovanja) nije
bila samo hrvatska, niti je bila blistava. Bila je udruženi zločinački
poduhvat.
Do koje mere je hrvatski politički vrh pogođen presudom u Hagu najbolje govori
istup Jadranke Kosor, predsednice Vlade Hrvatske, u Jasenovcu. Samo dan kasnije
u Jasenovcu se obeležavala godišnjica proboja logoraša i tom prilikom J. Kosor
uradila je nešto što se može protumačiti samo kao nova uvreda Srbima , reakcija
na odluku Haškog tribunala, pokušaj instrumentalizacije strašnog jasenovačkog
zločina u dnevnu hrvatsku političku operativu.
Jadranka je, istina, u Jasenovcu osudila ustaške zločine, Pavelićevu državu
nazvala zlom, ali dodajući kako se isto takvo zlo ponovilo u Vukovaru i
Srebrenici.
Zamislite da neko držeći govor u Aušvicu kaže da se isto takvo zlo ponovilo u
izbegličkom logoru El Bureid ili u pojasu Gaze. Znam, to je nezamislivo. Takav
bi zauvek nestao iz javnog života sopstvene zemlje i Evrope.
Imaju li Srbi razloga da likuju zbog presude Gotovini? Ne. Čak mislim da su
uskraćeni, da je Hrvatska prošla bolje, da se provukla kao kuče kroz tarabe.
U presudi Alfonsa Orija nedostaje jedna kvalifikacija kojoj je ovde mesto,
nedostaje decidirana, posebno obrazložena tvrdnja da je politički, vojni i
policijski vrh Hrvatske planirao i sproveo etničko čišćenje nad Srbima u
Krajini.
Neko će reći da bi se moglo razgovarati i o elementima genocida. Možda, ali sa
mnogo manje argumenata nego o etničkom čišćenju. „Oluja“ je zaista bila akcija
isplanirana da očisti Krajinu od Srba. Zauvek. I u tome se uspelo. Najveće
etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Zbog čega Ori nije pružio još taj jedan korak? Zašto je izbegao da postavci
„udruženi zločinački poduhvat“ pridoda jedini mogući nastavak koji se zove
-etničko čišćenje.
Moglo bi se reći da je na taj način Hrvatskoj učinjena usluga. U protivnom
Srbija bi već sada imala prednost u procesu tužbe i kontratužbe sa Hrvatskom za
genocid. I što je još važnije, u slučaju da je Ori svoju presudu postavio na
dva stuba; zločinački poduhvat i etničko čišćenje kao rezultat „poduhvata“,
Srbi iz Hrvatske, ovi proterani i oni koji su se vratili, mogli bi da traže od
Ujedinjenih nacija političku i teritorijalnu autonomiju za Krajinu, sa
uspostavljenim mehanizmima međunarodne zaštite. Tim pre što je Krajina do
„Oluje“, sve do nestanka RSK , bila zona pod zaštitom Ujedinjenih nacija.
Razume se da Krajišnici tako nešto ne bi dobili, ali bi svakako prešli u
ofanzivu, imali prednost u sporu sa Hrvatskom oko vraćanja otete imovine i
statusa i položaja Srba u Hrvatskoj.
Zato sam ubeđen kako je Alfons Ori 15. aprila 2011. godine učinio uslugu
Hrvatskoj, kao što su toj državi veliku uslugu učinile Luis Arbur i Karla
Delponte, jer će neobavešteni posle presude Gotovini zaključiti da su zločini
nad Srbima činjeni jedino u „Oluji“. Haški tužioci su Hrvatskoj oprostili
zločine na Miljevačkom platou, u Medačkom džepu, u akciji „Bljesak“, masovno
ubijanje Srba u Sisku…
U stvari, ako se vratimo još dublje u prošlost mogli bi mirne duše da kažemo da
je službena hrvatska politika prema Srbima u Hrvatskoj „udruženi zločinački
poduhvat“ koji traje.
Ratko Dmitrović
Izvor: PEČAT