Обраћање предсједника УГ Јадовно 1941. у Грубишном Пољу, 28. септембра 2012.
Даме и господо добар Вам дан, браћо и сестре помаже Бог.
Поздрављам Вас у име завичајног удружења Билогора из Београда, иницијатора и суорганизатора данашњег сабрања и удружења Јадовно 1941. из Бањалуке.
Желим се захвалити СНВ-у на подршци и помоћи у организацији овог комеморативног скупа и молитвеног сјећања, као и свим оним институцијама и појединцима који су нам на било који начин помогли.
Ово мјесто на коме смо се сакупили, мјесто некадашње жељезничке станице, нисмо случајно одабрали.
Са овог мјеста, 1941 и 42 године, у многим композицијама сточних вагона, одвежени су наши дједови и баке, браћа, сестре, чланови наших породица и већина од њих се никада није вратила.
Над нашим рођацима са Билогоре и Грубишног Поља, само зато што су били српскога рода и православне вјере, у озакоњеном злочину Независне државе Хрватске, почињен је страховит и здравом уму тешко појмљив злочин.
Управо на овом простору, најзападнијем етничком простору српског становништва, НДХ је извршила своје прве масовне злочине: крајем априла 1941. прво масовно логорисање становништва из Грубишног Поља и покољ у Гудовцу код Бјеловара.
Дакле, већ непосредно након проглашења НДХ, на иницијативу овдашњег жупника Петра Сивјановића, а према упутама адвоката – логорника Др Лује Стахуљака, на инсинуацију да Срби котара Грубишно Поље припремају ђурђевдански устанак, из Загреба су 26. априла увече на ову станицу стигли усташе емигранти Ивица Шарић, шеф загребачке полиције и Дидо Кватерник са одредом полиције од 120 људи.
Исте ноћи почело се са хапшењима. Из својих кућа, одведено је 504 Србина, који су сутрадан марвеним вагонима одвежени у загребачки збор а одатле у копривнички логор Даница, чији су били први заточеници. Крајем јуна, транспортовани су у Госпић а затим већина њих у логор Слана на острву Пагу. Свугдје су тешко малтретирани, вријеђани и мучени. Према исказима свједока, половином јула мјесеца 1941. године, укрцани су на бродове за пријевоз пијеска, дио њих побијен у водама Пашких врата а већина превежена на обалу и побијена у јамама Велебитског подгорја, јами Јамини, јами Јасеновац и јами Крижац.
Тијела ових 487 Јадовничких новомученика и данас леже у крашким јамама Велебита, каменој пустињи пашке увале Слана и плавој гробници Пашких врата.
Већ у августу 1941. године усташе подузимају и другу масовну мјеру ликвидације Срба – њихово исељавање у Србију. Тада је исељено 600 богатијих породица (око 2.500 људи). Том су приликом, у ноћи 4/5. август 1941. године, усташе масакрирале и из чиста мира убиле пет Срба.
Нешто касније отјеране су и у Јасеновцу побијене све породице Жидова.
Средином јула 1942. на бјеловарски округ је допремљено и у села размјештено око 16.500 особа са Козаре. Већина тих особа касније је на превару позивана да се врати у свој крај, а, умјесто тога, депортирана је у Јасеновац и тамо погубљена. Велики број их је, заједно са домаћим Србима, нашао смрт по билогорским ливадама и на кућним праговима.
Крајем септембра 1942. креће непријатељска офанзива на Билогори, са око 5.000 усташа, домобрана и Нијемаца.
Непријатељ је тада у логоре – јасеновачки и сисачки – отјерао око 3.000 становника, махом жена, стараца и дјеце, од којих се врло мало вратило.
Усташе су у то вријеме у селима поубијале готово све оне које су у њима нашли. Побили су око 500 особа и побацали их у заједничке гробнице. У Грубишном Пољу убили су 69, у Малом Грђевцу 62, у Сибенику 87, у В. Ператовици 67, у Тополовици 66, у Гакову 48, М. Ператовици 37, Брзаји 32, В. Дапчевици 31, М. Дапчевици 32 и Лончарици 15 људи. Заправо, нема села у коме није било жртава.
Срби Билогоре, иако више него преполовљени ликвидацијом 487 мушкараца у Јадовну, исељавањем 2.500 особа у Србију, те тјерањем у усташке логоре 3.000 људи и убојством око 600 особа у јесен 1942. године, нису се поколебали и крајем 1942. године готово сви су били у устанку у коме су остали до краја рата.
Према подацима Музеја жртава геноцида из Београда, међу жртвама рата 1941-1945 године са општине Грубишно Поље, 86,7% или 2694 су српске жртве. Међу њима је и 318 дјеце од које преко 60% предшколског узраста. Ово нису ни приближно коначне бројке, већ до сада достигнути ниво поименичне идентификације.
Годинама након рата, чланови породица јадовничких жртава, одвежених са овога мјеста, одвођени су до само једне крашке јаме на Велебиту, Шаранове јаме гдје им је говорено – лагано да је то Јадовно и да у тој јами леже тијела жртава. Уз саму јаму подигнута је и мала Спомен-плоча. Тек крајем осамдесетих година, сазнали су за комплекс концентрационих логора Госпић - Јадовно – Паг који поред неколико сабирних и ликвидационих логора, чини и 32 до сада регистроване крашке јаме.
Од 2010. године удружење Јадовно 1941. из Бањалуке, чува успомену на јадовничке жртве, бави се активно меморијализацијом њихова страдања и практикује културу сјећања.
Установили смо 24. јун као Дан сјећања на Јадовно, на Велебиту обновили Спомен плочу побијеним Грубишнопољцима а прошле године уз немјерљиву помоћ СНВ-а обновили и централно спомен обиљежје.
Хрватски предсједник је на Јадовну 2010. године обећао да ће бити обновљена сва спомен обиљежја цивилним жртвама и жртвама антифашистичке борбе, која су уништена у протеклом рату.
Свједоци смо, да ово јавно, предсједничко обећање, не важи за Грубишно Поље.
Подсјетићу вас, да су девастирани споменици на Трандлеровој дјетелини и у Кишовом јарку. Централни споменик испред општине је уклоњен а она мала Спомен - плоча која је стајала на овом зиду испред нас, разбијена је. Нестао је из градског парка и камен темељац споменика Јадовничким жртвама, који је тамо требао бити подигнут.
Уништавање спомен обиљежја недужним жртвама усташког терора, равно је чину њиховог поновног убиства.
Одбијање иницијативе потомака жртава да се њиховим средствима барем обнови Спомен – плоча посвећена сјећању на убиство 487 недужних грубишнопољаца, представља нељудски, антицивилизацијски чин али и чин континуитета злочина.
Овакво поступање институција, дубоко вријеђа потомке жртава, који као што знате, у највећем броју, не својом вољом, живе у иностранству.
Али, гдје год да живјели, легитимно право нас потомака је да чувамо од заборава успомену на страдање наших чланова породица и инзистирамо на обнови и очувању споменичке баштине.
Надамо се да ће у разумном времену, ова неправда бити исправљена и да ће градска управа, уколико се не обезбиједи сагласност власника ове зграде, предложити друго, примјерено мјесто за постављање овог меморијала.
Везане вијести:
СЛУЖЕН ПАРАСТОС ЗА ПОБИЈЕНЕ СРБЕ ИЗ ГРУБИШНОГ ПОЉА
Погледајте фото галерију: Грубишно Поље: 28. септембар 2012. парастос и комеморација побијеним и изгинулим Србима у другом свјетском рату
ОБНОВИТИ СПОМЕН-ПЛОЧУ ПОБИЈЕНИМ СРБИМА ИЗ ГРУБИШНА ПОЉА
Grubišno Polje 27.4.1991. Komemoracija povodom 50. godišnjice obilježavanja ustaških žrtava od 26/27. aprila 1941.
Grubišno Polje 27. april 2006., Obilježavanje 65 godišnjice likvidacije 487 Grubišnopoljskih Srba
ОПШТИНА ГРУБИШНО ПОЉЕ - ЖРТВЕ РАТА 1941-1945 - Јован Мирковић
Bilogora i Grubišno Polje 1941 - 1991.
Obilježavanje godišnjica