Feljton Politika: Put dug dva dana ćutanja (1)
Kosti još leže na dnu jama. Hoće li nekome ikada pasti na pamet da ih dostojno sahrani
Molitva za žrtve (Foto A. Apostolovski)
Jadovno – Svaki rat je đavolja ujdurma. Priroda je sve uredila da život
na Velebitu podseća na bajku. Potom su se u taj savršeni sklad bukovih
šuma, životinja i tirkiznog neba umešali ljudi. Jedni su bili dželati,
drugi žrtve. Grotlo Šaranove jame opasano je ogradom od lanaca. Ono i
dalje zjapi, kao ukleta crna rupa. Na njegovom dnu, leže posmrtni ostaci
hiljada Srba i Jevreja. Slušam sveštenike, osećam miris tamjana, čujem
govore članova Udruženja „Jadovno 1941” i pitam se, šta su osećale
ustaše koje su bacale ljude vezane žicom u duboke jame, bezdanice, u
kraškim predelima rajske lepote, pretvorene u pakao?
Šta su osećale žrtve, dovođene iz svih krajeva Nezavisne Države Hrvatske
na vrhove Velebita, verujući, valjda, do poslednjeg časa, kako je sve
to deo velike predstave ili neslane šale?
Njihove kosti još leže na dnu jama. Hoće li nekome ikada pasti na pamet
da ih dostojno sahrani? Muškarce, žene i decu, koji su bacani u više od
30 jama. Neki od kraških ambisa, bestragija i dalje su skriveni pored
šumskih staza i mahom poslednjih sedam decenija, jugoslovenske, a potom
ni hrvatske vlasti, nisu naročito marile da ih lociraju i dostojno
obeleže.
Taj putokaz ka ništavilu, taj put ka jamama, bio je već pročitana
sudbina za Srbe i Jevreje od proleća 1941. godine, kada su advokat
piskavog glasa Ante Pavelić i njegovi doglavnici u NDH, odlučili da reše
srpsko pitanje.
Ali, ipak je trebalo skovati plan, organizovati logistiku, pripremiti
dželate, sprovoditi ustašku stražu, uvesti vozni red za vozove užasa
koji su transportovali žrtve najpre do sabirnog centra u Gospiću, do
dvorišta zatvora. Potom je trebalo ustrojiti sistem prevoza makadamskim
putem i šumskim prolazima, do kraških jama u planini. Neki su odvođeni
dalje, preko Velebita, do mora. Potom su u Karlobagu žrtve ukrcavane na
brodove, koji su plovili do kamene obale u uvali Slana, na ostrvu Pag…
…Vetar je stari provokator. Pokreće sećanja, pa se ona vraćaju u
fleš-bekovima. Jovanka Korać iz Plaškog seća se kako je njen deda Lazo
Grba, čuveni mlinar, pokušao da pobegne od sudbine. Njegovi prijatelji
su ga obavestili da će biti aktiviran plan za formiranje logora smrti
Gospić–Jadovno–Pag i da mu je, kao uglednom Srbinu, bolje da beži iz
varoši.
– Moj deda je seo u voz, ali je na izlasku iz Plaškog, voz stao, zbog
crvenog signala. Deda je izašao iz voza. Brzo je uhapšen. Ustaše su ga
mučile oko dve nedelje. Kosa mu je pre zatvaranja bila crna kao ugalj.
Kada ga je baka tek nakratko videla, kosa mu je bila bela kao sneg.
Bacili su ga u jednu od jama – kaže profesorka engleskog jezika, gospođa
Jovanka.
Slušam potom beogradskog profesora Borisa Begovića, ekonomistu, kako
priča o pregovorima s lokalnom policijom vlastima u Gospiću o
prijavljivanju skupa i sigurnosti hodočasnika u organizaciji Udruženja
„Jadovno 1941”, da obeleže dostojno Dan sećanja. Zajedno sa Begovićem i
dva njegova prijatelja, književnikom i profesorom interne medicine,
kolima sam krenuo iz Beograda i slušao kako je jedan od šefova gospićke
policije, Ivica Pavelić, prihvatio da obezbeđuje siguran put hodočasnika
koji su pristizali iz Beograda, Novog Sada, Banjaluke.
Ne bez razloga. Prošle godine, hodočasnike je dočekala grupa čuvara
križa, poštovalaca lika i dela Ante Pavelića koji su duž puta u rukama
držali fotografije vođe Nezavisne Države Hrvatske i glasno poručivali
hodočasnicima kako bi ih rado upoznali sa dnom jama na Velebitu.
Ugledni profesor ekonomije iz Beograda ima svoje lične razloge zbog
kojih je postao predsednik Skupštine beogradskog ogranka udruženja
„Jadovno 1941”. Ali, priznaje mi da ni sam nije verovao u razmere
stradanja Srba i Jevreja tokom proleća i leta 1941. godine. Trebalo je,
međutim, da samo prvi put dođe i vidi sistem logora smrti
Gospić–Jadovno–Pag… Ubeđivao me je da ću se sa puta vratiti kao drugi
čovek. I da ću u povratku ćutati. Bio je u pravu.
To nas, ipak, nije sprečilo da ostavimo novac, za njega smo, doduše,
dobili kafu, na lepo uređenoj pumpi duž autoputa Zagreb–Split koje je
donedavno držao general Čermak, jedan od vojnih stratega u operaciji
„Oluja”. Očigledno da je general Čermak bio jednako uspešan i u ratu, a
potom i u biznisu. Čak je prošao lagodno u Hagu.
U Plaško su već stizali hodočasnici. Jovanka Korać opominje jednog beogradskog mladića koji nije poneo ni džemper, ni jaknu:
– Lika je kao Sahara. Kao pustinja s mnogo šume i vode. Danju je 40 stepeni, a noću se temperatura spušta ka nuli!
Lika je, zaista, čudna zemlja. U drevnom sedištu gornjokarlovačke
eparhije održana je večernja služba na koju je unet i osveštani veliki
krst donesen iz Banjaluke koji će, dan kasnije, ljudi ukopati u kamen
ostrva Pag… Manja grupa ljudi donosi i krst osveštan u Jerusalimu.
Ujutru ustajemo s vestima da su „orlići” pobedili Brazil u finalu
Svetskog prvenstva u fudbalu. Srpska zajednica u Plaškom, u kojoj drugu
polovinu čine Hrvati doseljeni iz centralne Bosne, slavi pobedu tiho,
gotovo nečujno. Dan sećanja na Jadovno potire sve ostalo.
Na ulasku u Gospić kolonu čeka policijski džip. Nema demonstranata duž
puta. Nema čuvara križa pored visokog, belog krsta, podignutog u čast
Velebitskog ustanka, kada je advokat piskutavog glasa, Ante Pavelić,
odustao od političkih dilova sa Beogradom i iz emigracije podigao bunu
protiv kraljevine Jugoslavije. Potom je čekao u Rimu da ga nacisti i
fašisti, posle aprilskog sloma, postave na vlast u Zagrebu…
Penjemo se, ćuteći, putem, do jama…
Simpatična pripadnica hrvatske policije prilazi vozilu beogradske
registracije i ljubazno pita li da imamo obeležja koja vređaju ugled
Republike Hrvatske.
– Koja su to obeležja? – pitaju je ljudi.
– Znate vi, znate.
– Ne znamo, odgovaraju hodočasnici. I ne dobijaju odgovor.
– Možete ih imati, ali samo u srcu. Ne smete ih pokazivati – ljubazna je policijska službenica.
Kakva li su to obeležja?
Predsednik Udruženja „Jadovno 1941“ Dušan Bastašić drži potresan govor.
Njegove dede i stric pobijeni su na ostrvu Pag. Gotovo čitava loza
Bastašića je nestala, kao ni ne manje od 40.123 ljudi koji su ubijeni za
132 dana, 1941. godine. Ubijeno je i ne manje od 38.010 Srba, na
magistrali smrti Gospić–Jadovno–Pag. Neke od jama su i posle 74 godine,
skrivene pokraj šumskih staza.
– Dobro došli u Jadovno – piše na drvenoj tabli, na ulazu u kompleks logora koji je podignut kao industrija smrti NDH.
Ne želim da mislim o onome ko je postavio tu bizarnu tablu. Mislim o
najvećem hrvatskom pesniku Ivanu Goranu Kovačiću i njegovoj potresnoj i
istovremeno veličanstvenoj poemi „Jama”.
Ivan Goran Kovačić nosio je petokraku i možda ga zato niko nije želeo
kao svetitelja. Ali, šta će to Goranu. Siguran sam dabi odbio tu čast,
da je živ.
Doviđenja, Jadovno. Počivaj u miru. Uzgred, dan kasnije, došli su političari. A sa njima, i čuvari križa.
Policijski džip kreće ka moru. Priča o logorima smrti na bledožutom
ostrvu Pag, koji se kao jegulja proteže paralelno sa obalom, pažljivo je
zataškavana decenijama.
Miris mora oseća se u podnožju Velebita. Ali niko ne pomišlja na
kupanje. Priča o kamenom ostrvu je jedna od poslednjih jugoslovenskih
tajni.
Piše: Aleksandar Apostolovski
Izvor: POLITIKA
Vezane vijesti: