Добри ђаци Лоше адмиралa

Ћирилица

Piše Ratko Dmitrović

U naporima da objasne odakle dolazi antihrvatsko delovanje na međunarodnoj sceni, deo uticajne hrvatske javnosti okrenuo se teoriji zavere koristeći postavke bivšeg visokog oficira Jugoslovenske narodne armije

Prvi veliki talas burnih reagovanja u Hrvatskoj splašnjava, a nacionalno jedinstvo u odbrani „Oluje“ počelo je da se rastače. Svakim novim danom sve više klizi ta godinama pridržavana krvava ponjava prebačena preko Srba pobijenih u „Oluji“ i zgarišta srpskih sela u Krajini.
Otvaraju se u Hrvatskoj novi frontovi- verbalni dakako- na kojima nema Srba; počela je unutarhrvatska bitka čiji se krajnji dometu mogu samo naslućivati. Najžešće varniči na političkom i medijskom polju. Pet dana trajali su histerični napadi na Stjepana Mesića koji je, kažu njegovi neprijatelji, veleizdajnik jer je Haškom tribunalu dostavio transkripte i tonski zapis sa Briona, sa onog sastanka na kojem je isplaniran udar „tako da Srbi nestanu“.

 

MESIĆ „CEPA“, FERALOVCI IDU MEKO
Čim se vratio u Hrvatsku (bio je, navodno, u Kini) Mesić je uzvratio serijom udaraca po cevanicama od kojih se deo političkog vrha Hrvatske još oporavlja. Prozvao je, pre svih, sadašnjeg ministra policije Hrvatske Tomislava Karamarka, Vladimira Šeksa i Miroslava Tuđmana, Franjinog sina, u vreme „Oluje“ šefa svih obaveštajnih službi Hrvatske. „Nisam ja“, tvrdi Mesić, „doneo zakon o saradnji sa Hagom, već Franjo Tuđman, a u Hag sam poslao samo ono što mi je odobrilo državno telo za saradnju sa Haškim tribunalom“.
Karamarko i Tuđman Mlađi tvrde da Mesić laže. Šeks ćuti. Jadranka Kosor pokreće istragu o svemu ovome i izaziva nevericu kod razumnih Hrvata. Umesto da, kažu oni, istražuje zločine počinjene nad Srbima posle „Oluje“, ona (Jadranka) traži ko je u Hag poslao dokaze za sud. Odnosno, ko je uradio ono što se Hrvatska obavezala da uradi.
Ta priča manje je interesantna od udaraca i zahvata koje beležimo među hrvatskim novinarima. Ekipa pokojnog splitskog „Ferala“, razbacana po medijima bivše Jugoslavije, izabrala je razne meke forme novinskog izražavanja, često spajajući i po nekoliko njih, da bi saopštili kako stvari oko presude Gotovini i Markaču ne stoje baš kao što tvrde kolege u „Večernjem listu“ i na „HRT-u“, da ne spominjemo druge, manje uticajne medije.
Ta mekoća u izrazu, sa izbegavanjem čvrstog stava, nije proizvela reagovanje kao kod Mesića, pa su feralovci još uvek pod sumnjom, što se nikako ne može reći za Denisa Kuljiša, možda najboljeg, a svakako najuticajnijeg hrvatskog novinara. Taj je, rođen za provokaciju. Ne može da odoli, to mu je urođeno. Šta je uradio?
Ni Kuljiš se još uvek nije usudio ( verujem da hoće) da stane na stranu sudije Orija i kaže: Da, „Oluja“ je bila zločinački poduhvat, ali je zato kao repu sasekao Hloverku Novak Srzić, direktora programa Hrvatske televizije, i njenu glavnu uzdanicu Branimira Bilića zbog emisije posvećene haškoj presudi hrvatskim generalima.
Hrvatska televizija skinula je sa programa „Latinicu“ Denisa Latina, iz razloga koje naslućujete, i posle više meseci praznine u taj termin uvela „Puls Hrvatske“, format debatnog karaktera koji uređuje i vodi Branimir Bilić. Hloverka i Bilić su među najpoznatijim imenima hrvatske ratne televizije, miljenici HDZ-a, osobe bliske tzv. „desnim krugovima“ hrvatske političke i javne scene ( a ko je tamo levo?) gde dominiraju neki aktuelni ministri, penzionisani hrvatski generali, književnici, povjesničari i razni besposleni tipovi čiji su životi zasnovani na odbrani hrvatske domovine od Srba i drugih hrvatskih neprijatelja.

 

„ANTIHRVATSTVO“ LONDONA
Poneti opštenacionalnom antihaškom histerijom Hloverka i Bilić napravili su emisiju sa ciljem da letvicu uspaljenog domoljublja podignu na vrh štapa. Gosti u studiju, brižno selektovani, opravdali su pozive; od Željka Horvatića, predsednika nekakve nevladine organizacije, nazvane Akademija pravnih znanosti Hrvatske, preko snimatelja HRT-a Petra Malbaše, do novinarke Višnje Starešina. Nije vam teško dokučiti šta se i kako govorilo u studiju „HRT-a“, pod ravnateljskom palicom Branimira Bilića, a sve to iznerviralo je Denisa Kuljiša do mere oštrog osvrta na stranicama „Jutarnjeg lista“.
Godinama nabrušen na Hercegovce, koje smatra neopevanim lopovima i prljavim izvođačima radova osmišljenih u kuhinji Franje Tuđmana, Kuljiš je u svom tekstu podsetio na Bilićevo hercegovačko poreklo ( selo Studenci, kod Imotskog) i prebacio mu da je za realizaciju sa Hloverkom zamišljene ideje angažovao uglavnom svoje Imoćane, „crnokošuljaše“.
Kuljiš je deo analize Bilićeve emisije posvetio izvesnoj Višnji Starešina. U hrvatskom novinarstvu nema većeg i upornijeg zagovornika teorije zavere od Višnje. U centru njene priče o antihrvatskim naporima nekih evropskih zemalja nalazi se tvrdnja da Engleska sve čini kako bi onečistila bistrinu Domovinskog rata i opšte uzevši, naudila Hrvatskoj. Većina hrvatskih novinara Višnju ne doživljava kao koleginicu, već kao žestokog hrvatskog nacionalistu kojem novinarstvo služi kao poligon za iznošenje upitnih, a često i opasnih stavova, s obzirom na to da njeni istupi nisu oslobođeni mržnje. Prema Srbima, uglavnom.
Lociranje Londona kao središta antihrvatske zavere stavlja pod svetlo još jedno vezivno tkivo televizijske emisije o kojoj je ovde reč. Kuljiš podseća da je Hloverka Novak Srzić svojevremeno, kada je uređivala nedeljnik „Danas“, pokolj u selu Ahmići (BiH) koji su počinili pripadnici hrvatske vojske, pripisala britanskoj obaveštajnoj službi. Tu se, dakle, pojavljuje medijsko jezgro iz kojeg se izliva priča o antihrvatskom ponašanju Londona. Ali, pre nego što se malo detaljnije zagledamo u taj potok da vidimo gde izvire, neophodno je obratiti pažnju na reagovanje Branimira Bilića.
On je neuobičajeno za televizijske novinare žestoko skočio na Kuljiša. U tom napadu izbila je na površinu suština postojećih i budućih podela u hrvatskom društvu, ne samo na liniji odnosa prema presudi haškog sudije Alfonsa Orija. Hrvatska će se – sada kad im Srbi više nisu „remetilački faktor“ jer su svedeni na minornu strahom obuzetu grupaciju – pozabaviti sama sobom i unutrašnjim podelama koje će, još samo neko vreme, od zavađenih strana biti dohranjivane odnosom prema Srbima i Srbiji.
Branimir Bilić nije tikva bez korena. On zaista, kao što Kuljiš tvrdi, pripada snažnom, vladajućem, hercegovačkom lobiju u Zagrebu, povezan je sa uticajnim i ekstremno bogatim ljudima rođenim ili poreklom sa prostora Zapadne Hercegovine, i ono što je u formi otvorenog pisma poručio Denisu Kuljišu nagoveštava preciznije grupisanje na javnoj sceni Hrvatske. Na one koje bi mogao da simbolizuje Bilić i one koji bi potpisali sve što Kuljiš piše i govori.
Evo kako Bilić u startu kvalifikuje tekst Denisa Kuljiša: „Taj totalitarni, fašistoidni netolerantni ničim argumentovani napad, duhovno hranjen pod skutima šinjela i oficirske čizme, stavlja me zbog mog profesionalnog rada i istine na verbalni puškomet bez presedana u hrvatskoj javnosti“.
Za bolje razumevanje napominjem da je otac Denisa Kuljiša, Mirko, bio oficir JNA.
Kloneći se stila koji bi mogao da ostavi prostor za različito tumačenje napisanog, Branimir Bilić dalje jasno tvrdi da je Kuljiš osamdesetih godina svojim tekstovima poternicama slao ljude u zatvor, a da je danas plaćenik i zagovornik političkih interesa Beograda i Banjaluke „na čijim se jaslama hrani, kao duhovni proizvod beogradske oficirske menze i Službe kojoj je do kraja ostao vjeran“.
U tom loše sklepanom pismu koje je na mestima i gramatički nepismeno, Bilić poručuje da Kuljiš i njegovi nalogodavci ipak neće uspeti da uzdrmaju Hrvatsku koju će, kaže Bilić, on i njemu slični braniti i odbraniti.
Nije suvišno podsetiti se da je Branimir Bilić svojevremeno fizički napao svog kolegu sa „HRT-a“, Aleksandra Stankovića, zbog toga što je u emisiji „Nedjeljom u dva“ ugostio Zmagu Jelinčiča.

 

TVORAC TEORIJA ZAVERE
Vratimo se mi teoriji zavere, tezi da je Hrvatska izložena udaru službenog Londona, od osporavanja njene nezavisnosti do poslednjih nastojanja nekih britanskih parlamentaraca u Strazburu da se Hrvatskoj još zadugo ne otvaraju vrata Evropske unije. Ko je tvorac ove priče?
Početkom septembra 1991. godine komandi JNA u Beogradu dostavljena je informacija da je još jedan oficir, hrvatske nacionalnosti, prebegao na hrvatsku stranu. Zvao se Davor Domazet, nadimak Lošo, kapetan bojnog broda i vojni obaveštajac.
Samo nekoliko meseci kasnije Domazet počinje da se penje na lestvici hrvatske vojske i dospeva do samog vrha – postaje admiral i jedan od najpouzdanijih i najcenjenijih hrvatskih visokih oficira. Rođen u sinjskom kamenjaru 1947. godine, u porodici koja nije imala čime da se prehranjuje, mali Davor odlazi u vojnu školu u Split, a kasnije u Beograd.
Oni sa kojima se školovao i bio u trupi pričaju da je obožavao matematiku i romane iz naučne fantastike. Te preokupacije eksplodirale su u Loši tamo krajem devedesetih kad počinje da piše knjige, najpre iz sfere struke, a onda iz oblasti teorije zavere. On je prvi javno i vrlo glasno počeo da širi priču o Englezima kao najvećim neprijateljima Hrvatske i Hrvata i bliskim saveznicima Srba. Ubedljiv i sugestivan, kakvi već jesu ljudi sa kamena, brzo je dobijao pristalice i poštovaoce među kojima poznate i uticajne hrvatske novinare. Prva je na tu rudu legla Višnja Starešina. Za njom Hloverka Novak Srzić.
I ovih za Hrvatsku vrućih, napetih i nimalo prijatnih dana Davor Domazet hoda od televizije do televizije, od redakcije do redakcije i razvejava priču o „političkoj presudi hrvatskim generalima“ iza koje, a šta drugo, stoje Englezi. „Sve se to radi“ – kaže Domazet- „u cilju stvaranje četvrte Jugoslavije“. Domazet čak zna i datum kada će ta Jugoslavija biti stvorena -28.06.2014. godine. Poslednje što je izjavio tiče se njega samog; kaže da mu Englezi rade o glavi, nameravaju da ga likvidiraju jer su procenili da je najveća prepreka na putu obnove Jugoslavije.
Što god mi mislili o ovakvom čoveku, on u značajnoj meri modelira javno mišljenje države Hrvatske.

 

Izvor: PEČAT