Клање у руднику "Раковац"

Историја Народноослободилачке борбе била је толико идеолошки обојена и врвила грубим фалсификатима да се из школских уџбеника никад није могло установити ко су биле стварне жртве, а ко стварни злочинци током Другог свјетског рата.

Неумитна је истина да је у вријеме злочиначке НДХ само у Босанској Крајини на најсвирепији начин уморено 88.000 српских душа. Према досад утврђеним подацима, само на Козари током Другог свјетског рата евидентирано је 43.729 жртава, од којих су чак 96,7 одсто били Срби, 1,1 одсто жртве муслиманске вјероисповијести, 0,5 одсто Хрвати и 1,7 одсто остали (Роми, Јевреји, Украјинаци).
Међу жртвама је било 10.995 дјеце, а од тог застрашујућег броја уморено је 98 одсто српске нејачи и два одсто, углавном, ромске дјеце.
Поента је у томе да су комунистичке власти настојале да ове злочине прикрију па су их лажно приказивали и по устаљеном шаблону широм Југославије окарактерисали као жртве фашистичког терора. Непобитна је чињеница да су злочин геноцида над Србима у Босанској Крајини и другим дијеловима Југославије починиле хрватске и муслиманске усташе.
Нијемци су само из одмазде, након диверзија које су починили партизани, објесили или јавно стријељали неколико десетина Срба, а у исто вријеме Италијани не само да нису чинили злочине него су били највећи заштитиници српског становништва у зони која је била под њиховом контролом послије окупације Југославије.
За разлику од историчара и истражних органа којима је то била дужност о злочину геноцида и покољу 2.340 Срба у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику "Раковац" једино су писали храбри и одважни новинари и публицисти као што су, Јован Бабић, Драгоје Лукић, Душан Лукач, Бранко Бокан, Драган Давидовић, Томо Марић и други бањолучки новинари.
Спомен-костурница жртвама злочина геноцида у Дракулићу подигнута је тек 1965. године и од тада су комшије, родбина и пријатељи невино уморених сваког 7. фебруара долазили на полутајне комеморације покланим Србима.
Злочин геноцида у Дракулићу све до 1991. био је вјешто прикриван, а на скромном споменику је била исписана поменута велика обмана према којој је у спомен-костурници сахрањено 1.400 жртава фашистичког терора.
Умјесто да престану са сталним фабриковањем лажних народних хероја и првобораца по националном кључу, СУБНОР и званични општински органи ништа нису предузели да се утврди тачан број и попишу све невине жртве усташке немани. Да је ова констатација тачна свједочи и књига "Документа о противнародном раду и злочинима једног дијела католичког клера", коју су аутори, Јожа Хорват и Зденко Штамбук, издали још 1946. године у Загребу. Пошто се радило о првој послијератној години сасвим је логично да тадашњи истражни органи за кратко вријеме нису могли доћи до тачник и прецизних података о броју жртава, али је зато СУБНОР Бања Лука и општински органи могли да за десет година послије рата прикупе и устроје прецизне податке о жртвама и злочинцима. Умјесто тога они су на споменик у Дракулићу уклесали средњу бројку из извјештаја Команде усташке контролне службе у којем је стајало да је само у Дракулићу и Шарговцу убијено од 1.300 до 1.500 лица.
Дакле, без имало труда да се дође до праве истине најлакше је било узети средњу бројку и уклесати је на споменик у Дракулићу.
У поменутом извјештају Команде усташке контролне службе о покољу у Дракулићу, којег смо превели на српски језик, између осталог је написано сљедеће:
"У вези с вашом радиограмском наредбом коју смо у потпуности извршили достављамо сљедећи извјештај:
Дана, 7. фебруара је једна јединица Друге Павелићеве личне гарде коју је предводио потпоручник Јосип Мишлов у чијој је пратњи био фратар Мирослав Филиповић с Петрићевца, а сада припадник усташке јединице, предузела је сљедећу акцију.
Наредног дана у четири сата ујутро дошло је око десет усташа горе наведене јединице у рудник "Раковац", код Бање Луке. Неколико рудара, православне вјере, који су остали у рударској преткомори, усташе су одвеле и одмах убили у непосредној близини рудника. Ујутро у осам сати стигао је и остали дио јединице, те су усташе потом похватале рударе прве смјене који су дошли да раде, легитимисали их и све рударе православне вјере су одвојили, одвели и свезали, а потом их све у близини рудника погубили. Убијање је вршено тако што су сваког појединца ударали тупим предметима у потиљак, а потом су их ударцем крампом у главу дотукли. Када су их побили, похватали су и рударе треће смјене који су излазили из јаме, па су на исти начин и њих погубили. Преосталим радницима су наредили да ископају јаму и да закопају убијене рударе. Закопано их је 37, а убијено према изјавама неких радника око 52. Усташе су и у 15 часова поподне поново дошли у рудник, легитимисали све раднике, али тада није нико од њих страдао. У руднику "Раковац" било је запослено 60 рудара православне вјере, од којих су сви који нису страдали побјегли у шуму.
Из "Раковца" усташе су отишле у село Дракулић гдје им је Иво Јурић, рударски радник, затим Стипо Голуб и Шимун Плетикоса мјештани, показивали српске куће из којих су изводили чланове домаћинства и све их убијали, без обзира да ли су били мушкарци, жене или дјеца.
Покољ је почињен и у селу Шарговац тако да је број побијених у оба села био од 1.300 до 1.500 људи. Убијање је почињено на исти начин као и у руднику "Раковац" само су у овим селима користили још и сјекире.
Покољ је почињен по повратку из Шарговца и у селу Мотике у којем је такође на исти начин страдало око 70 породица. Усташе су осталим сељацима издали наређење да закопају убијене. Закопавање посмртних остатака почело је истог дана, а завршено је 10. фебруара. Многа тијела су била закопана без удова јер су их појеле свиње и пси.
Послије покоља усташе су долазиле у поменута села из којих су пљачкали животне намирнице, затим одводили стоку, перад, а потом су из кућа пљачкали и ствари из домаћинства. Та пљачка трајала је и 11. фебруара 1942. године."
Пише Радован ЈОВИЋ

Извор: fokus