Усташе ће вам опростити што су вас убијале

Ћирилица

Piše Ratko Dmitrović

„Hrvatski helsinški odbor“, preko svog predsednika Ivana Zvonimira Čička, pokreće inicijativu u Saboru Hrvatske da se zakonski sankcioniše iznošenje „lažnih podataka“ o tome da je u koncentracionom logoru Jasenovac ubijeno preko pola miliona Srba

Jedan od prvih poslova koje je Franjo Tuđman obavio u svojoj novostvorenoj državi, sada već daleke 1990. godine, odnosio se na „rušenje velikosrpskog mita o stradanju Srba u logoru Jasenovac“. Objašnjavajući da su Srbi kao narod skloni mitomaniji, preuveličavanju svega i svačega, uključujući svoje žrtve i svoje junaštvo, Tuđman je izneo podatak da je u logoru Jasenovac ubijeno između 30 i 40 hiljada ljudi. U strukturi likvidiranih pronašao je 30.000 Jevreja, dok je među ostale svrstao Cigane i Hrvate, antifašiste. Srbe kao žrtve nije isključio, jer, tvrdio je Franjo, ima indicija da su u Jasenovcu ustaše ubijale i pripadnike srpskog naroda.
Taj oblik iskazivanja patološke mržnje prema Srbima Tuđmanu nije uzet za veliko zlo, po sistemu „Ma pustite Tuđmanove priče, ko to uzima za ozbiljno“. E, pa cela Hrvatska, i onda, i danas, uzima Tuđmanove brojke i teorije za ozbiljno.
Tačnije, tvrdnja da je u Jasenovcu ubijeno nekoliko desetina, a ne nekoliko stotina hiljada ljudi danas je državni stav Republike Hrvatske; za njenog predsednika, vladu, intelektualnu elitu, istoričare… to je neupitna istina o kojoj više ne može ni da se raspravlja. Doduše, brojka je korigovana na 80.000, prema njoj je urađena najnovija muzejska postavka u Jasenovcu i što se tiče Hrvata priča o broju ubijenih u jednoj od najstrašnijih tvornica smrti, kakve pamti ljudski rod, zauvek je okončana.
Tako smo dobili zamene predznaka dobra i zla. Prvi put u savremenoj istoriji Evrope još uvek živi počinioci zločina, njihovi potomci i sunarodnici ne dozvoljavaju žrtvama, njihovim potomcima i sunarodnicima, da spominju svoje stradanje.

ISTINA PROGLAŠENA UVREDOM

Laž je postala istina, a istina je proglašena uvredom, govorom mržnje, uzrokom budućih sukoba.
Otuda ovih dana žestoka reakcija Ivana Zvonimira Čička, u ime Hrvatskog helsinškog odbora (HHO), na beogradski izlazak u javnost prof. dr Srboljuba Živanovića, člana (jedinog sa prostora bivše Jugoslavije) Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu (MKIJ). Šta je to iznerviralo Čička?
Živanović je – ako vam je promaklo, a mnogima jeste zbog skoro totalnog ignorisanja „slobodnih i nezavisnih srpskih medija“ – predstavio dve knjige sa Pete konferencije MKIJ posvećene otkrivanju svih elemenata strašne jasenovačke priče o sistematskom ubijanju Srba, Jevreja i Cigana. Na osnovu najnovijih istraživanja, među koja spadaju uvidi u doskora nedostupne, a izuzetno važne arhive širom Evrope, MKIJ je utvrdila da je u Jasenovcu likvidirano oko 700.000 Srba, 80.000 Cigana i 23.000 hiljade Jevreja.
Ulogu klera Katoličke crkve u jasenovačkom ubijanju i likvidaciji Srba u NDH, Živanović je osnažio pričom kako mu je čuveni američki naučnik Majkl Bernbaum, inače član Komisije UN-a za istraživanje zločina u Ruandi, prebacio da se u bivšoj Jugoslaviji gotovo ništa ne radi na istraživanju zločina ustaškog režima u Drugom svetskom ratu. Bernbaum je kazao da on lično ima spisak od 1.400 imena katoličkih sveštenika, dokazanih zločinaca, ubica, surovih egzekutora koji su radili na ispunjenju plana o etnički čistoj hrvatskoj državi.
Živanović nije propustio priliku da se osvrne na spomenutu aktuelnu muzejsku postavku u Memorijalnom centru „Jasenovac“, kazavši da se radi o hrvatskom pristupu da je zločin počinjen samo ako se zna ime žrtve, dodajući vrlo interesantan i javnosti do sada nepoznat podatak da se na jasenovačkom spisku od 80 hiljada ubijenih nalaze i imena osoba koje nikada nisu ni videle Jasenovac, što nešto dokazuje, a to što dokazuje ne ide u prilog hrvatskog službenog tumačenja događaja iz Drugog svetskog rata.

BEZOBRAZNO, BEZOBRAZNIJE, ČIČAK
Na istup Srboljuba Živanovića reagovao je, rekoh, Hrvatski helsinški odbor, nevladina organizacija koja se, tako kažu, bori za ljudska prava. Taj odbor je iz iste kuhinje koja je podarila i Helsinški odbor za ljudska prava Srbije, kojim kormilari Sonja Biserko, s tom razlikom što se oni u Zagrebu ponekad i pozabave ljudskim pravima, dok je organizacija Sonje Biserko u praktičnom smislu politička organizacija sa permanentnim antisrpskim delovanjem.
Ovde nije suvišno da se podsetimo na izveštaje o političkim i društvenim prilikama u Srbiji koje je širom sveta slala Biserko, a u kojima su vodeći srpski intelektualci, kao i veći deo profesora Beogradskog univerziteta, gurnuti u kanal primitivnog nacionalizma, označeni kao antievropejci i retrogradne snage. Sonja Biserko je, ako ste zaboravili, samoinicijativno otišla u London kada je tamo bio zatvoren Ejup Ganić, po međunarodnoj poternici iz Beograda, tražila da svedoči u njegovu korist i iznela stav da Ganić, u slučaju izručenja, u Beogradu ne bi imao fer suđenje… itd. Sudija koji je odlučivao o izručenju odbacio je sve navode Tužilaštva iz Beograda, uvažio mišljenje predsednice Helsinškog odbora i pustio Ganića kući, u Sarajevo.
A kako je Čičak u ime Hrvatskog helsinškog odbora reagovao na Živanovića? Krajnje bezobrazno i primitivno. Uvredama na račun celog srpskog naroda. Čičak je kazao da NDH nad Srbima nije provela genocid i to na sledeći način: „Koliko je nama poznato do danas postoji samo jedna presuda o genocidu, a to je presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu, koja govori o genocidu što su ga počinili srpski vojnici u Bosni i Hercegovini nad Bošnjacima u Srebrenici“.
Helsinški odbor u Srbiji do sada je u godišnjim izveštajima nekoliko puta oštro napao Srpsku pravoslavnu crkvu, prebacujući joj čak i delovanje koje proističe iz kanonskih postavki. Hrvatski helsinški odbor, u saopštenju potpisanom od strane Ivana Zvonimira Čička, svim silama se upinje da odbrani Katoličku crkvu od napada „Živanovića i njegove bratije“, pa navodi podatak da je vođstvo franjevačkih provincija u NDH već 1941. godine zaključilo da franjevci ne mogu da budu članovi ustaškog pokreta, da im je zabranjeno političko delovanje, kao i učešće u progonu Srba, Jevreja i Roma.
Ova tvrdnja je delimično tačna, postoji čak i pisani dokument koji je osnažuje, ali tu se radi o javnoj manifestaciji koja na terenu nije ostavila nikakve posledice. Tu „preporuku“, drugim rečima, niko od katoličkih sveštenika nije poštovao. Sumnjičave upućujem na kapitalnu knjigu „Magnum Crimen“ Viktora Novaka.
Ivan Zvonimir Čičak, i njegov zamenik Ivo Banac, inače poznati kao žestoki hrvatski nacionalisti, Banac i više od toga, najavljuju pokretanje inicijative u Saboru Hrvatske da se zakonom spreče „laži o Jasenovcu“, a tvrdnje Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu tumače kao „bolesnu, zlonamernu mržnju“.

„PRIPREMA TERENA ZA NOVE SUKOBE“
E, to je gore spomenuta zamena predznaka dobra i zla, života i smrti. Za razliku od nekih drugih zemalja, gde se zakonski sankcioniše negiranje zločina u Hrvatskoj bi se moglo, prvi put na svetu, zakonski sankcionisati spominjanje zločina. Fali još samo da Čičak kaže Srbima: „Ustaše će vam oprostiti što su vas ubijale“.
Obrazlažući svoju srdžbu Čičak i Banac tvrde da određeni krugovi u Srbiji i Republici Srpskoj, i na ovaj način, preko Srboljuba Živanovića i Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu „pripremaju teren za nove regionalne sukobe, stvarajući za njih osvetnički okvir“. Dodaju i to da je delatnost MKIJ samo nastavak priče o genocidnosti hrvatskog naroda, priče koja je – tvrdi se u Saopštenju HHO – sa pozicija velikosrpskog koncepta započeta još 1945 godine.
Ova postavka im ne ide u prilog. Naprotiv. Tvrdnju da su ustaše u Jasenovcu ubile više od pola miliona Srba nisu lansirali Srbi. Ne, to su uradili Hrvati, 1945. godine.
Sve je počelo sa izveštajem Zemaljske komisije Hrvatske, formirane odmah po okončanju rata, čiji su članovi, listom Hrvati, nekoliko meseci boravili na prostoru tada još celog i očuvanog logora Jasenovac, obilazili i ispitivali grobnice i teren sa obe strane Save, i podneli izveštaj u kojem stoji da je u Jasenovcu likvidirano između 500 i 700 hiljada ljudi, uglavnom Srba. Izveštaj su potpisali dr Venceslav Celigoj, predsednik i dr Ante Štokica, sekretar komisije.
Pored toga, nekoliko nemačkih dokumenata i izjava generala Vermahta, stacioniranih u Jugoslaviji i na Balkanu, svedoče da su Hrvati u Jasenovcu ubili preko pola miliona Srba. Uostalom, to su na saslušanju u Zagrebu potvrdili Miroslav Majstorović Filipović i Ljubo Miloš, upravnici logora Jasenovac, osuđeni na smrt kao ratni zločinci.
Sve ovo znaju Ivan Zvonimir Čičak i Ivo Banac. To zna i Ivo Josipović, ali nikoga od njih nećete čuti da bar kaže kako bi bilo dobro i korisno da se formira nezavisno međunarodno telo (ako već ne priznaju nalaze Zemaljske komisije iz 1945. godine i komisiju čiji je Živanović član), koje bi utvrdilo bar približno tačnu brojku ubijenih u Jasenovcu. Ne, oni se drže ublažene teorije Franje Tuđmana.
Razumljivo je u ovom slučaju ponašanje Hrvatske – i Hrvata, na kraju krajeva – ali kako razumeti i objasniti decenijsko ćutanje službenog Beograda kada je Jasenovac u pitanju?
Ne znam da li se sećate šta je Žarko Korać, posle oktobarskih promena 2000. godine, tada kao potpredsednik Vlade Srbije, prvo uradio. Podsetiću vas, izbacio je Milana Bulajića na ulicu i zatvorio „Muzej genocida“, čiji je Bulajić bio osnivač i predsednik.

 

 

Извор: pecat