SPC u procesu kanonizacije Stepinca?

Stepinac blagosilja ustaše

Dobro je što možemo da se setimo patrijarha kojim smo bili blagosloveni tokom teških devedesetih godina prošlog veka i koji je sa Trona Svetog Save zadržavao brojna zla koja su pretila srpskom narodu. Ne mislim ovde samo na pretnje spolja već pre svega na one unutar Srbije. Njegova Svetost patrijarh srpski gospodin Pavle nije dozvoljavao episkopima da postanu sluge novog svetskog poretka (pakta SAD i Vatikana iz 1982. godine). Zato se i čekao njegov naslednik. Nakon upokojenja patrijarha Pavla, crkve i hramovi SPC-a su ubrzo „okićeni“ cenovnicima, ekumenizam i reforme su izbili u prvi plan, antilitije su počele da se tolerišu, kao i izdaja Kosova i Metohije, dok su predstavnici SPC-a u RRA[i] odobrili niz izopačenih TV kanala tako da današnja omladina može, u udarnom terminu da „uživa“ u sve većem i krvavijem nasilju i pornografiji. U instituciji čiji zvaničnici (čast malobrojnim izuzecima) ćute o izdaji Južne srpske pokrajine, sve je moguće, pa i „pranje“ Alojzija Stepinca. Za njega nećemo reći da je bio ustaški nadbiskup, jer je pripadao zločinačkoj organizaciji koja je stvorila ustaše te je samim tim mnogo gora od njih – Vatikanu. Međutim ono što iznenađuje, jeste javna podrška koju je Stepinac dobio od izraelskog đaka – episkopa Ćulibrka. Krenimo redom.

Papa Franja „lično uveren u svetost kardinala Alojzija Stepinca, zagrebačkog nadbiskupa u NDH“ je napravio jedan „gotovo neočekivan, ekumenski korak bez presedana u istoriji” te je pozvao Srpsku pravoslavnu crkvu na dijalog o ovom hrvatskom kardinalu i uspostavljanju zajedničke komisje. Da ne bude zabune kardinal Bozanić je objašnjavajući poziciju rimskog pape pojasnio „da neće biti nikakve revizije procesa, u kojem je 1998. godine Stepinac već proglašen blaženim“. Pismo pape Franje kojim se SPC poziva na formiranje komisije o Stepincu, doneo je u Beograd kardinal Kurt Koh, predsednik Papskog veća za jedinstvo hrišćana, krajem maja. Istog meseca, neočekivano brzo, Sveti arhijerejski Sabor SPC donosi odluku da prihvati ponuđeni „ekumenistički“ dijalog sa Katoličkom crkvom i osnuje posebnu komisiju za razgovore sa Hrvatskom biskupskom konferencijom. SPC je za šefa komisije o kako sama navodi „kontroverznom kardinalu“ imenovala vladiku Porfirija, bivšeg predsednika Saveta RRA i sadašnjeg mitropolita zagrebačko-ljubljanskog[ii], te „čoveka dijaloga u Zagrebu“ kako ga predstavljaju proamerička javna glasila.

Dakle da sumiramo, SPC je ekspresno prihvatila ekumenistički poziv pape „lično uverenog u svetost Stepinca“ i imenovala komisiju za raspravu o hrvatskom nadbiskupu genocida, koja neće moći da utiče na reviziju procesa u kojem je prvi sveštenik NDH proglašen za blaženog, i koji će dovesti do njegove kanonizacije. Za predstavnike SPC, Stepinac više nije zločinac već je postao „kontroverzan“. Isto tako Srpska pravoslavna crkva prihvatajući poziv pape, daje legitimitet procesu proglašenja Stepinca za sveca. Vladika Porfirije u ovom poduhvatu treba da izigrava ikebanu. Pokazao se veoma dobro u RRA pa će i ovde biti tolerantan. Na kraju ceo dijalog će učiniti da SPC bude bliža Vatikanu tj. Katoličkoj crkvi i „nepogrešivom“ papi.

Sad se vratimo episkopu Ćulibrku koji otvoreno tvrdi da Stepinac nije odgovoran za genocid nad Srbima i koji kao što ćemo videti pomaže Hrvatima da smanje broj pobijenih Srba u Jasenovcu. Valja podsetiti da je Ćulibrk, još 2003. godine otišao u Izrael na postdiplomske studije jevrejske kulture „koje su u suštini imale težište na Jasenovcu i pitanju stradanja u Drugom svetskom ratu.“[iii] Da li u Izraelu znaju bolje od nas šta se dešavalo u Jasenovcu? Evo šta su ga naučili tamo. Ćulibrk pohvaljuje otpor koji je Stepinac pružio, pazite sad – komunistima kao presudan za njegovu kanonizaciju. „Mislim da ćemo svi mi morati dobrano odvagnuti svaku riječ, prošlu i buduću, u pogledu Stepinca. Ono oko čega ćemo se sigurno složiti to je da komunistički proces i komunistička optužba ne mogu predstavljati polazište za razgovor o Stepincu. Na tom procesu i općenito pred komunistima je on pokazao hrabrost i nesumnjivo je da je taj element ispovjedništva presudan u procesu beatifikacije i kanonizacije.“[iv] Ćulibrka zatim neka neopisiva sila tera da u isti koš stavi patrijarha Pavla i Stepinca. „No, ništa nije jednostavno: zamislite da su i Stepincu i patrijarhu Pavlu ustaše ubile brata – Pavlov brat Dušan poginuo je u partizanima u Siraču 1942., a Stepinčevog brata Miju odveli su i ubili sljedeće, 1943. godine.“ Iako postoje dokumenti koji nedvosmisleno dokazuju da je Stepinac podržavao NDH, tražio da se njeno trajanje produži i nakon Drugog svetskog rata, te da je odgovoran za ubistva, pokatoličavanje i istrebljenje Srba, Ćulibrk ga stavlja u ravan sa patrijarhom Pavlom. Odmah nakon toga, ovaj bivši rok kritičar napada autora knjige Nadbiskup genocida: „Kod nas se pitanje uloge katoličkog svećenstva u Drugom svjetskom ratu svelo na srpsko-hrvatske odnose, bez uvida i razumijevanja njegova općeg okvira: npr. svi znaju za knjigu Marka Rivellija o Stepincu, ali je rijetko tko čitao također kod nas objavljenu Rivelijevu knjigu o Vatikanu u Drugom svjetskom ratu – i pritom treba reći da Rivelli sigurno nije vrhunski stručnjak…“.[v] Šta to smeta Ćulibrku kod Rivelija? Možda sledeće: U Otočcu 2. maja 1941. godine 331 Srbin prisiljen je da iskopa ogroman jarak da bi potom bili ubijeni sekirama. Među žrtvama se nalazio i pravoslavni pop Branko Dobrosavljević. Među ubicama je bio i fratar Jovan Popović.[vi] Fratar Miroslav Filipović Majstorović “fra Satana” bio je zapovednik jedne brigade Pavelićevog tjelesnog zdruga koja je oktobra 1941. u području između Banja Luke i Motike masakrirala 4800 Srba. Fratar je ubio nožem dečaka Đuru Glamočanina pri čemu je urlao: ”Ja pretvaram Đavola u ime Boga, slijedite moj primer!”.[vii]

Franjevac Sidoje Šolc je organizovao nasilna pokatoličavanja u: Makloševcu, Zoljanima, Lisinama, Londzici, Granicama, Pojelićima, Partincima, Čenkovu, Kučancima, Čeglinu, Našicama, Slatini, Sarvašu, Vukovcu, Belenicama te u svim drugim središtima Našica i Slavonske Požege. Po svedočenju Petra Kovačevića učitelja iz Palenica Srbi su se pokatoličavali “pod uticajem straha”, a fratar Šolc je “naredio ubistvo našeg popa Đorđa Babića koji je strašno mučen.”[viii] Ustaška diktatura, vladinim dekretom br. 11689 od juna 1941, uspostavlja u Zagrebu poseban verski odsek zadužen za pokatoličavanje na čijem čelu se nalazio fratar Dionis Juričević.[ix] U prisilnom pokatoličavanju učestvuju hrvatski sveštenici: Mihailo Kuzmanić, Silvije Franković, Božidar Bralo, Franjo Herman, Augustin Juretić, Nikola Borić, Janko Kalaj itd.[x] Sve to uz blagoslov nadbiskupa Stepinca, koji je 17. novembra 1941. obrazovao odbor za “konverziju grko-istočnjaka” (3. jula 1998. Papa Jovan Pavle II je proglasio Stepinca blaženim – stupanj do sveca). Ovo je samo delić klera koji je učestvovao u genocidu nad Srbima. 1941. godine 21. maja u Kninu fratar Vjekoslav Šimić obraća se komandantu italijanske divizije “Sasari”: “Hoću da pobijem sve Srbe u što kraćem roku.”[xi] Biskupi svoje izveštaje o pokatoličavanju Srba šalju ministarstvu naobrazbe i bogoštovanja NDH, kao odgovor na cirkularno pismo tog ministarstva, br. 42678-B-1941.[xii] U NDH na javna mesta, prodavnice, prevozna sredstva se stavljaju natpisi: “Zabranjeno Srbima, Židovima, Ciganima i psima.”[xiii] O tome kakvi su bili pokolji nad Srbima pod Pavelićem i Stepincem govorio je i Prvoslav Grizogono: ”Treba otići u Aziju u doba Tamerlana ili Džingis kana, ili u plemensku Afriku žednu krvi da bi se našlo nešto slično.”.[xiv] Da bi se oprao Stepinac, svedoci njegovih zločina kao i oni koji su pisali o njima moraju da se omalovaže i ponize.

U intervju proameričkom „Vremenu“ koje ga je proglasilo „ličnošću godine“ Ćulibrk je još pre dve godine takođe branio Stepinca. On je čak i osporio cifru od 700 hiljada pobijenih Srba u Jasenovcu. O Stepincu kaže: „Stepinac je pisao Andriji Artukoviću 1941. godine, u trenutku kada je Jadovno već operisalo, moleći ga ‘da se ove mjere protiv Jevreja i Srba sprovode sa poštovanjem ljudskog dostojanstva’. I to u trenutku kada su već hiljade ljudi na najzvjerskiji način bile umorene i kada se tačno znalo šta znače te ‘mjere’. Ivo Goldštajn je tvrdio, a ja se slažem s njim, da ta rečenica savršeno opisuje paradoks u kome je živio Stepinac.“.[xv] Ivo Goldštajn na kojeg se poziva Ćulibrk tvrdi da je u Jasenovcu ubijeno od 80 do 100 hiljada Srba.[xvi] On je predsednik jevrejske verske zajednice „Beth Israel“ sa sedištem u Zagrebu. Aktivan je u političkom i kulturnom životu Hrvatske a kao intelektualac bio je blizak Stjepanu Mesiću čiji se stric borio protiv Rusa pod Staljingradom. O broju ubijenih Srba u najvećem stratištu NDH Ćulibrk, koji se nalazi na čelu saborskog Odbora za Jasenovac kaže: „Ne zaboravite da se raspon u procjenama broja žrtava Jasenovca kreće od milion i sto hiljada, što je dao Radomir Bulatović, do dvije i po hiljade, što je dala komisija Hrvatskog sabora. To je nemoralno. Ono što imamo sigurno za Jasenovac jeste broj imena ubijenih do koga je došao Muzej žrtava genocida i kojih sada ima oko devedeset hiljada. Naravno, broj žrtava Jasenovca je mnogo veći, ali ovo je ono što imamo kao sigurno.“.[xvii] Tako hrvatski sabor se uzima kao izvor! Kako je to moguće kada podrška genocidu nad Srbima upravo dolazi sa tog mesta? Pored toga smanjivanje broja žrtva nije nemoralno već podrška zločinu. Da bi se složio sa Goldštajnom, Ćulibrk zaboravlja da pomene veliki broj dokumenata (nemačkih, jevrejskih i srpskih) koji govore o tome da je broj pobijenih Srba u Jasenovcu mnogo veći[xviii]. Još veći užas izaziva činjenica da Ćulibrk ćuti o činjenici da je NDH jedina država na svetu koja je imala konc-logore za decu. Takođe ne naglašava svirepost ubica koja u svetu nije zabeležena i nad kojom su se čak i Nemci zgražavali. Da li zbog toga što to ne ide u prilog njegovim učiteljima? On ne progovara ni o uništavanju dokaza o pobijenim Srbima u NDH. To je rađeno odmah nakon Drugog svetskog rata, a taj prljav posao je obavljao i Ivan Stevo Krajačić (agent CIA). Isto tako, 2003. godine je uništena najveća izložba o genocidu nad Srbima, u parohijskom domu u Vranju, a njen autor Bojana Isaković je jedva preživela napad u Beogradu.[xix] Duga ruka zločinaca gleda da eliminiše svakog ko prikuplja dokaze o genocidu nad Srbima. Sve u svemu, Goldštajnova i Ćulibrkova brojka od 90 hiljada pobijenih Srba u Jasenovcu je najbliža Tuđmanovoj cifri od 30 hiljada ubijenih. Da podsetimo samo da je Tuđman uz pomoć SAD, Vatikana i NATO pakta izvršio Pavelićev testament. Ali umalo da zaboravimo, za Ćulibrka sve ovo nisu značajni istoričari. Zato ga pozivamo da pročita knjige Milorada Ekmečića „Srbi na istorijskom raskršću“ i „Dugo kretanje između klanja i oranja“ kao i delo Dragoljuba Živojinovića „Vatikan, Katolička crkva i jugoslovenska vlast 1941. -1958.“. Ako mu ne smetaju srpski izvori, jer najčešće pominje strane. Ima ih naravno još, ali za početak će mu ove tri biti sasvim dovoljne da se suoči sa neoborivim dokazima prema kojima je Stepinac bio zločinac odgovoran za masovna ubijanja i pokatoličavanja Srba.

Piše: ALEKSIĆ Boris

[i] Републичка радио-дифузна агенција.

[ii] http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sta-SPC-misli-o-svetosti-Stepinca.sr.html

[iii] http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1091990

[iv] За ову прилику је изабрана прикладнија хрватска верзија Ћулибрковог интервјуа.

[v] http://www.jutarnji.hr/vladika-jovan-culibrk-porucio-srbima–svi-cemo-morati-dobro-odvagnuti-svaku-rijec-u-pogledu-alojzija-stepinca-/1406051/

[vi] Надбискуп геноцида, Марко Аурелио Ривели, Јасен, Никшић 1999., стр. 59.

[vii] Исто, стр. 97.

[viii] Исто стр. 141.

[ix] Исто стр. 142.

[x] Исто.

[xi] Исто, стр. 144.