PRIČA O DVA FILMA SE NASTAVLJA
Kontroverzni filmovi norveških reditelja Ole Fliuma i Dejvida Hebdiča o Srebrenici i Sarajevu izazvali su veliko interesovanje javnosti u Norveškoj i Švedskoj, gde su već bili prikazani, i besne i bezuspešne proteste bošnjačke dijaspore koja je upotrebila sva raspoloživa sredstva da spreči njihovo prikazivanje.
Ti pokušaji su se očigledno pokazali potpuno kontraproduktivnim. Do pre nekoliko dana, danska televizija je sa rediteljima pregovarala da 11. septembra prikaže samo jedan od njihova dva filma na temu ratnih događanja u BiH. Posle agresivne kampanje bošnjačke dijaspore da gledaocima u Norveškoj i Švedskoj onemogući da u svojoj zemlji gledaju materijal koji je potpuno u skladu sa njihovim zakonom, nastao je bumerang efekat kakvom se inicijatori ovog pokušaja, naviknuti da im sve prolazi, uopšte nisu nadali. Između ostalog, danska televizija je rediteljima najavila da sada planira da emituje ne više samo jedan, nego oba sporna dokumentarca.
U neukusnim napadima na Fliuma i Hebdiča, a samim tim i na pravo javnosti da bude svestrano obaveštena, prednjačili su Jasenko Selimović, naturalizovani državljanin Švedske bošljačkog porekla koji je sada aktivan u švedskoj politici, i Sanjin Pejković, koji se predstavlja kao filmski kritičar.
Reditelji Flium i Hebdič odgovorili su tačku po tačku na primitivne prigovore balkanskih cenzora.
Sledi autorski tekst Ole Fliuma i Dejvida Hebdiča, reditelja dokumentaraca "Srebrenica: žrtvovani grad“ i „Tragovi iz Sarajeva“, koji je objavljen na švedskom internet portalu Newsmill.se[1]
Apsurdne tvrdnje o
srpskoj zaveri
Filmski kritičar Sanjin Pejković, koji je navodno angažovan u "analizi
pokretnih slika sa Balkana" napisao je poduži tekst – u stvari smeće od
teorije zavere – u vezi sa naša dva filma, „Srebrenica: žrtvovani grad " i
"Tragovi u Sarajevu." Nakon čitanja njegove poruke, smatramo da je
"analiza statičke slike" precizniji opis njegovog istraživanja.
Retko kada smo
videli da jedan naučnik koji pripada sadašnjoj evropskoj generaciji pokazuje
toliki nedostatak interesovanja za nov vizuelni materijal i za primarne izvore.
Njegovi stavovi se zasnivaju na sekundarnim izvorima, pretpostavkama i
fantazijama, što je u suprotnosti sa svim osnovama empirizma.
Pejkovićeve poruke su takođe upadljivo slične priči (švedskog) državnog
sekretara Jasenka Selimovića (stranka FP) u listu Ekspresen, objavljenoj istoga
dana. Obojica kao da vide neku srpsku genocidnu zaveru i islamofobiju u
pozadini naših filmova.
Kao da to nije bilo dovoljno, oni su sami sebe postavili na položaj merodavnih
osoba za utvrđivanje "istine o Srebrenici." Za razliku od njih, mi
imamo radoznaliji stav prema tom monumentalnom istorijskom događaju. Kao i
drugi istraživači u Norveškoj, Švedskoj, Velikoj Britaniji i drugim zemljama,
mi i dalje pišemo knjige o Drugom svetskom ratu, Hladnom ratu, i od nedavno o
"ratu protiv terora". I dalje se bavimo otvaranjem novih vrata koje
vode važnom materijalu i podstiču na novo razumevanje.
I Pejković i Selimović nas nazivaju revizionistima. Za nas je ovo čast. Proveli
smo mnogo vremena i truda tragajući za novim usmenim i pisanim primarnim
izvorima, i pronašli smo poverljive i nepoznate podatke o mnogim aspektima
građanskog rata u Bosni. To je bilo novo ne samo za nas već očigledno i za
hiljade osoba koje su gledale naše filmove.
Mnogi ugledni
novinari su izgradili svoje karijere na bosanskom ratu. U velikoj meri, njihova
jednostranost u izveštavanju, što se može razumeti u svetlu slobode štampe,
nije bila naklonjena srpskoj strani. Čak i dugo nakon rata, mnogi Srbi ostali
su sumnjičavi prema novinarima pa su zato odlučili da ćute. Tek posle mnogo
godina i bezbroj šoljica kafe uspeli smo najzad da pronađemo zanimljive srpske
izvore koji bi pristali da nam nešto kažu.
Ipak, vidimo kako ratna propaganda nastavlja da utiče na nekritičko
izveštavanje i na članke koji se odnose na svetske sukobe. Kontinuirano
razmatranje važnih istorijskih događaja je stoga među najvažnijim stvarima
kojima bi mogli da se bavite kao novinar.
U Norveškoj se ponovo pokreće debata o našoj vojnoj istoriji, zato što novi
istraživači i novinari kopaju po arhivama da pronađu nove izvore. Tipičan
primer je preispitivanje pokreta otpora po pitanju pogubljenja osumnjičenih
doušnika okupatora i otvaranje problema tretmana dece nemačkih očeva.
Takođe smo snimili i dokumentarac o aktivnostima KGB u Norveškoj, gde su neki
značajni događaji u Norveškoj došli do izražaja u novom svetlu. To
uključuje i izuzetno blizak odnos između izvesnog broja ključnih političara u
Radničkoj partiji i KGB-a.
Ljudi iza naših dokumentarnih filmova nisu ni Srbi ni fanatici iz neke teorije
zavere. Mi smo svi iskusni i nagrađivani novinari otvorenog uma koji želi da
kažu nešto interesantno i da prikažu jednu važnu priču.
Ola Flium je dugi niz godina šef istraživačke grupe magazina NRK Brennpunkt.
Radio je kao novinar u nekoliko zemalja kao što su Sudan, Južna Afrika, Rusija,
SAD i, naravno, na Balkanu. Flium je napravio preko 30 dokumentaraca i napisao
pet knjiga.
Britanac Dejvid Hebdič je radio u Sjedinjenim Državama, Sovjetskom Savezu,
Kini, Bosni, Skandinaviji, Izraelu, Avganistanu, Pakistanu i nekoliko drugih
evropskih zemalja. Napisao je nekoliko dokumentovanih knjiga o krijumčarenju
visoke tehnologije, organizovanom kriminalu, terorizmu i vojnoj obaveštajnoj
službi. U međuvremenu, Hebdič je pisao za britanske novine The Independent, The
Guardian, Mail on Sunday, i napravio je nekoliko televizijskih emisija i
dokumentaraca, uključujući BBC, Jorkšir Televiziju i Kanal 4.
Naše američke kolege J.M. Berger i Rodžer Čarls smatraju se među najboljima
istraživačima u SAD i radili su za nekoliko medijskih organizacija. Berger se
trenutno smatra jednim od najistaknutijih stručnjaka Amerike za rat protiv
terorizma i nedavno je objavio kritički priznatu knjigu "Džihad Džo,"
koja predstavlja jedinstvenu priču o Amerikancu koji se pridružio džihadu i Al
Kaidi. Naši filmovi delimično su zasnovani na njegovom istraživanju.
Rodžer Čarls je pukovnik i vijetnamski veteran. On je stekao novu karijeru kao
istraživački novinar, nakon 30-godišnje vojne karijere. Autor je više
nagrađivanih projekata i odigrao je ključnu ulogu u programu američke TV mreže
CBS, „60 minuta“ izveštajem 2004. godine gde otkriva mučenje zatvorenika u
zatvoru Abu Graib u Iraku. Za izveštaj "Zlostavljanje u Abu Graibu"
nagrađen je prestižnom Pibodi nagradom.
Pisac i novinar Esad Hećimović, koji je blisko sarađivao sa bosanskom muslimanskom
vladom tokom građanskog rata, smatran je danas kao jedan od najistaknutijih
nezavisnih novinara Bosne. On je bio jedan od prvih koji su počeli da govore
drugačije o složenoj srebreničkoj priči. U celom broju časopisa „Dani“, u
septembru 1998, opisao je po prvi put kako su sopstvene vođe Bosne izdale taj
grad.
Njegova otkrića dovela su do različitih pretnji. Kako bi obezbedio sebe i svoju
porodicu, morao je da napusti zemlju na neko vreme.
Jedan od razloga tih pretnji bila je Hećimovićevo insajdersko znanje. Jer kada
je genocid počeo, on je kao sekretar sedeo na sastanku sa predsednikom Alijom
Izetbegovićem i bošnjačkim vojnim komandantom, generalom Rasimom Delićem.
Hećimović je dao potresan opis ravnodušnosti bošnjačkih lidera prema sopstvenom
narodu i stava koji su zauzeli, da Srebrenica ima dovoljno vojnika i
oružja da se brani, što je kao rezultat imalo to da je grad potonuo u zločine
koji su usledili.
Hećimović je u poslednjih nekoliko godina neumorno radio na tome da se u
saradnji sa Haškim tribunalom sprovede paralelno istraživanje gde bi se uzeli u
obzir čak i srpski i hrvatski izvori.
Pisao je i međunarodno priznate knjige o al-Kaidi i njenoj ulozi tokom rata u
Bosni.
Mirsad "Fazlo" Fazlić iz Sarajeva, je bivši vojnik u bosanskoj vojsci
ABiH i poznati je novinar za časopis „Slobodna Bosna.“ Sastali smo se uz
Fazlino posredovanje sa predstavnicima obaveštajne službe i policije. Oni
su nam pokazali mnoštvo tajnih dokumenata, memorijske kartice i fascikle.
Zajedno sa Fazlom pustili su nas da kopiramo te dokumenate.
Ovi dokumenti pokazuju bliske veze bosanskog rukovodstva sa Al Kaidom i sa raznim pojedincima i grupama na spisku terorističkih organizacija UN.
Kada Jasenko Selimović i Sanjin Pejković kažu da smo deo srpske zavere, to postaje potpuno apsurdno. Oba koriste potpuno jednostranu retoriku koja izaziva asocijacije sa drugim vremenima mržnje i pokušaja da se uguši sloboda govora.
Međutim, mi smo bili spremni za takve optužbe. Pojam genocida već dugo je termin koji se zloupotrebljava u Bosni. Bez obzira na to što su oni Bošnjaci, koji su rizikovali svoje živote za slobodnu Srebrenicu, Fazlić i Hećimović sada su optuženi zato što o tim stvarnostima govore na različit način.
U slučaju naših
saradnika srpskog porekla, činjenica da smo ih prihvatili predstavlja izraz
naše otvorenosti. Ovi ljudi ne žele nikakvu pažnju, ali nama je važno da
iskreno kažemo ko je šta doprineo.
Njihova uloga bila je da otvore neka vrata u srpskim sredinama, da garantuju za
naš kredibilitet i da pomognu sa prevodom intervjua obavljenih na srpskom
jeziku. Oni nikada nisu kročili u prostoriju gde se pravi montaža filma, nisu
čitali scenario, niti su učestvovali u izboru snimaka ili bilo čega što se
odnosi na sadržaj. Korišćenje srpskih izvora i pomagača deo je normalne
novinarske prakse, i ništa drugo.
Jednodimentionalnost načina kako Selimović i Pejković prikazuju te ljude nije
ništa manje nego zastrašujuće. Konkretno, kada je u pitanju Zorica Mitić, ona
uživa najveće poštovanje kao humanista, neustrašiv polemičar i autor. Ona je
tokom rata bila protivnik srpskog predsednika Slobodana Miloševića i
njegovog režima, ali je i dalje radila na linijama fronta u Hrvatskoj, kao
lekar. To je ona opisala u svojoj autobiografskoj knjizi koja predstavlja
štivo veoma vredno za čitanje: http://tidsskriftet.no/article/1738118
Danas radi kao specijalista za rak i neumorni je graditelj mostova između
etničkih grupa na Balkanu - uključujući projekat u kome bosanski Muslimani i
bosanski Srbi lekari rade zajedno.
Što se tiče prigovora od strane Norveškog helsinškog komiteta (NHC) dostavio
Norveškoj komisiji za štampu (Press Faglige utvalg), to je pitanje koje smo mi
obradili posebno. Mi ne idemo dalje u tu raspravu bez pozivanja na naš
odgovor na 43 stranice koji smo uputili Komisiji. Možemo samo da zaključimo da
podnošenje prigovora od strane NHC nije dovelo do bilo kakve izmene u
naša dva filma.
Iz lojalnosti, odlučili smo da ne raspravljamo o pismu našeg dobrog kolege
Fazle. Generalno, možemo samo da kažemo da nismo pristalice kamikaza
novinarstva. Mi ne lažemo, niti manipulišemo. Fazlovo pismo je bilo napisano u
specifičnoj situaciji i za javnu upotrebu u norveškom „Aftenposten“-u, ali u
kasnijem intervjuu sa njim, on je istakao sledeće:
"Atmosfera (u Bosni - naša primedba) mnogo je više politizovana nego ikada
ranije. Nijedan od istraživanja i intervjua koje sam uradio nije prikazan na
pogrešan način u filmu."
Za nas je ovo važna izjava. Takođe je vredno napomenuti da je naš tim
jedinstveno i kao celina – a tu se nalazio i Fazlo - potpisao naš odgovor koji
je bio upućen Norveškoj komisiji za štampu.
U kojoj meri je to bio građanski rat, ili ne, akademsko je pitanje koje može
biti zanimljivo iz političke ili pravne perspektive. Za nas, i za veliku većinu
ljudi, rat u Bosni bio je građanski rat, gde su porodice, prijatelji i sela
bili prinuđeni da biraju strane.
Što se tiče broja žrtava u Srebrenici, mi smo odlučili da se oslonimo na
zvanične podatke. Nećemo se upuštati u igre brojevima, kao što jedan deo
srpskih naučnih istraživača to čini.
Od 1998, sve masovne grobnice su poznate Tužilaštvu Haškog tribunala.
Već duže vremena, posmrtni ostaci identifikuju se korišćenjem
DNK. Kao što autori ističu, 6886 je identifikovano. Uprkos tome, bosanska vlada
sahranjuje samo po nekoliko stotina godišnje u ceremonijalne svrhe.
Mnoge od porodica sa kojima smo razgovarali su uznemireni zbog toga, jer oni
smatraju da se koriste svake godine u političke svrhe. Razgovarali smo sa
nekoliko Bošnjaka, koji izražavaju jako nezadovoljstvo sa ovim pristupom, jer
se masovne sahrane doživljavaju kao naporne, bezlične i sušinski
nehumane.
Pejković takođe kaže
da mi ignorišemo presude Haškog tribunala. Opet, moramo da naglasimo da
ovakva tvrdnja nema veze sa našim dokumentarcem ili istraživačkim radom.
Naravno, koristili smo mišljenja i svedočenja iz Haga kao izvor. Da ponovimo
još jednom: mi to što se desilo u Srebrenici nazivamo masakrom, genocidom i
istrebljenjem. Jasnije se ne može reći!
Što se tiče naše tehnika pripovedanja i veštine kao reditelja, o tome ćemo
diskutovati, ali ne sa ljudima koji nas etiketiraju kao srpske revizioniste,
konspiratore, islamofobe i manipulatore.
Kako Pejković ističe, mnogo od onoga što smo rekli već je poznato na Balkanu.
Ipak, naša je dužnost kao novinara da nastavimo sa našim istraživanjem. Naš
film je baziran na informacijama iz prve ruke i on se oslanja na više izvora za
sve što je rečeno.
Pravimo filmove za obične ljude. Način kako javnost prima naše filmove pokazuje
da smo predstavili materijal koji je dotakao neke bolne tačke - posebno među
bosanskim izbegličkim i aktivističkim grupama koje se bore za šire međunarodno
priznanje Srebrenice kao savremenog novog genocida.
Vredi istaći da nijedan od naših izvora nije anoniman i da je velika većina
njih iz reda Bošnjaka. Naši filmovi ne umanjuju genocid, samo ga čine
očiglednijim i strašnijim. Upravo zato što su bosanski lideri pali na ispitu
baš kada se od njih najviše očekivalo.
[1] http://www.newsmill.se/artikel/2011/09/07/p-st-endena-om-v-r-film-som-en-serbisk-konspiration-r-absurda
Srebrenica Historical Project
Postbus 90471
2509LL
Den Haag, The Netherlands
+31 64 878 09078 (The Netherlands)
+381 64 403 3612 (Serbia)
Internet site: www.srebrenica-project.com