Vladimir Umeljić: Komentar na prilog: "JASENOVAC SE KORISTI ZA POLITIČKE INTERESE"
Poštovana redakcijo,
Slažem se, naravno, da se brojem srpskih žrtava u vreme Srbocida hrvatske države 1941-1945 ne retko politički manipuliše. Sa strane hrvatske političke, intelektualne i klerikalne elite je to, nažalost, pre pravilo nego izuzetak. Tačno je, isto tako, da je genocid uvek genocid, kada god odgovara definiciji Rafaela Lemkina i dotičnoj rezoluciji Ujedinjenih nacija, a bez obzira na kvantitet žrtava.
Zastupam mišljenje da se broj žrtava Srbocida 1941-1945. zasada (i isto tako – nažalost) samo može i to vrlo oprezno procenjivati i to pre svega na osnovu verodostojnih i proverljivih istorijskih izvora. Toj vrsti izvora, složićete se, pripadaju pre svega ona svedočanstva, koja dolaze od tadašnjih tutora „NDH“, jer su oni "... u tom pogledu, oslobođeni svake sumnje, da bi bili u stanju da emocionalno preteruju..."[1] kako par uvaženih nemačkih istraživača konstatuje.
Svako neargumentativno i proizvoljno maksimalizovanje ili minimalizovanje mogućeg broja žrtava je neodgovorno, pogrešno i štetno. Daću dole samo nekoliko nacističkih svedočanstava iz tog vremena, iz nemačkih arhiva, koje sam već nekoliko puta objavio u svojim publikacijama:
- Šef Upravnog štaba Glavnokomandujućeg u Srbiji, ministerijalni direktor i SS-Grupenfirer, dr Turner, izveštava 03. septembra 1941. godine: "Ovi ljudi (Srbi – prim. autora), koji su nebrojeno puta sami bili svedoci zverskog ubijanja svojih familija, nisu više imali šta da izgube a pošto je njihovo proterivanje (u Srbiju – prim. autora) usledilo bez ikakve prethodne najave, nisu nigde mogli biti smešteni i otišli su komunistima u šume i brda (...) Prema izveštajima, kojima raspolažemo, samo u Hrvatskoj je pobijeno oko 200 000 Srba.
- U jednom izveštaju za SS-Rajhsfirera Himlera, objašnjava šef Službe bezbednosti i SD, 17. februara 1942. godine: "Kao najvažniji uzrok rasplamsavanja aktivnosti bandi, moraju se navesti užasna nedela koja su ustaške trupe počinile nad pravoslavcima u hrvatskom prostoru. Ustaške trupe su počinile ta strašna nedela ne samo nad muškarcima, sposobnim za vojsku, već su to počinili - naročito i na najzverskiji način - nad nemoćnim starcima, ženama i decom. Broj pravoslavaca, koji su od strane Hrvata masakrirani i primenom najsadističkijih metoda sve do smrti mučeni, moraju se proceniti na 300 000 žrtava.
- Nemački poslanik Benzler javlja ministarstvu inostranih poslova u Berlinu, 16. septembra 1942. godine: "Od osnivanja ove države pa do današnjeg dana, nisu prestali progoni Srba i koštali su života do sada – pri vrlo opreznim procenama – više stotina hiljada Srba .
- Glavnokomandujući u komandi za jugoistok, general-pukovnik Löhr, piše 27. septembra 1943. godine: "Zaključivanje vojne operacije "Belo" može dovesti do trajnog uspeha, samo ako odmah potom dođe do bitnih političkih, upravnih i privrednih reformi. Najvažniji element političke situacije u Hrvatskoj je, da su Hrvati u ovom trenutku nesposobni da upravljaju samima sobom (...) policija (...) je samo posmatrač pri terorističkim činovima ustaša naspram pravoslavnog stanovništva, od kojih je – prema ustaškim navodima – oko 400 000 pobijeno..."
- Nemački general-pukovnik Lothar Rendulic je, isto tako jedan očevidac zbivanja u "NDH": "Uticaj religije na svakodnevnicu nigde nije tako veliki, kao na Balkanu. Tamo su ljudi oduvek fanatične pristaše svoje vere i odgovarajuće netolerantni u odnosu na druge verske zajednice (...) Dok su nemačke trupe bile stacionirane u malom broju mesta u Hrvatskoj, počeli su divlji hrvatski progoni pravoslavaca (...) pri tom su pobili, kako se tvrdi, najmanje 500 000 ljudi
- Pri kraju rata, 16. marta 1944. godine, daje i komandant brigade, SS-General-major Ernst Fick, svom pretpostavljenom Hajnrihu Himleru, svoju kratku ocenu hrvatskih ustaša: "Hrvatska partijska grupacija ustaša je katolička, nedisciplinovana, loše obučena, u borbenom smislu delimično nepouzdana i poznata po tome, da je između 600 000 i 700 000 konfesionalnih i političkih drugomišljenika, na balkanski način, poklala
- Nemački Specijalni opunomoćenik za jugoistočnu Evropu, Herrmann Neubacher, svedoči: "Recept ustaškog vođe i poglavnika Hrvatske, Ante Pavelića, u odnosu na pravoslavce, podseća na krvave verske ratove iz prošlosti: 'Jedna trećina mora da se pokatoliči, jedna trećina mora da napusti zemlju a jedna trećina mora da umre.' Ova poslednja programatska tačka je ispunjena. Kada vodeće ustaše tvrde, da je oko 1 000 000 pravoslavnih Srba (zaključno sa odojčadima, decom, ženama i starcima) poklano, mišljenja sam da je to hvalisavo preterivanje. Na osnovu izveštaja, koje sam ja dobio, cenim da se broj bespomoćnih i poklanih kreće oko 750 000 ljudi..."
- Nacistički Glavnokomandujući u Srbiji, general Bader, konstatuje već 05. februara 1942. godine: "Hrvati imaju, bez svake sumnje, nameru da unište celokupno srpsko stanovništvo..."
Nemački (kompetentni i u stalnom toku svih događanja) nacistički očevici, dakle, kontinuirano navode porast broja srpskih žrtava Srbocida 1941-1945. i to od 200 000 (septembar 1941.) pa do 700 000 – 750 000 (pri kraju rata). Bilo bi, dakle, neodgovorno, pogrešno i štetno zanemariti ili ignorisati ove visokokaratne, primarne istorijske izvore (njih dopunjuju i potvrđuju i drugi izvori uporedive istorijske vrednosti, iz istog vremena i sa istog prostora – fašističko-italijanski, hrvatski i, naravno, srpski).
Ignorisanje ovih i ovakvih izvora bi, naime, bio jedan klasični primer političke manipulacije nauke, zar ne?
To zaključno u konkretnom slučaju znači, po meni, da je neodgovorno govoriti o ukupno 100 000 ili pak o milionima žrtava.
Minimalizovanje broja žrtava genocida, međutim, ima još jednu dodatnu (negativnu) determinantu, koja nije samo duboko nemoralna, jer se otvoreno ruga nevinim žrtvama. To je istovremeno, iskustveno uvek prvi korak ka nameravanom poricanju ovog „najstrašnijeg zločina, koji istorija čovečanstva poznaje“ (odgovarajuća rezolucija Ujedinjenih nacija).
Iz tog razloga i sa punim pravom jevrejski intelektualci i preživeli Holokausta se od samog početka odlučno bore protiv svakog pokušaja revizionističkog i anti-etičkog minimalizovanja žrtava Holokausta. Za razliku od Srba, oni to svakako čine na na naučni, temeljni i sistematski način, od njih se u tom pogledu samo može učiti.
Njihova budnost i konsekventnost rezultirala je, pored ostalog, i činjenicom da je u Nemačkoj svaki pokušaj minimalizovanja žrtava Holokausta strogo zakonski sankcionisan i krivično se goni kao „Auschwitz-Lüge“ („Laž o Aušvicu“, poricanje Holokausta).
I iz tog razloga sam sa žaljenjem primio k znanju konstataciju profesora Izraelija: "Istražujući materijal koji je pisan u posljednjih 20 godina o ovim stradanjima, nalazim malo istorije, a previše obostranih, čak neprimjerenih napada, nenaučnog pristupa, sa više politike i dnevnopolitičkih aktivnosti, koje imaju za cilj mobilisanje određenih interesa".
To moje žaljenje se pre svega odnosi na određeno izjednačavanje hrvatskih i srpskih autora po ovom pitanju („obostranost“), koje smatram neprimerenim faktičkom stanju stvari. Jer kada jedan istraživač Holokausta, kao što je na pr. Danijel Goldhagen osudi stavove jednog poricatelja Holokausta, kao što je na pr. David Irving, a ovaj mu uzvrati – ni tada ne bi bilo u redu govoriti o tome kao o „previše obostranih, čak neprimjerenih napada, nenaučnog pristupa, sa više politike i dnevnopolitičkih aktivnosti, koje imaju za cilj mobilisanje određenih interesa", zar ne?
Stoga i ja, sigurno, uzimam sebi isto pravo, da argumentativno i javno pobijam navode svakog Franje Tuđmana, Vladimira Žerjavića, itd.
Pogotovu jer sam do sada iskusio prilično širok konzens u ozbiljnim naučnim krugovima, da je u mojim prilozima i knjigama uvek bilo ubedljivo više istorije, nego nekakve polemike („Die Okkupationszeit und Genozid in Jugoslawien 1941-1945“, Graphics High Publishing, Los Angeles, 1994, „Srbi i genocidni 20 vek. Počinioci i žrtve, krivica i odgovornost“, Magna Plus, Beograd, 2005, „Teorija definicionizma i fenomen genocida. Etika i vlast nad definicijama“, Fond istine, Beograd, 2010.“).
Vladimir Umeljić
_____________________________________________________________________________________________________________
[1] L.Horry u. M. Broszat: Der kroatische Ustascha-Staat 1941.-1945., Schriftenreihe der Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte, Nr. 8, S. 101, Stuttgart
Vezane vijesti: