Перо инжињера Обрадовића: Сјећање на један злочин
Држим једно старо наливперо у руци, зарђало, изубијано. Боже, какав је животни пут ово перо имало? Чуј „животни пут“, као да је живо биће, а не предмет! А оно је стварно својом судбином и симболиком коју носи у себи, оживјело. Да ли је непознати мајстор у фабрици, гдје је произведено, ко зна када и ко зна гдје, могао замислити да ће ово перо причати једну овако стравичну, и тужну причу.
Вртећи перо у руци, мислима одлазим у ране осамдесете године прошлог вијека. Неколико жилавих и кошчатих стараца, са завратама на глави, ћутке, једноличним, али одлучним ударцима косијера сјеку јасенове и грабове младијере. Оно што посијеку, ја, тада седмогодишњак или осмогодишњаг, извлачим на другу страну пута. Ту сам дошао са покојним дједом и неколико комшија, да очистимо прилаз стравичном стратишту љубињских Срба – јами Пандурици. Сједамо да ужинамо, старци попију мало ракије, узму грумен сира или комад сланине, па кроз залогај причају о тим данима ужаса, љета 1941. Моја дјечија свијест не може да схвати, нити да прихвати стравичне размјере те готово библијске калварије. Чујем да причају о живим људима које усташе бацају у јаму, али мој ум, то нит’ поима, нити разумије. Схватићу све страхоте овог времена тек коју годину касније, када прочитам „Молитву“ Вука Драшковића, гдје је до танчина описано убијање недужних људи над понором јаме Пандурице, и кад у јесен 1990, херцеговачки Срби почну вадити кости, својих саплеменика из крашких понора и дубина.
Опет размишљам о перу, пребацујем га из руке у руку, окрећем, загледам то перо које је послије 50 година сна у окну јаме, заједно са костима свог власника, поново угледало свјетло дана да посвједочи о времену када нису само убијани људи, убијана је и њихова и ријеч !
О жртвама јаме Пандурица, о њиховим животима, поријеклу, разлозима због којих су скончали у њој, могла би се написати вишетомна издања, снимити документарни или пак играни филмови. Необичну причу прича Пандурица. У њој нису скончавали само Срби православни, већ и Хрвати, учитељ Никола Перушина из Равног, те срески начелник из Стоца Никола Зоковић, вјероватно због гласа разума који су упутили у та времена кад разума није било. У Пандурици, живот је скончао и Србин-муслиман Хакија Шарић, солунски добровољац и врло живописна личност.
У ној је смрт пронашао и поп Божидар Шаренац, син старог проте Шаренца, који је 1918. црногорске комите у олтару љубињске цркве заклео да не чине зла муслиманима у градићу под Радовињом. У Пандурицу је бачен и Славко Ратковић, народни посланик Скупштине Краљевине Југославије, банкар и трговац из Вођена Јован Бјелобрк, очеви наших комшија Милована и Мише Турањанина…укупно 36 мученика насилно су завршили своје животе у ноћи између 13. и 14. јуна 1941. године.
О свакоме у јами понешто знамо, али најмање о власнику овог пера које држим у руци, о шумарском инжењеру Боривоју Обрадовићу. Неки кажу да је био из Лике. Свједока из тог времена нема да потврде ову причу. Немамо сазнања да се неко од родбине, распитивао послије рата о њему у Љубињу. Миле Пешко из Љубиња у писму београдској “Политици” каже:
„На спомен-плочи на Шумарском факултету у Београду уклесано је име инж. Боривоја Обрадовића. Иначе покојни Бора Обрадовић био је из Лике, а службовао је у Љубињу скоро две године пре своје мученичке смрти. Кад су усташки злочинци дошли у Љубиње, он се био склонио, али се на превару коју је монтирао његов службеник(лугар) Ћамил, вратио у Љубиње, где су га усташе ухватиле.“
Нешто драгоцјених података о њему даје нам „Југословенски шумарски лист“.
Године 1938. Борислав Обрадовић изабран је на сједници у Винковцима и управни удбор Шумарског удружења Краљевине Југославије. У Љубиње је премјештен из Високог 1939. године, а радио је још у Босанском Петровцу и Котор Вароши, гдје је посљедњег тромјесјечја 1934. одрадио приправнички стаж. На сједницама управног одбора Шумарског удружења, често је полемисао са извјесним Крешимиром Катићем. Случајно или не, мјесец дана послије његове ликвидације, за шефа Шумске управе у Љубињу постављен је Катићев презимењак-Јосип.
Врхунац лицемјерја је саопштење објављено у „Хрватском шумарском листу“ из марта 1942, о отпуштању Борислава Обрадовића из службе.
То су ситни детаљи његовог сигурно занимљивог живота, који је мученички скончао на дну јаме Пандурице, повише села Вођена, понијевши са собом и своје перо. То перо било је луча која је обасјавала бездански мрак све до љета 1990. када су кости мученика послије готово 50 година извађене и достојно сахрањене крај цркве Рођења пресвете Богородице у Љубињу.
Наливеро инжењера Обрадовића испричало је симболички најзанимљивију причу о трагедији скончалих у јами Пандурици. Са пером у јаму била је спуштена и наша мисао, наша истина и наша слобода.
Нека је вјечни покој мученицима, а перо инжењера Обрадовића нек’ живи као симбол нашег трајања.
Раде Ликић
Извор: МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА