НАУЧНА АГРЕСИЈА НА ИСТИНУ
Хрватски историчари настављају са прекрајањем историје Другог свјетског рата на подручју Билогоре и Грубишног Поља
Пише: Др Милан Басташић
На примјеру ревизије историјских догађаја на Билогори 1941. године, појам “ревизија” постаје неадекватан, блијед и неприхватљив за грубо извртање истине, наметање лажи и измишљање разних, неодиграних догађаја. Тај појам данас означава распрострањену агресију на истину о Другом свјетском рату, на простору тадашње Независне државе Хрватске (НДХ). Агресор је хрватска интелектуална елита, у државним институцијама данашње државе Хрватске а посебно у институцијама историје, на челу са Институтом за сувремену повијест у Загребу. У овој установи раде инструирани, одабрани и добро плаћени појединци са научним титулама, за које етика професије, интелектуално поштење, лично достојанство и углед често не значе ништа.
О томе у слиједећем примјеру:
Укупан број жртава Другог свјетског рата, у периоду од 1941-1945 године, на простору Општине Грубишно Поље, на Билогори, је 3108. Од тог броја, страдало је 2694 ( 86,7%) Срба и 165 (5,3 %) Хрвата. Хрватских жртава у току овог рата на простору Билогоре, било је 16 пута мање него српских.
Од укупног броја жртава, у рату од 1941-1945. године, 87,2 % су цивилне жртве, док је војних жртава било 12,8%. Може се закључити: масакр, убијање и уништавање, догодило се над цивилним становништвом овог дијела тадашње НДХ. Прије свега над Србима.
Војних жртава, рођених на Билогорском подручју, било је мало. Припадници разних оружаних снага НДХ и партизани, изгинули су углавном ван овог подручја, укључујући и Источни фронт.
Највећи број, једних и других, погинуо је у завршним операцијама за ослобађање Југославије и одбрану Независне државе Хрватске, у зими 1944/45., и у прољеће 1945. године. Укупно је погинуло 425 људи.
Истина је поткријепљена именима и презименима жртава, бројчано приказаним, (подаци Музеја жртава геноцида из Београда) у чију вјеродостојност се не уклапају произвољне и уопштене интерпретације, измишљотине и лажи, које годинама стоје на интернет сајту града Грубишно Поље, у референци “ Грубишно Поље - Други свјетски рат”. Све тврдње презентоване овим путем су беспримјерна лаж, срамота и намјерно извртање сопствене историје. На овај начин се, умјесто тачних информација о Другом свјетском рату у овом дијелу Хрватске, историја прекраја, и то “на вишем научном нивоу”, под окриљем науке, у Институту за сувремену повијест Хрватске у Загребу.
Истина је слиједећа:
На простору Билогоре, четника никада није било. Осим наведене лажи, никада нико није видио ни срео четнике. Што се формирања и заробљавања припадника измишљених четничких одреда тиче, истина је да су у ноћи 26. / 27. априла 1941. године, из кревета приватних кућа, ухапшена 504 српска цивила, старости од 16-60 година, од којих ниједан није пружио никакав отпор. Неки од тих јадника, које је рација заобишла, сутрадан су се сами пријавили, не слутећи каква су малтретирања проживјели њихови похапшени суграђани. Такође, није забиљежено у записима усташког али ни у онима југорежима, да је испаљен иједан метак у знак отпора, или исукан нож од стране тих несрећних људи. И најнеупућенији свједоци Другог свјетског рата, као и овог деведесетих година, знају шта значи “заробљавање војне формације величине одреда” и најмање јачине. То траје дуже или краће, чују се рафали митраљеза, аутоматских пушака, густа ватра пушака, прасак бомби, грмљавина мина и граната. Од свега овога није се чуло ништа. А гдје су мртви и рањени из измишљених четничких одреда? Није забиљежено да је било ко, идући у шуму по дрва, печурке или криволов, наишао на људске лешеве, кости, одјећу или осјетио смрад усљед њиховог распадања.
Даље се, на поменутом сајту тврди, да су најопаснији четници отпремљени у радни логор на острву Пагу. Свједочансво те “истине” може се ишчитати са фотографије Спомен плоче подигнуте на стијени у ували Слана на острву Пагу. Кажем са фотографије, пошто је ова Спомен плоча, подигнута 1975, уништавана три пута, 1991, јуна 2010. и јула 2013. године. Плоча до данас није обновљена. Аутори ових искривљених редова, не пишу да су тамо, послије најмонстуознијих мучења несхватљивих нормалном људском уму, жртве ликвидиране, најчешће дављењем у мору. Ниједан Србин није преживио пакао пашких логора, оног у ували Слана и оног за жене и дјецу у мјесту Метајна.
Истина је, да је на Билогори на разне начине, нестало и уморено од 1941-1945. године 318 српске православне дјеце старости до 14 година, док Богу хвала, ниједно католичко дијете у овом периоду није страдало од стране Срба.
Послије лажи о стварању четничких одреда, помиње се стварање партизанских одреда, братских народа на Билогори. Све је то велика лаж, пред прећутном солидарношћу хрватске нације.
Оваквим историјским лагаријама није мјесто на сајту мог родног града Грубишно Поље, већ на стубу научног срама и осуде геноцида над српским народом у Независној држави Хрватској.
Такође, и лажи о тзв. домовинском рату, поновно су прекрајање истине и ревизија сопствене историје. Лажи, умјесто покајања, не воде опросту ни помирењу народа и конфесија на овом простору. То је полазна основа међусобног повјерења Срба и Хрвата јер све друго је пуко заваравање. Свако коме је до овога стало, а цивилизован је човјек, не смије заборавити на жртве из Грубишног Поља, страдале у два највећа система логора смрти Независне Државе Хрватске, оном Госпић – Јадовно –Паг, јуна мјесеца 1941. (похапшени 26/27. априла) и у Јасеновцу, (октобар и новембар 1942. године).
Ово је истина:
ЖРТВЕ РАТА 1941-1945 ОПШТИНЕ ГРУБИШНО ПОЉЕ У ЛОГОРИМА
ЈАСЕНОВАЧКА ГРУПА ЛОГОРА 1115
ГОСПИЋКА ГРУПА ЛОГОРА 549-557
СИСАК 104
КОПРИВНИЦА 60
ЗАГРЕБ 29
НЕМАЧКА 19
ОСТАЛИ ЛОГОРИ, ДЕПОРТАЦИЈА И НЕПОЗНАТО 131
УКУПНО : 2007
Срба из Грубишног Поља, жртава комплекса логора смрти Госпић-Јадовно-Паг је 487. Међу њима је и секретар Котарског комитета Комунистичке партије Грубишно Поље, Србин, Бранко Кљаић. Он је свједок да су кобне ноћи 26/27. априла 1941. године, од комуниста ухапшени искључиво комунисти Срби, док ниједан комуниста припадник хрватског или неког другог народа није ухапшен! Лаж је да су хапшени виђенији Срби. Хапшени су сви Срби, професори (Тихомир Продановић), студенти (Владо Шегић), занатлије (Коста Кулић), дрвосјече (Божо Брзин), надничари (Пане Трбојевић). Укупно 504 Србина.
Ђурђевдански уранак "на врх" Грубишног Поља, 6. мај 1940. године
У неким хрватским медијима, новинама и књигама, још у вријеме Југославије, о овоме је писана неистина.
У едицији “Четрдесетпрва”, страна 134, кажу :
”Хапшења и убијање Срба и напредних Хрвата почињу већ априла мјесеца и расту из дана у дан. У Славонској Пожеги усташе су Србе и напредније људе похапсиле већ 12. априла 1941. године и доста њих побиле. У том злочину страдали су сви чланови Мјесног комитета КПХ. У котару Грубишно Поље усташе су 26. априла 1941. похапсиле 510 Срба и скоро све чланове Мјесног комитета Комунистичке партије Хрватске. Послије мучења премлаћивањем, послали су их у логор “Даница” у Копривници.”
У едицији “Округли стол Јасеновац”, 1986, Спомен подручје Јасеновац, страна 98, се каже:
”Међутим у Славонској Пожеги и Грубишном Пољу, усташе су другачије поступиле и извршиле масовно хапшење комуниста у оквиру акције хапшења виђенијих Срба и грађана југословенске оријентације. Тако је у Славонској Пожеги ухапшено око 50 чланова КП, СКОЈА И УРССОВИХ синдиката, чиме је Партијској организацији у граду нанијет тежак ударац. У хапшењима у Грубишном Пољу (26. травња) у логор је одведено готово цјелокупно чланство котарског Комитета КПХ и већине партијских ћелија на котару”.
Исто је објављено у публикацији “Билогорска сјећања”, аутора Звонка Бркића у издању Општинске конференције СК Грубишно Поље, 1969. Он је, пишући о погрому над Србима 26. и 27. априла 1941. године опрезнији, јер му је Билогора ”база репутације” из НОБ. И у овој брошури има нетачности. Свједоци априлског Бркићевог дизања устанка су у вријеме његовог писања били још увијек живи, добро позиционирани у власти у Грубишном Пољу и због тих привилегија су ћутали. И Бркић избегава једину истину, да су од првог дана формирања НДХ хапшени и убијани искључиво Срби. Када би се навела имена “дијела убијених у Славонској Пожеги” све би било јасно.
У врху “мајстора прекрајања историје и лажи” је историчар Здравко Диздар, из хрватског Института за сувремену повијест у Загребу. У Часопису за сувремену повијест, о усташком логору “Даница” Диздар пише:
” Основан је као први логор у Независној држави Хрватској, 15. априла 1941. и постојао је до 01. септембра 1942. године. У Загребу је донијета одлука о премјештању већине логораша “Данице” у Госпић, која је 30. јуна 1941. саопштена копривничком усташком логорнику Херману, у Главном усташком стану и у МУП НДХ, гдје су га позвали. Истога дана кренуо је први транспорт од седам вагона, са 280 логораша у Госпић. Слиједећег дана отишло их је још неколико. Једина група логораша која је упућена у логор “Даницу”, а није евидентирана у Загребу, је она из котара Грубишно Поље. У логору “Даница” налазило се 3358 логораша, за које су утврђени лични подаци, 3095 мушкараца , 221 жена и 42 дјетета. Срба 2259, Јевреја 600, Хрвата 434. Највише логораша су били пољопривредници 1500, остали 1850 су били различитих занимања. По политичкој припадности, било је симпатизера режимских странака, као Југословенска национална странка (ЈНС), Југословенска радикална заједница (ЈРЗ), Четничка организација, Југосокол и друге. Усташе су све називали заједничким именом “четници”. А таквих је од укупног броја (2259) било готово 2000.То је, вјеројатно разлог што се у штампи о логору “Даници” пише као о логору за четнике.”
Према документима, први транспорт логораша из “Данице” за Госпић упућен је 30. јуна 1941. Логораши из 1942. године су свједочили да су послије упућени транспорти, 04., 09., 14., 18., 21. и 24. јула, са Србима, Јеврејима и мањим бројем Хрвата. Тако је тада према исказу Милана Вуксановића, уз њега Црногорца, “ Остало у логору у Копривници још око 8 Срба, и око 800 Хрвата”. Никола Херман, смијењени управник логора “Даница” , у јулу 1941 године, пијан се хвалио како је у Лику послао 2500 - 2700 Срба. Истовремено је РАВСИГУР НДХ, 8. јула окружницом подручним полицијским властима заповиједио да се од свих тих тзв. “непоћудних православних и Жидова, никога више у концентрациони логор “Даница” у Копривници не шаље, него их треба слати у Госпић”. Од тада се у “Даницу” не шаљу Срби и Јевреји, већ се интернирају само Хрвати.
Диздар даље пише:
“Прва већа група стигла је у логор “Даница” 29. априла, 506 похапшених Срба из рејона Грубишно Поље. Њихово хапшење, извршено је по заповједи Еугена Кватерника Диде, главног равнатеља за ред и сигурност у НДХ, 26 . и 27. априла, уз помоћ 110 полицајаца и усташа, пристиглих из Загреба, а под оптужбом да су четници и да спремају устанак против Независне државе Хрватске. Истина је да је већина припадала ЈНС, ЈРЗ и Ходериној странци “Борбаши”, СДС и 20 чланова КПХ, међу којима је био и секретар котарског комитета КПХ Грубишно Поље. Тек их се неколико из ове групе успјело спасити. Многа питања и протупитања ријешила би се засигурно, да се пронађе цијела архива заточеничког логора “Даница”, коју је 23. новембра 1942. године у Загреб, УНС уреду И, послао тамошњи логорник, професор Мијо Уџбинац, посљедњи заповједник логора “Даница”, у два пакета, укупне тежине 49 килограма”.
Диздар тврди да је у логору “Даница” било 3358 заточеника, Срба 2259, Јевреја 600, Хрвата 434. Највише ратара, око 1500. Око 2000 анкетираних били су припадници ЈНС, Четничке организације, Југосокола и сл. Испада, по Диздару, да је у “Даници”, првом логору НДХ, боравила, на разне начине мучена, масакрирана, похапшена и дојтерана политичка елита пропалог југословенског режима. Њих је, по писању Диздара, било 2000, од укупно ухапшеног броја Срба 2259, које су све звали четници.
Пошто је међу логорашима, од укупног броја, Срба било 2259 и мало пажљивији читалац би морао закључити да су у тај логор првих дана Независне државе Хрватске, дотјерани “политичари” које као рече Диздар, “успут зову четници”. Није се, дакле по Диздару, већ од првих дана НДХ вршио погром и масовно хапшење Срба! Он без трунке срама, пише за историју, да су се у то вријеме “четницима” називали ухапшени припадници разних политичких странака бившег југословенског режима. Са иронијом вас питам, зар ви, заиста знате, тврдите и мислите да Хрвати 1941. године, нису Србе у Хрватској називали “четницима”, него политичарима пропалог режима. Видљиво је да су већ од првог дана у логор “Даница” довођени искључиво Срби.
Добро памтим предање, претешке дане 1941. године, када су логораше “Данице” водили на радове. Копривничка дјеца су викала :”Ћетници, ћетници”! Диздар није ни након 70. година од тих догађања, а историчар је, чуо, ни схватио да су све Србе од првих дана Независне државе Хрватске, готово сви који Срби нису у НДХ, звали “ћетницима”.То је било зелено свјетло за одстрел Срба , свакоме ко није православне вјере. То је истина, прозвани господине Диздар! Било би ми задовољство да видим тих ваших “преко три тисуће анкета”. Написали сте да једина група која је стигла у логор “Даница” а није евидентирана у Загребу, она са подручја Грубишног Поља. Хвала вам за истину! Затим, да је прва већа група стигла у логор “Даница” 29. априла 1941. и то 506 Срба са простора Грубишног Поља. Диздар, невине људе, цивиле пробуђене и одведене из рођених кућа, само зато што су Срби, трпате у политичке странке. По вама, већина су припадали ЈНС, ЈРЗ, Ходериним “Борбашима”, четницима, комунистима. Одакле вам храбост да те невине људе оптеретите политичком припадношћу? Волио бих да чујем ко је од њих припадао Четничкој организацији. Истина је, да је са простора Билогоре ухапшено, звјерски мучено и убијено у госпићком систему усташких логора, 487 мученика српске националности из Грубишног Поља и околних села. Исти они мученици које ви, историчаре Диздар, поново убијате. Покажите имена припадника КПХ, ”Борбаше”. Знамо да их немате, јер лажете. Једини наводни “Борбаш” био је Лука Врзић из Малих Зденаца, кога због старости оне кобне ноћи 1941. нису одвели из родне куће. Његовог сина Стевана јесу. Послије рата, стари Лука Врзић убијен је на шталском прагу, у свом дворишту. Причало се, да је убиство обављено у организацији Комитета Комунистичке партије из Грубишног Поља.
Господине Диздар, свједок сам хапшења и одвођења Јадовничких жртава у режији злогласног Диде Кватерника и католичког жупника Петра Сивјановића. Сјећам се 27. априла 1941. године на жељезничкој станици у Грубишном Пољу. Тужног испраћаја и неповратног одласка у марвеним вагонима, мог оца Луке (45), брата Стеве (18), стрица Раде (36), ујака Стевана (52), његовог сина Живка (21), браће од тетке, Данила (27), Илије (30) и Милана (35). Црног 30. јуна 1941. из логора “Данице”, испратио их је професор Тихомир Продановић, чији опис усташке тортуре, хапшења у ноћи 26 / 27. априла, у Грубишном Пољу и харанге католичке свјетине на успутним станицама, до 30. јуна, одласка за Госпић, чувам и презентујем у мојој књизи. (Милан Басташић, Билогора и Грубишно Поље 1941-1991., издавачи: Удружење бивших логораша Другог свјетског рата Републике Српске и Менаџер компанија, Бања Лука 2009). У њој је чиста истина о Србима из Грубишног поља, заточеницима логора “Даница”, првог концентрационог логора у НДХ. Тихомир Продановић је један од 17 ухапшених, који су захваљући мјешовитом браку, пуштени из логора и спашени сигурне смрти.
Свједок сам, да 26. и 27. априла 1941. године, у рацији у Грубишном Пољу, није ухапшен ниједан комуниста католик. У току рата ухапшен је један комуниста, извесни Хандл, власник продавнице бицикала. Продавница му се налазила недалеко тадашње Општине, друга кућа од католичког цинтора. Његово хапшење се догодило касније, 1943. године.
Изучавајући ову проблематику, сазнао сам на основу свједочења људи, да је хапшења Срба било и прије 26. априла 1941. године. У билогорским селима Зринска, Ласовац, Беденичка, Пупелица и Кашљавац, похапшено је појединачно или у мањим групама између 30 и 40 Срба.Та села гравитирају према Бјеловару, па су тамо и отјерани. Послије су смјештени у логор “Даница”. Доста њих је остало неевидентираних, јер су многе, читаве породице побијене, па није имао ко да свједочи у попису од 1964. године. У страдању Срба на Билогори, кобне ноћи 26/27. априла 1941. године, обезглављене су породице читавих братстава презимењака. Не смије се заборавити седам Тврдоријека, девет Грба, седам Басара, деветнаест Прерадовића. Убијено је и неколико људи из породице Тесла, рођака славног научника Николе Тесле.
На Списку Јадовничких жртава, др Ђуре Затезала, налазе се основни подаци о тим људима, као и онима из поменутих села у близини Бјеловара. Допуњен списак жртава од 26. и 27. априла 1941., предао сам крајем осамдесетих година др Ђури Затезалу, тадашњем директору Историјског архива у Карловцу.
У току дугогодишњег истраживања евидентирао сам све Јадовничке жртве са простора Билогоре и Грубишног Поља. Имена њих 487, са подручја Грубишног Поља, налазе се на Затезаловом именичном попису, међу до сада евидентираних 10.502 жртве. Према истраживањима др Затезала, у систему логора смрти Госпић-Јадовно-Паг за само 132 дана постојања, убијено је најмање 38.010 Срба.
Везане вијести: