Hrabrost je spomenuti Srbe u Jasenovcu

Ћирилица

Piše Ratko Dmitrović

Kada je Sabor Hrvatske pod pritiskom iz inostranstva ukinuo višegodišnje pokroviteljstvo nad ustaškim dernekom u Blajburgu, i posle Josipovićevog govora u Jasenovcu, uzburkala se „desna Hrvatska“ i novim podmetanjima, zloupotrebljavajući Jevreje, krenula na Srbe

 Dve decenije posle osamostaljenja Hrvatska se potpuno otvoreno, bez rukavica i gutanja reči, suočava sa dve teme koje su ipak, uprkos stalnom prisustvu u javnosti, kroz razne oblike, svesno gurane u stranu ili su ih drugi događaji i zgusnute dnevne potrebe ostavljale „za kasnije“. Stiglo je to kasnije. U pitanju su Blajburg i Jasenovac. Šta sa jednim, a šta sa drugim? Može li savremena Hrvatska, ova na pragu Evropske unije, da se poziva na antifašizam, da na antifašizmu temelji svoj Ustav, propagira svoj doprinos antihitlerovskoj koaliciji u Drugom svetskom ratu, a da istovremeno, sve ove godine od osamostaljenja, tajno, sa mnogo emocija, flertuje sa idejom ustaštva? Upravo to se događalo, i sami znate, sve do pre neki dan; Sabor Hrvatske bio je generalni pokrovitelj obeležavanja poraza ustaške vojske kod Blajburga, tamo su svakog aprila (travnja) odlazili predsednici vlada, ministri, predsednici Sabora… polagali vence i srdačno se susretali sa ostacima ili sledbenicima vojske Ante Pavelića. To niko izvan Hrvatske nije mogao da shvati, to je bilo permanentno kopanje po još mekanim ranama jednog naroda, nad kojim je Nezavisna država Hrvatska izvršila genocid.

POLITIČKI KUPLERAJ
A onda se oglasio jedan čovek, poslao otvoreno pismo predsedniku Hrvatske Josipoviću i Sabor je ovih dana doneo odluku da ukine pokroviteljstvo države Hrvatske nad blajburškim oplakivanjem. Pismo je uputio Danijel Ivin (80), hrvatski istoričar, Jevrejin, rođeni brat mnogo poznatijeg Slavka Goldštajna. Danijel se preziva drugačije, po sopstvenom izboru, novo prezime izveo je iz imena Slavkovog i njegovog oca Ive. Inače, Slavko Goldštajn ima sina, takođe je istoričar, profesor na zagrebačkom Sveučilištu, koji nosi ime svoga dede Ive.
Dakle, Danijel Ivin je zatražio od predsednika Josipovića, istovremeno i od novoizabranog predsednika Sabora, esdepeovca Borisa Šprema (godinu dana pre toga na istu temu pisao je Špremovom prethodniku Luki Bebiću), da urade sve što je u njihovoj moći kako bi se, kazao je, prekinula sramna praksa pokroviteljstva Sabora Hrvatske nad onim što se svakoga aprila događa na polju kod malog austrijskog gradića Blajburga. To je nespojivo sa pričom o antifašizmu hrvatskog naroda, to je svesno održavanje pozitivnog sećanja na monstruoznu državu Ante Pavelića, to se mora prekinuti, zavapio je Ivin.
Usledilo je nekoliko žestokih reakcija na tu inicijativu – posebno se istakao endehaziji naklonjen Slaven Letica, šef hrvatskog političkog kupleraja, kolekcionar nekoliko političkih ubeđenja, početkom devedesetih savetnik Franje Tuđmana – koji je Ivina nazvao bezveznjakom, marginalcem, čovekom bez utemeljenja i ugleda. Sve u nameri da omalovaži njegovu inicijativu. Nije uspeo. Sabor je uz punu saglasnost Vlade Hrvatske doneo odluku o ukidanju pokroviteljstva nad Blajburgom.
Inače, Danijel Ivin pripada grupi prvih nezavisnih intelektualaca bivše Jugoslavije. Još 1966. godine pokušao je da modifikuje politički sistem Titove države. Sa grupom istomišljenika organizuje čuveno druženje u Zadru, iz kojeg je nastao prvi nezavisni list u Jugoslaviji „Slobodna riječ“. Zbog jednog teksta u tom listu Ivin završava u istražnom zatvoru, u Beogradu, gde mu stavljaju na teret pokušaj organizovanja atentata na Josipa Broza, ali posle provedene istrage i političkih intervencija iz Londona, Ivin izlazi iz pritvora. Za vreme Maspoka uključuje se u političke tokove, opet sa svojim starim idejama, ali ovoga puta uz snažan prohrvatski začin. Nudi Televiziji „Zagreb“ serijal pod imenom „Stoljeća hrvatske državnosti“, ovi to prihvataju, potpisan je i ugovor o saradnji, ali slom „hrvatskog proleća“ zauvek stavlja tačku na tu ideju.

OSTACI USTAŠKE VOJSKE
Razume se da Ivina ni po kojem kriterijumu ne možemo svrstati među hrvatske nacionaliste – on je jednostavno impulsivan, svojeglav, teško ukrotiv i svakako ambiciozan čovek – ali ga isto tako, kao ni njegovog brata, ne možemo amnestirati odgovornosti da je značajno doprineo otvaranju vrata i prozora kroz koje su 1990. godine u Hrvatsku nagrnuli ostaci ustaške vojske Ante Pavelića. Sa bratom Slavkom jedan je od osnivača (1989. godine) Hrvatske socijal-liberalne stranke, prve hrvatske političke partije koja je imala snažan hrvatski predznak i preko koje se u politički život, prvi put posle Maspoka, vratio Dražen Budiša. Ivin će danas reći, i trebalo bi mu verovati, kako se samo borio za višestranačje, za pravo da svako iznese svoj stav, drugačije mišljenje, ali… mnoge strahote u istoriji čovečanstva nastale su kao devijantna posledica delovanja dobronamernih ljudi
„Hrvatska televizija“ emitovala je nekoliko emisija na temu blajburških aktuelnosti. U jednoj je organizovano i referendumsko pitanje: Da li bi trebalo da Hrvatska i dalje bude pokrovitelj manifestacije u Blajburgu? Na njega je reagovalo oko tri i po hiljade gledalaca. Fantastičan uzorak. I šta mislite, kakav je bio rezultat? Sedamdeset pet odsto njih opredelili se za, odnosno, da Hrvatska i dalje stoji iza tog proustaškog derneka. To je, ne ustručavam se da kažem, prava slika hrvatskog stava u vezi sa pitanjem Blajburga. Na ovaj problem savremene hrvatske, kao što je moglo da se očekuje, oglasila se i Katolička crkva. Biskupska konferencija Hrvatske odlučno se usprotivila ukidanju pokroviteljstva ceremonije kod Blajburga, prebacujući težište priče, a to čine svi zagovornici održavanja sećanja na ustašku armiju, na humanitarni nivo. Nema veze, kažu, ko je kakvu uniformu nosio, sve su to bili ljudi, praštati se mora, žrtva je žrtva… itd.
Zbog čega je onda, ako je tako, a jeste tako, politički vrh Hrvatske, uprkos raspoloženju javnosti, doneo odluku da se država povuče iz blajburških aprilskih trava? Zbog pisma Danijela Ivina? Ne, to je bio samo neposredna povod, dobrodošla inicijativa. Moja saznanja govore da je Josipoviću i Milanoviću iz Brisela sugerisano da postupe kako su postupili, a da je „preporuku“ u Kabinet predsednika doneo jedan strani diplomata u pratnji čoveka vrlo bliskog Ivi Josipoviću.

PROBOJ LOGORAŠA
Nedugo zatim usledila je ceremonija obeležavanja proboja logoraša u Jasenovcu. Prošlog vikenda na tom jezivom prostoru, punom zelenih livada ispod kojih su reke kostiju jasenovačkih velikomučenika, okupilo se dvestotinak ljudi. Među njima ceo politički vrh Hrvatske, na čelu sa Ivom Josipovićem i Zoranom Milanovićem. Uz konstatacije identične onima koje su hrvatski državni čelnici godinama ponavljali u Jasenovcu, ispod „Kamenog cveta“ Bogdana Bogdanovića, Ivo Josipović je kazao i nešto novo, neočekivano; da su udžbenici u hrvatskim školama u vezi sa pitanjem Jasenovca nedorečeni, da se iz njih ne može saznati prava istina šta se za vreme Drugog svetskog rata dogodilo u tom selu na levoj obali Save.
Već nabrušeni zbog ukidanja pokroviteljstva nad Blajburgom, istoga dana zaurlali su hrvatski desničari. Tako ih krste u nedostatku hrabrosti da se ta sorta imenuje pravim imenom – ustašoidi. Oni to nesumnjivo jesu; nema nijednog „hrvatskog desničara“ od koga ćete čuti jednu ružnu reč na račun NDH, Pavelića i ustaša. Najdalje je, po običaju, otišao „Večernji list“. Napadajući Josipovića i Milanovića ovaj dnevnik podlo u igru ubacuje Jevreje, postavljajući pitanje: „Čemu podilaženje Srbima u Jasenovcu? Židovima to nikako nije drago, jer se jasenovački centar održao najviše zbog Židova, jer je dio sjećanja na holokaust, a Srbi se predstavljaju kao balkanski Židovi“.
Ovo je više od netrpeljivosti prema Srbima. Ovo je gore od mržnje. Zamislite da „Zidojče cajtung“ javno postavi pitanje: Čemu podilaženje Jevrejima u Aušvicu? Verujem da bi Nemačka toga dana stala, da bi vlada Nemačke vanredno zasedala, da bi Izrael povukao iz Nemačke svog ambasadora „na konsultacije“. U Hrvatskoj na fašističku svinjariju „Večernjeg lista“ niko nije reagovao. Ćuti i Srbija. U prošlom broju „Pečata“ tekst sam završio iskazanim strahom da će kroz koju godinu deca u Hrvatskoj učiti da su Srbi za vreme Drugog svetskog rata u Jasenovcu držali logor za likvidaciju Hrvata. Zar vrlo uticajni „Večernji list“ ne vuče Hrvatsku ka tom cilju?
Šta o Jasenovcu piše u udžbenicima osnovnih i srednjih škola Hrvatske? U onom za osmi razred Jasenovcu su posvećene dve strane, a Blajburgu četiri. Šta tu piše, možete lako da pretpostavite. Autor teksta je izvesni Mario Jareb, istoričar. Doktorirao je sa tezom „Razvoj i djelovanje ustaškog pokreta od nastanka do travnja 1941. godine“, a unutar „Hrvatskog nacionalnog odbora za povijesne znanosti“ moderator je sekcije „Mediji i oblikovanje javnog mnijenja“.
Kako će država Hrvatska izaći iz svega ovoga? Hoće li njeni istinski antifašisti, a ima ih, uspeti konačno da pobede ustašku ideju u hrvatskom narodu ili bar da je obesmisle? Nezahvalno je pretpostavljati, ali situaciju dodatno interesantnom čini istina da će ta borba proteći bez Srba. Dobro je da je tako.

 

Izvor: pecat