Светозар Црногорац: Стара Херцеговина и њено растакање!
Будемо ли инертни – Ватикан ће нас докрајчити! О растакању Херцеговине и њеног људског расадника, како на западу тако и на истоку, прилично ћутимо и тако све отето и ненормално временом постаје нормално и законито
Светозар Црногорац
Из говора Светозара Црногорца, председника Клуба Гачана написаног уочи Гатачког сијела, Лета господњег 2015. године
Велики је зазор говорити не само испред Гачана и Херцеговаца склоним савршеном усменом приповиједању већ и испод овог банера са сликама гатачких бардова из деветнаестог вијека: војводе Богдана Зимоњића и двојице харамбаша Стојана Ковачевића и Пера Тунгуза који смисао свог живота нађоше у ратовању са Турцима и борби за слободу народа и који са својим саборцима и народом срушише силну турску царевину на том дијелу Балкана.
Овом здравицом на банеру, коју је записао знаменити Лука Грђић пре више од једног вијека покушавамо да оживимо дух Гацка у Београду, да подсјетимо на непролазне, универзалне вриједности саборности, пријатељства, љубави и солидарности и да се сјетимо давних тешких времена и наших славних предака.
Из више разлога рећи ћу нешто о Херцеговини и то оној Старој, која се временом растакала, о Херцеговини Светосавској која је сковала српски језик и изродила три свеца: Светог Василија, Светог Петра Зимоњића и Светог Вукашина, Херцеговини која је постојбина великих људи, који су дали немерљив допринос српском роду, држави и српској култури: Вука Караџића, Тешана Подруговића, Саву Владиславића, Јована Дучића, Алексу Шантића, Светозара и Владимира Ћоровића, Пера Слијепчевића…али и српске витезове који су кроз вијекове слали јата црних гавранова на турске куле и градове: Баја Пивљанина, Луку Вукаловића, Богдана Зимоњића, Стојана и Петка Ковачевића, Пера Тунгуза, Луку Петковића, Петра Радовића, Глигора Милићевића, Риста Манојловића, Мића Љубибратића, Лазара Сочицу, Максима Баћовића, Новицу Церовића, Мирка Алексића итд…
А ту Стару православну српску Херцеговину знамо по твдом једнородном народу, вјери, језику и обичајима, која се простираше од јадранских острва на западу, на југу од Новог, Рисна и Котора, на истоку преко Дурмитора до Милешеве, некад седишта херцеговачке епархије, а на сјеверу планинским ланцем од коњичке ћуприје преко Калиновика и Вишеграда, па све до Пријепоља.
О растакању Херцеговине и њеног људског расадника, како на западу тако и на истоку, прилично ћутимо и тако све отето и ненормално временом постаје нормално и законито.
Најлакше је да кренем од херцеговачких устанака посебно оног из 1875 године, познатијег као Невесињска пушка, посебно зато што ове године обележавамо 140 година херцеговачког устанка.
Не улазећи у историјат устанка желим само да се осврнем на та тешка времена и улогу наших сусједа, како Срба православне тако и католичке и исламске вјеоисповијести и да подсјетим на њихову улогу у растурању те Старе Херцеговине.
Устанак је наравно настао као потреба времена и последица је вишестољетног турског терора, а био је у складу са слободарским националним тежњама српског народа у XIX вијеку, како у Србији тако и у Црној Гори.
Преваром и издајом отео херцеговачку територију: Књаз Никола
На жалост, Србија и Црна Гора, умјесто да помогну отимају се за примат, обе неискрено и са жељом територијалних претензија. Да невоља буде већа, под притиском Србија поведе тајне преговоре са Аустро-угарском, прво кнез Михаило а потом кнез Милан направи писмени срамни споразум ,,Тајну конвенцију’’ по којој се Србија одрече својих интереса западно ријеке Дрине. А и књаз Никола не би бољи, него се такође тајно нагоди са Фрањом Јосифом да помало ратује и саботира, у суштини да изда, уз унапред дата аустријска обећања за проширење на Никшићку и ширу област на херцеговачкој страни, и излаз на море на потезу Бар- Улцињ.
Пеко Павловић
У таквој консталацији односа јаснија је улога Пека Павловића, кључног ,, надзорника’’ устанка из Црне Горе, која сводила се на то да све устаничке конце држи у својим рукама (посебно комуникацију Требиње – Гацко и Плана – Столац) и потребном тренутку одради наређење са Цетиња, односно из Беча.
То је и перфектно одрадио преваром 29. септембра 1878 на Горичком пољу код Требиња разоружавајући 6750 херцеговачких ратоборних устаника. Нисам сигуран да би Војска Аустро-угарске тако лако изишла на крај са овим храбрим горштацима. Наравно да то нема никакве везе са комшијским народом који се искрено прикључио устанку и примао рањенике и избеглице.
Уз много жртава силна турска царевина би поражена, скиде се турски јарам с врата, али што је најгоре умјесто слободе дође други још гори и окрутнији окупатор и то на један перфидан начин.
На жалост и мајка Русија попусти због својих интереса у Бесарабији и Великој Бугарској и потписа срамну Будимпештанску конвенцију 1877.
Дође у том и неминовни Берлински конгрес, кобан по судбину Херцеговине, зато што на дужи рок она дефинитивно изгуби Грахово, Рудине, Бањане, Пиву и Голију, Никшићку жупу, Дробњаке, Ускоке и горњу долину Мораче. Све то оде на поклон књазу Николи за услугу коју је зготовио Аустро-Угарској.
Антон вон Вернер, „Берлински конгрес“.
Данас слободно можемо рећи одлукама Берлинског конгреса и цијепањем највиталнијег и национално најсвјеснијег расадника српског народа , односно Старе Херцеговине, запечаћена је на дужи рок судбина успешног решавања српског питања.
Тако је било на истоку а да видимо како је било на западу.
Западна Херцеговина и Приморје су још од четрнаестог вијека под насилним притиском католичке цркве или латињења како се говорио у народу. Мало помало католици тек у деветнаестом вијеку прелазе и на лијеву обалу Неретве где их никад није било. У селима јужно од Мостара, вели Јевто Дедијер православни и муслимани нису очима видјели Латине до половине деветнаестог вијека.
Дође Аустро- угарска, жедна крви и територија, за леђима има Бизмарка који држи све европске конце у својим рукама. По предлогу Енглеске а по унапред договореном плану Аустро-угарској је поверен мандат окупације Босне и Херцеговине и војничко запоседање до иза Митровице, да тобоже у њима заведе ред и цивилизацију а уствари да их запоседне и окупира. Калај припреми мемоар како треба спровести аустроугарску организацију управе на принципима завади па владај, што и данас функционише.
Потребно је фаворизовати католике и приближити их муслиманима, који ће временом прећи у католичанство а све због стварања антисрпског блока, спроводећи тако прозелитску политику Ватикана и надбискупа Штадлера. Херцеговином завладаше прогони и вјешала а први пут се сазнаде за концентрационе логоре. То бијаху ,,најбољи’’ изуми Аустро-угарске, која беше позвана да Босни и Херцеговини донесе цивилизацију.
Драгиша Цветковић
Још једна одлука била је срамна и кобна по Стару Херцеговину, а то је Одлука Владе Драгиша Цветковића да олако преда Мачеку, све уз благослов кнеза Павла, на управу измишљену Хрватску бановину. Очигледно он није знао ни где му живи најквалитетнији део српског народа, кад границу бановине нацрта по сред српског херцеговачког срца. Једним неразумним потезом неписмене србијанске елите оде долина Неретве најлепши и најплоднији део Херцеговине или како су је Турци уз Попово поље звали херцеговачки мисир.
Прећутаним геноцидом од стране Ватикана и Хрвата уз масовну подршку муслимана посебно у првим годинама другог свјетског рата Срби су више него десетковани са обе стране Неретве а такође и у граничном појасу. И најзад дође и последњи рат. Наше вођство у суштини признаде границе измишљене хрватске бановине, вероватно са образложењем да је то и сам краљ дао. Туђман лепо насели Хрвате из босанских недођија на лијеву обалу Неретве и подиже низ катедрала и сваки српски бријег обележи католичким,, крижом’’ , тамо где никад није било Хрвата. Хрватска данас перфидно тражи повратак Хрвата у Посавину а мудро ћути о узурпацији лијеве обале Неретве и повратку протераних Срба одатле.
Ми смо инертни и данас се нико на пример не буни што се најлепша грађевина у Мостару носи назив Стјепана Косаче, а често и београдски умјетници с поносом гостују у њој.
Србија је прошле године прилично тајно потписала са Ватиканом Споразум о оснивању високих католичких школа у Србији. Ми који знамо резултате католичких школа у Херцеговини, са преко дванаест хиљада покланих и побацаних херцеговачких Срба у стотинак јама и стратишта, дужни смо да своју матицу упозоримо на опасности које следе због овог вероватно изнуђеног потеза.
Шурманачка јама- фото пребиловци.нет
Милиони католика хрле да се поклоне Дјеви Марији у Међугорју само неколико километара од јаме Шурманци где усташе бацише више од шест стотина Пребиловачких жена и дјеце и ко зна колико још других јер су их довозили возовима чак из Зенице, Сарајева, Јабланице, Мостара…Фратри лепо измислише васкрслу Дјеву Марију како би некако већ забашурили своје крваве злочине по Херцеговини. Нема ко други да укаже на ту светску, перфидну измишљотину и превару него ми преостали херцеговачки Срби.
Тако дођосмо до данашњег дана. Српска Херцеговина сатерана у брда уз мање варијације (Невесиње, Берковићи и Љубиње) углавном уз пут Требиње- Гацко-Вишеград. Русија далеко, Србија и Црна Гора воде своју бригу, привреда слаба, наталитет лош, народ одлази и нема више оног расадника из прошлих вијекова.
И он сноси одговорност за усташке злочине: Алојзије Степинац (фото: јутарњи.хр)
Да ли сви ови негативни процеси и исељавање становништва могу да крену другим правцем? Увијек морамо бити оптимисти. Али и опрезни кад већ добро знамо какву црну пређу Ватикан преде. Судећи по томе што да папу Пије XII и Степинца проглашава за блажене а Јована Павла XXIII и Јована Павла II за свеце и тражи локацију за катедралу у Србињу не пише нам се добро.
Ми у херцеговачким удружењима у Србији мислимо да је из више разлога добро и паметно да се сложимо и што више удружимо, како ми овде тако и Срби преко Дрине. Посебно нам сметају поделе и створена ненормална омраза у Републици Српској.
У жељи да нешто променимо у тим негативним процесима који дуго трају у Херцеговини, посебно у погледу исељавања формирали смо пре пар мјесеци заједнички Координациони одбор од свих дванаест херцеговачких удружења у Србији. Покушаћемо да окупимо херцеговачке интелектуалце, привреднике, спортисте и све људе добре воље са циљем да покушамо да у Херцеговини направимо бар мали помак у националном, привредном и културном погледу. Нећемо оставити на миру ни обе српске владе и њихова Министарства.
Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА
Везане вијести:
Леже ли на „лединици“ у Подгљивљу заборављени мученици из Придворачке јаме?
Злочин хрватских усташа над Србима херцеговачког села Љубљеница
Стравичан покољ Срба 1941. у Драчеву код Чапљине