ХРВАТСКИ ФАШИЗАМ НИЈЕ ПОСТАО ИСТОРИЈА
Крајем јуна, у исто време када је Хрватска прослављала Дан независности (тачније: дан крвавог насилног изласка из састава Југославије), у Јадовну, у близини злокобне Шаранове јаме, која је прогутала десетине хиљада жртава усташког геноцида, на 70-ту годишњицу оснивања логора, одвијала се комеморативна свечаност уз учешће делегација многих земаља.
Већина наших суграђана вероватно понешто зна о Логорима смрти Аушвиц, Треблинка, али мало ко је чуо за тако велику «фабрику смрти» као што је Јасеновац. По сведочењима немачких извора, међутим, у том усташком концентрационом логору, који се налазио на територији данашње Хрватске, убијено је 700 хиљада Срба (уз непосредно суделовање католичког клера!), док је по тврдњама српских историчара број жртава достигао милион. А само ретки знају за Јадовно - први усташки логор смрти.
Објашњење је просто. Пошто је у јесен 1944. године ослободила Београд, Црвена Армија није свој следећи удар усмерила на запад већ на север, према Мађарској која се жестоко опирала. Последица је било то да сателита нацистичке Немачке - такозвану Независну Државу Хрватску (НДХ) није ликвидирала совјетска војска већ савезници, који уопште нису желели да се открије истина о злоделима усташа, јер су њихови лидери васпитани на западу и напорима самог Запада. Услед тога су многе истакнуте усташе или нашле уточиште на Западу, или уз подршку западних обавештајних агенција побегли у Латинску Америку и Аустралију.
Због тога концентрациони логор Јасеновац, за разлику од Освјенћима, Бухенвалда, Мајданека - није постао предмет друштвене пажње. А Јадовно као да је сасвим избрисано из историје. Хрватска, будући скривена у саставу нове Јуославије, није сносила никакву одговорност за геноцид, а жртве су приписане Немцима у грех.
Концентрациони логор Јадовно налазио се у удаљеним Велебитским планинама, на надморској висини од 1200 метара, 22 километра северо-западно од градића Госпић. Постојао је свега три месеца (у августу 1941.године су га затворили Италијани), али је за то време овде, по процени историчара, мученичку смрт нашло више од 40 хиљада мирних грађана, међу њима и 38 хиљада Срба. Неки истраживачи су уверени да је у Јадовну побијено више од сто хиљада људи. Постоје сведочења, како Срба тако и Хрвата, да су усташе, пошто су напунили јаме људским телима, да би уклонили трагове, бетонирали јаме, а затим их засипали земљом и лишћем.
Јадовно је било отворено 11. априла 1941. године, већ другог дана од проглашења поменуте НДХ, са усташким «поглавником» Антом Павелићем на челу. На улазу у логор стајао је портрет тиранина с натписом: «За дом спремни». Логор је основао један од најближих сабораца «поглавника» Еуген Дидо Кватерник, а управник логора је био Стјепан Рубинић из Госпића. Историја је запамтила и имена осталих главних џелата Јадовна, још пре рата познатих усташа Јуце Рукавине и Јурице Фрковића.
У састав комплекса Јадовно, поред истоименог логора и 33 бездане јаме на Велебиту, улазили су сабиралиште на железничкој станици у Госпићу (где су несрећне људе довозили у теретним вагонима с натписом «Покварено воће»), градски затвор (шифровани назив «Герихт») и неколико других логора, а међу њима и логори Слана и Метајна на јадранском острву Паг. Крајем августа 1941. године Лика (како се зове та област у залеђу мора) прешла је у италијанску зону окупације. Ужаснувши се непојмљивим зверствима усташа, италијански фашисти, и сами навикнути на убијање непокорних, пожурили су да затворе логор. Кад смо код тога, треба рећи да је један од учесника комеморативне свечаности био и некадашњи италијански поручик Аимоне Финестра, каснији дугогодишњи сенатор, члан горњег дома италијанског парламента и градоначелник града Латина. Он је служио баш у тој истој окупационој јединици која је затворила логор.
Говорећи на комеморативној свечаности, председник Србије Борис Тадић показао је да историју зна ‘отприлике’ назвавши први у историји Другог светског рата дечји концентрациони логор Метајна - Матајном, док је логор Топовске шупе, у коме је изгинула већина српских Јевреја, побркао са некаквим Топовским шумама. У исто време се трудио да стави знак једнакости између Јадовна и догађаја у муслиманској Сребреници 1995. године, што је одавно постало главни адут Запада у антисрпској хистерији (нешто као: ви сте имали нацисте, али ни ми нисмо ништа бољи). Још поразније је било то што је, одговарајући на питања хрватских новинара после комеморације, Тадић изјавио да хрватска војна операција «Олуја» с почетка августа исте те 1995. године нема никакве везе са геноцидом над Србима. И поред тога што је «Олуја» довела до највећег егзодуса избеглица после Другог светског рата из Републике Српске Крајине, коју су уништили агресори, тада је избегло око 300 хиљада Срба, а неколико хиљада је изгинуло од бомбардовања. Сада је та земља практично очишћена од Срба, упркос томе што не мање од 40 процената савремене Хрватске припада Војној крајини, то је историјска српска земља. Србе су протерали са родне земље, и она се запуштена претворила у пустињу. Сведочи као очевидац: огроман део Хрватске сада просто лежи у рушевинама. Туристе вуку за нос сјајем Дубровника и других приморских градова, али треба отпутовати само 40 километара у дубину земље и ту почиње зона бескрајне социјалне катастрофе. Још горе него у дивљинама наше Нижегородске области.
У један глас са Тадићем говорила је и представница бившег председника Хрватске Стјепана Месића. Сада овај неславни господин предводи Антифашистичко веће Хрватске, а још недавно, као председник, оцењивао је оснивање НДХ као прву победу Хрвата у Другом светском рату. Другу победу, по његовом мишљењу, хрватски народ је остварио кад су савезници ушли у Загреб, то јест у тренутку пада НДХ. Тешко је поверовати, али прозападна штампа у Београду се наслађује антисрпским изјавама хрватских политичара, и остаје без текста на то што усташтво уопште не намерава да сиђе са историјске сцене.
На путу из Госпића видели смо таблу «Добродошли у Јадовно!» У хрватским туристичким водичима ово место се и данас представља само као једна од природних лепота. Госпић, колевка многих усташких вођа и данас је једно од средишта хрватског екстремизма. Сматра се да је за то награђен од Загреба статусом центра простране Личко-сењске жупаније (административне области), иако има само 5700 становника.
У току церемоније чуо сам приче о томе како је дан уочи комеморативне свечаности полиција прочешљавала околну шуму да би је очистила од дашчица са натписом «Србе у јаму!». Али, разуме се, нико се није позабавио уклањањем сличних позива са форума интернет сајта «Слободна Лика», који, у суштини, представља градски сајт Госпића. Уз то, истовремено са комеморативном свечаности у Јадовном, ту се одржавала изложба паса, која је, судећи по локалним новинама, оставила неупоредиво снхажнији утисак на житеље Госпића.
Србима на част, они су на комеморацији ипак рекли своје. Хладан туш за хрватске званичнике био је говор Душана Басташића, председника Удружења «Јадовно-1941.» из Бањалуке (Република Српска):
« Не улазећи у то да ли Република Хрватска јесте или није правна сљедбеница Независне Државе Хрватке, непорециво је да се на нјеној територији налазе места масовног злочина, да су жртве тих злочина неексхумиране, неидентификоване и несахрањене, а да је занемарљиво мали број злочинаца именован или процесуиран» — одлучно је рекао он. « Запрепашћујуће је то што се игнорише инсистирање српских и јеврејских организација на законом прописаном односу према месту и жртвама злочина. Шта више, места масовних злочина, нека од њих чак и регистрована споменичка места, годинама се вешто прикривају у нади да ће време избрисати трагове усташких ратних злочина.»
Обраћајући се хрватском руководству (у лицу министра културе Јасена Месића и Весне Пусић, специјалне представнице прдседника државе Иве Јосиповића), Басташић је отворено питао: «Да се деведесетих година догодио, како кажу, праведан наставак антифашистичке борбе из Другог светског рата, како онда протумачити очигледну чињеницу да су хрватске снаге уништиле све споменике тој истој антифашистичкој борби , подигнуте до 1991.године? »
Треба рећи да је и споменик жртвама Јадовна, који је стајао недалеко од Шаранове јаме, једне од највећих крашких провалија, у коју су бацали заточенике, почетком 90-их година прошлог века био уништен од стране новог поколења усташа и изнова откривен у току саме комеморације.
«Легитимно је право нас потомака жртава погинулих у усташким логорима да тражимо од власти Хрватске достојан и законом предвиђен однос према местима злочина и жртвама злочина. Све док је тај однос овакав као што је то у данашње време, нема места говору о међусобном поверењу, а посебно не о развијању пријатељских односа», нагласио је Басташић.
Шаранова јама, пред чијим ждрелом стојимо, једна је од 33 бездане гробнице, у које су бацали Србе, Јевреје, Роме, а исто тако и антифашисте било које националности, испричао је у одвојеном разговору Душан Басташић. Од те 33 јаме, само три су делимично истражене од стране спелеолога. Установљено је да је Шаранова јама дубока око 42,5 метра, али ту почиње слој људских костију. Спелеолози сматрају да он иде у дубину још пет метара. Међутим, то је тако само у случају да Шаранова јама нема још неке подземне галерије. Прорачуни показују да је само у ову јаму бачено 35 хиљада људи. Јама је подземним водама повезана са Јадраном, па су кости доспевале у море. Захваљујући томе, Италијани су открили постојање усташког концентрационог логора. Исту дубину има и јама на Гргином брегу, а у околини има много других јама. Све су оне служиле усташама за прикривање трагова геноцида над Србима. Никакве ексхумације до сада нису вршене, јер су то на све начине ометале хрватске власти, које су се до недавно заклињале на верност усташкој идеологији.
Технологија масовних убистава је била ужасавајућа. Дугу колону заточеника, везану дугом бодљикавом жицом, усташе су доводиле на руб амбиса. Оне, који су били напред, џелати су по свом обичају убијали секирама, «србосецима» или чекићима и затим гурнули у јаму. Четири-пет падајућих тела повлачило је за собом цели ланац, до стотину живих људи. Милости није било ни за одојчад, најмлађа жртва Јадовна имала је само шест месеци.
Шаранова јама, то је само мали део Јадовна. Управа концентрационог логора налазила се на четири километра удаљености од ње, дубоко у шуми. Прошле године Душан се обратио властима града Госпића са молбом да му покажу то место. Одговорили су му да нема пута до тамо и да је опасно бити у планинама. Заједно са историчаром Ђуром Затезалом, Басташић је ипак пронашао то место. Тамо су још видљиве мале гробне хумке хиљаду и по жртава, које су у журби стрељане из пиштоља пред затварање логора. После рата на том месту је био подигнут споменик, али је сад срушен. Само цветови дивљег шафрана оплакују невине жртве.