НА ПОПРИШТУ ПРВОГ МАСОВНОГ ЗЛОЧИНА
Код оштећеног спомен-обиљежја, на обљетницу покоља невиних људи – 28. травња, уприличен комеморативни скуп и одана почаст страдалницима
На мјесту првог масовног погубљења Срба у НДХ, у селу Гудовцу је 1955. године подигнута (1969. дограђена) спомен-костурница за 195 жртава српске националности, које су усташе стријељале 28. травња 1941. године. Споменик »Жртва« је дјело Војина Бакића. Тијеком посљедњег рата споменик је сравњен са земљом, костурница минирана, плоче разбијене. На том мјесту, баш на дан покоља невиних људи, 28. травња (спомен обиљежје је »санирано« – околиш уређен) уприличен је комеморативни скуп и одана почаст страдалницима те су положени вијенци и цвијеће. Бројним поклоницима антифашизма и припадницима удруга антифашистичких бораца и антифашиста с подручја Бјеловарско-билогорске и Загребачке жупаније, представницима локалних власти, политичких странака, невладиних удруга обратили су се: Антун Корушец, градоначелник Бјеловара, Саша Лукић, дожупан Бјеловарско-билогорске жупаније и Ранко Бабић, предсједник Удруге антифашистичких бораца и антифашиста Бјеловара. Говорници су осудили овај и друге злочине, заложивши се за обрану и промоцију антифашистичких вриједности и заштиту антифашистичке споменичке баштине.
Иницијатива из ХСС-а
О злочину у Гудовцу доста се писало у домаћој хисториографској литератури. Најновији је прилог др. Дарка Бекића, повјесничара дипломације, који међу иним, подсјећа на догађаје након 25. ожујка 1941. године, када је југославенска влада приступила Тројном пакту Њемачке, Италије и Јапана. Диљем земље, на позив КПЈ, избиле су демонстрације, а Краљевска војска извршила је пуч и формирала нову владу у чији је састав ушао и хрватски вођа Владко Мачек. »Али вођа ХСС-а је својој Сељачкој заштити наредио да почне разоружавати војску и преузимати власт у локалним срединама.« Стаљин је југославенским комунистима поручио да »припремају себе и масе«, али им је истовремено – због свог уговора о пријатељству с Хитлеровом Њемачком – наредио да »не бацају пријевремено у ватру авангарду народа«, јер »још није наступио тренутак окршаја с класним непријатељем «. Иако малобројни, франковци и 300-тињак усташа показали су тих дана завидну организацијску спремност и осјећај за политички тиминг. Тако су у Бјеловару 8. травња, два дана прије уласка њемачке војске у Југославију и проглашења НДХ, успјели придобити на своју страну припаднике Сељачке заштите, разоружати гарнизон Краљевске војске и преузети власт. Бјеловарске усташе одмах су показале и злочиначки карактер свога покрета. Локалним Србима наредили су да носе траке с натписом »Србин«, а истовремено су се почели обрачунавати с особним непријатељима. У Бјеловару и околици наредних је дана дошло до више инцидената и пуцњаве, па је локална власт затражила помоћ из Загреба. На тај »апел« и сличне догађаје у другим дијеловима НДХ, Анте Павелић је 17. травња објавио Законску одредбу за обрану народа и државе, а два дана касније Специјалном уредбом Срби, Жидови и Роми стављени су изван закона на територију НДХ. Дана 28. травња у Бјеловар је стигао министар унутарњих послова Дидо Кватерник и састао се с локалним усташама. Сат-два касније, у сусједном Гудовцу, локалне усташе под водством Мартина Цикоша (заповједник гудовачких »заштитара« и предсједник Опћинског одбора ХСС-а) звјерски су, на најбруталнији начин, погубиле 195 Срба. Од укупно 200 ухићених (199 Срба и једног Хрвата) доведених на губилиште, 195 је убијено на мјесту, двојицу рањених у колони усташе хапсе касније у болници и убијају, а пошто је живот увијек јачи од смрти, тројица су неким чудом преживјела: Остоја Секулић, Илија Јарић и Милан Маргетић.
Коловође масакра
Почело је рано ујутро 28. травња 1941. године – акцијом »чишћења терена«. Усташе су масовно хапсиле Србе до подне у самом Гудовцу, а послије по-дне и у селима гудовачке опћине – Великом и Малом Коренову, Пргомељу, Болчу, Клокочевцу, Туку, Станичићима и Брези. Врло брзо у гудовачкој опћинској згради нашло се око 200 људи. Међу њима су се налазила и три православна свећеника. Ускоро су сви ухићеници усмјерени према ријеци Плавници у близини Гудовца. У пратњи колоне (четвероред) се налазило око 80 заштитара – усташа. Када је скупина дошла на блатњаву ливаду која је служила и као сајмиште у Гудовцу, пала је заповијед »Стој«! Услиједио је плотун. За сваку сигурност, послије стријељања крвници су бајунетама пробадали рањене несретнике. Мртва тијела су усташе прелиле вапном, те их покриле танким слојем земље. Мартину Цикошу су се у злочиначкој работи придружили Милан Павлешић, Фрањо Гривић, Драгутин Госарић, Мијо Панић…
Тај први масовни злочин, 18 дана након успоставе НДХ, згрануо је окупаторе. Претпостављајући да ће такви злочини изазвати оружани отпор Срба (који су чинили четвртину становништва у НДХ!), њемачка је команда преузела од усташа градску власт и похапсила коловође покоља. У Берлину су се, пак, чланови Врховног стожера Wехрмацхта на састанку с Хитлером пожалили да им усташке власти »непотребним злочинима отежавају посао«. Али како у својим »Сјећањима« наводи главни заповједник њемачке војске у НДХ, генерал Глеисе вон Хорстенау, Хитлер се није до краја сложио с генералима. Одвратио је да су Хрвати довољно патили, те их »треба пустити да се мало иживе«. Тако је 30. травња донесена наредба према којој се »акције чишћења требају изводити под надзором њемачке војске«. Истовремено су из затвора пуштене и коловође масакра у Гудовцу.
Б.М.
