Мила Михајловић: Раб, "логор" симбол зла

Мила Михајловић
Мила Михајловић

Latinica

          Немало је изненадила вијест да је за мјесто будућег најважнијег хрватског Меморијалног и едукационог центра посвећеног сјећању на жртве концентрационих логора, симболу свих логора који су  током Другог свјетског рата постојали широм региона, одабран бивши италијански радни логор Кампор. За мање информисане, Кампор је место на острву Рабу, у ком је од јуна 1942. па све до септембра 1943. био италијански радни логор за починиоце тешких кривичних дијла против италијанских власти. Кампор није био ни концентрациони логор, ни логор смрти. Нико тамо није стрељан, нити убијен. Нажалост, од тешких услова живота, у логору је умрло преко 4.000 логораша (податак из старијих хрватских извора; италијански извори и новији хрватски извори наводе далеко мању цифру, од око 1.200 умрлих). Логораши су махом били Словенци и Хрвати. Пројекат се финансира из европских фондова и има за циљ изградњу једне врсте историјског храма, мјеста комеморације жртвама концентрационих логора у региону и подсјећања на догађаје везане за фашистичку Италију, Италију која је одрицањем од Далмације обештетила Хрвате за огромну патњу коју им је нанијела. Партнери у пројекту су: Удружење антифашиста Раб, Матица Хрватска - огранак Раб, Савез удружења бораца за вриједности НОБ Словеније, СУБНОР Хрватске, Удружење за мир и људска права из Италије, Јеврејска заједница у Хрватској, Талијанска унија Ријека (да ли је међу њима и озлоглашени "друг Бета"?!)[1] и други.  

          Ако се боље поразмисли, исправно је да се некадашњи италијански радни логор обиљежи, да се за њега зна. Али то је урађено још пре 58 година. Пријети медјутим, да пређе границу елементарне пристојности, хрватска тврдња да је тај логор био најзлогласнији фашистички логор у региону, са највишом стопом смртности. Шта рећи за усташке логоре - усташе су сви ригорозно Хрвати и католици - у којима је усмрћено више стотина хиљада Срба и Јевреја? Усташки логори нису били радни, а ни концентрациони: били су то логори смрти, како их је у недавном новинском интервјуу дефинисао и сам бивши предсједник Хрватске, Стјепан Месић. Бројни су усташки логори масовног уништења уздуж и попријеко Хрватске без да их је ико обиљежио, а камоли истражио. Шта рећи за "фојбе", крашке јаме у које су Титови "осветници" бацили на хиљаде далматинских цивила, кривих што су рођени Италијани? У јаме су гурнути током, али и послије завршетка рата. Како назвати усташки логор смрти Јастребарско или пак Јасеновац, где је усмрћено преко 800.000 Срба, Јевреја и Рома. О тим логорима ни ријечи, ни наговјештаја, ни помена. Сви они су близу Кампора, али далеко од очију јавности и предалеко од хрватске савести.

          Исправно је заштитити од заборава свако место људске патње. Али чак три усташка логора смрти на острву Пагу, у осунчаној Метајни и Сланој, још увек су необиљежени. У међувремену, хрватске туристичке агенције широм свеијта позивају туристе да проведу одмор на незаборавним обалама Пага. Туристи долазе и не знају да је ту баш  италијанска војска силом затворила усташки логор смрти и затекла (детаљно биљежећи и документујући и фотографијама: 2 филма са по 36 снимака сваки) 793 тијела од којих 93 деце млађе од 14 година. Стога, прст упирати на Италијане, окупаторе и фашисте, као на монструозне убице, то је једна велика лаж. Монструми су били други. Баш ти, Италијани фашисти, затворили су на Пагу усташке логоре смрти, достојно сахранили тијела побијених, документовали почињени злочин, спасли преживјеле.

          Намјера новог хрватског Меморијалног центра на Рабу, пише у пројекту, јесте да постане мјесто где ће се "васпитавати и препознавати човјек и да ће то бити важан корак за италијанско суочавање с властитом прошлошћу". Позивати се на Раб и на бивши италијански радни логор ради суочавања Италије и Италијана са својом "срамном" прошлошћу је лош избор. Право мјесто за суочавање Италијана са својом прошлошћу је, прије свега на Пагу, а могао би то да буде и комплекс усташких логора Јадовно, или пак Госпић - свукуд где су Италијани августа 1941. године напокон успјели да зауставе усташки масакр и од џелата отргну преко 2.000 заточеника, углавном жена и дјеце. Тим Италијанима управо и пристоји изрека "Италијани, добри људи".

Били они фашисти или не, били су људи, и то треба записати великим словима. Срам и љага прошлости очигледно пада на друге, посебно на оне који неће да виде што сви виде и упорно одбијају властиту историјску одговорност.

          Исто тако, хрватска намјера да одгаја дјецу на основу селективних и преправљених историјских чињеница, не само да је педагошки апсурд, већ и погубан однос према будућности те дјеце која ће се једног дана, неминовно сусрести, боље речено сударити, са истином. Да Хрватска, по ко зна који пут, покушава да сакрије и фалсификује историјске чиненице није ништа ново. Само што је сада промијенила метод и покрила се европским плаштом.

          Шта рећи за Европску Комисију која је одобрила и финансира овај хрватски пројекат? Да је жртва обмане и манипулације. У супротном, намеће се питање: шта нам то поручује антифашистичка Евопа? Да ли треба да заборавимо Басовицу? [2]

 

 

__________________________________________________________

[1] Тако је назван у књизи "Крв поражених" аутора Ђанпаола Панса комуниста партизан одговоран за ликвидацију великог броја цивила и свештеника у периоду после завршетка II свjетског рата. Најчешћи разлог крајње свирепих убистава у зони тзв. "Троугла смрти" на потезу Болоња-Ређо Емилија-Ферара била је пука пљачка имовине убијених. Убиства, испрва толерисана од стране комунистичког врха Италије, достигла су толику мјеру да је услиједила реакција самог Палмира Тољатија. Оптуженима се судило у одсуству јер су, по договору Тољати - Тито, склоњени најпре у Југославију, а касније у Праг. "Друг Бета" је за вишеструка убиства у Италији осуђен на смртну казну. Резултира да никада за злочине није одговарао и да још увек угодно живи у Ријеци. Под Титовим режимом је од пуког службеничића постао познати универзитетски професор.

 

[2] Јама Basovizza је део некадашњег рудника, дубока је 249 м и налази се на крашким висовима тршћанског округа. У њу су Титови партизани за само четири дана, од 3. до 7. маја 1945. године - дакле послије завршетка рата - бацили најмање 2.000 италијанских цивила. Свједоци злочина су испричали да су у јаму бацани људи у групама од по 100-200-500. Сви опљачкани, многи мучени. Партизани су некима говорили да покушају да прескоче отвор јаме, те да ће им, ако успију, поштедјети живот. Само је неколицина, у исконском нагону за животом, успјела да прескочи отвор јаме: тај надљудски напор ништа им није вриједио јер су и њих бацили у јаму. У јаму је бачено много жена и дјеце. Неке цијеле породице су завршиле у овој јами. Такав је случај поштарке из села S. Antonio di Bosco, Andreine Petterossi: бацили су је у јаму заједно са мужем и двогодишњом ћеркицом. Послијератне италијанске власти су наредиле да се о јамама ћути, па су трагедија и ужас деценијама скривани. Неправду ће исправити тек 1991. године Франческо Косига, први предсједник Италије који се пред јамом Босовизза поклонио сјенима невиних жртава. Спомен плоча је постављена 1995.

 

Пише: Мила Михајловић

Објављено у Италијанском листу "SECOLO D`ITALIA" , 23. новембра 2011.

 

tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/Arbe.jpg

 

Везане вијести: