ДРУГИ САБОР БИЛОГОРАЦА: Завичај чине људи
У суботу 16. јула у Руми је одржан други по реду Сабор Билогораца, на којем се у организацији Завичајног удружења „Билогора“ окупило нешто више од сто учесника.
Већ при иницирању и оснивању овог удружења током 2008. и почетком 2009. године, Сабор Билогораца замишљен је као средишње мјесто на којем ће се сабрати сви бивши житељи источне Билогоре чија је главнина данас у Републици Србији, дио у Републици Српској и државама насталим од бивше Југославије, а бројне породице расијане по свим континентима изузев Анктартика.
Дио учесника Сабора на заједничкој фотографији
Сабор није само мјесто цјелодневног дружења и конвенционалног излета и забаве у шта пријете да се изроде скоро сва слична окупљања Крајишника, већ и прилика да се проговори о оном што је учињено током протекле године и договори како спасити и сачувати традицију предака, свијест о поријеклу и специфичном билогорском роду, истражити његово историјско и културно наслијеђе, о свему због чега је Завичајно удружење „Билогора“ и основано, неби ли некако претекли и у овим, нашем и роду и народу ненаклоњеним временима.
Тако је било и овога пута у Руми, гдје су се предсједник удружења др Милан Басташић и остали излагачи на Свечаној скупштини удружења, уз све недаће и пропусте, могли похвалити и не малим резултатима, гдје су само у оквиру издавачке дјелатности у непуне двије године написане четири књиге везане за билогорске теме, а најмање још толико је у припреми. Присутни су имали прилику да виде и хералдичка знамења рода Билогорски која је Управни одбор „Билогоре“ усвојио 2. јула ове године, а чију је презентацију изнио Ранко Раделић.
Ипак, најзначајнији дио рада скупштине везан је за избор одбора са Александром Лолићем на челу, чији је задатак одређивање сталног датума и програма обиљежавања изласка Срба из Билогоре 1991. године. Сличне манифестације посвећене страдању Крајишника послије напада хрватских оружаних снага постале су традиционалне у пет примјера – Масленица 22. јануара, Бљесак 1. маја, Миљевци 21. јуна, Медачки џеп 9. септембра и Олуја 4. августа, међутим, за ОТКОС 31. октобра, односно 1. новембра 1991, када је Илову прешло и зачеље дуге тракторске колоне у којој су били житељи 20 комплетних билогорских села и дио становништва још десетак других насеља, једва да ико зна у широј јавности. Кажемо намјерно само житеља и становника без етнонимика Срби, јер је међу њима било и око 250 Хрвата, Чеха, Мађара, Рома, па чак и Италијана. Да би провела свој геноцидни наум и „очистила“, како су говорили, Билогору од оних који су своја села држали под „окупацијом“ пуна четири вијека, хрватским властима су сметали сви који су је бранили или били у добрим односима са бранитељима.
Геноцидна идеја садржана је већ у самом кодном називу хрватске оружане акције Откос, који сугерише неселективну сјечу свега што расте, а не само напад на 400 бранитеља Билогоре. По хрватским изворима у директном нападу учествовало је око 2.500 војника, а процјене су да је са резервама, осигурањима праваца напада, логистиком и помоћним службама број ангажованих могао досећи и 20.000.
Истину о Откосу бивши становници Билогоре у позицији избјеглица са свакодневним недаћама нису могли пласирати у јавност до тренутка свог самоорганизовања, како због медија који су све прије него слободни, тако и због чињенице да у круговима власти постоји интерес да се око ње не диже превише прашине. Разлог за то је разумљив. „Безалтернативни“ вјерници могу лако дипломатски пробавити све хрватске акције послије 1991. уз срамежљиви приговор због неколико стотина хиљада протјераних, те уништене или отете имовине. Хрватска је тада већ била међународно призната држава. Међутим, како се поставити у том дипломатском еквилибријуму у односу на Откос који је 31. обтобра био напад паравојних снага непризнате државе на Територијалну обрану општине Грубишно Поље која је у саставу Бањалучког корпуса, дакле легалне војне силе још постојеће државе. Тиме би се морало тражити укидање пресуда за „оружану побуну“, исплата одштета, које би, када би се поштивала људска и божија правда, за подручје источне Билогоре, од Северина до Јасенаша и од Трешњевице до Великих Зденаца, за овај али и „онај“ рат досизала апроксимативно око 3 милијарде долара. То је ипак превелики залогај за слабашну актуелну српску власт, али још увијек далеко мањи проблем него отварање историјског питања и пратећих консеквенци о географији србомржње, што у билогорском примјеру значи одговор на питање – Зашто је први хрватски геноцидни удар 1991. услиједио у Билогори, али такође и 1941. када је први ухапшени Србин који је завршио живот у Јадовну био Симо Ормановић из Беденичке, одведен већ 12. априла 1941, а слиједили су житељи Ласовца 20. априла и масовни погром Грубишног Поља и околине 26/27 април?
Миленко, Алекса и Дарије – три генерације Пишчевића из Великог Грђевца ( у далекој прошлости поријеклом од Паштровића из Црне Горе) на 2. Сабору Билогораца
Интегрални дио тог питања, али и рецимо то тако, билогорске приче, су и чињенице у којима је можда садржан и највећи дио одговора. Довољно ће бити за овакав кратак напис да их само неколико набројимо, тек толико колико је довољно да се види да је српска књига са Билогоре за општу српску јавност написана на за сада, попут хетитских текстова за Bedřicha Hroznog - na непознатом писму и непознатом језику – Арсеније Чарнојевић је боравио два мјесеца на Билогори; у Северину је у буни 1755. на окупу била највећа српска војна сила послије Косовског боја; у источној Билогори су још у првој половини 18. вијека отворене прве српске народне школе и прва српска средња школа, написана прва географија, а Павле Соларић истовремено са Савом Мркаљем и касније Вуком започео реформу писма; у Северину у храму Светих апостола Петра и Пaвла су чувани Statuti Valachorum и још 41 докуменат крајишких привилегија; активношћу „протопопа хорвацког“ Николе Поповића из Велике Писанице сломљена је ватиканска прозелитска офанзива. Не треба сметнути са ума ни да су у билогорска села средином 19. вијека дошле бројне породице (Покрајци, Тесле, Гаталице) из Радуча, родног села Милутина, оца Николе Тесле. Мало се о себи знало у Билогори и прије 1941, а и то мало је послије 1945. заборављено. Други су то боље памтили и никада нису опростили одбијање Билогораца да клекну пред понтифекса. Није им узето за олакшавајућу околност ни то да од српске руке у три рата 20. вијека у Билогори није страдала ни једна жена ни дијете.
У Завичајном удружењу „Билогора“ не гаје илузије о томе да ће истину о Откосу пласирати у јавност они који су плаћени за то. Због тога је за 2011. задатак новоформраног одбора да организује обиљежавање 20 година изласка из Билогоре са парастосом за тада погинуле, као и цивилне жртве терора прије и послије оружаних дејстава, а током новембра се планира и организовање конференције за медије на ту тему. Већ за наредни период у Завичајном удружењу се планира издавање посебног рада са описом околности страдавања појединих жртава, а у току је и опсежни пројекат - књига о узроцима, току и посљедицама оружаних сукоба у овом дијелу Западне Славоније, под радним називом Рани мраз на Билогори.
Окупљања попут овог увијек су проткана помијешаним осјећањима радости због сусрета пријатеља и рођака, бивших комшија и сабораца, али и туге због губитка завичаја, читавог једног свијета који послије двадесет година није ни заборављен ни прежаљен. Овогодишња посјећеност скупа још увијек је испод амбиција које има организатор, али ово је тек други сусрет, послије којег се, како је речено „можемо са још већим увјерењем надати да ће ово дружење нас и наших потомака ускоро досећи и такву бројност која ће чинити прави народни сабор нашег билогорског рода, нашу истинску кућу, јер завичај чине људи, а не парлози и шикаре у које су се претворила наша имања и наша села“.
РР