Dobre vijesti – kolaboracionisti odlaze

Ujutro uobičajena slika – ustaše po grabama u prethodnici, a onda kolona... Kad je lijep, sunčan dan, krave tjeramo u šumu na pašu. Tu se, uz puteve, nađe mlade trave, a ima i mladica sa mekanim listom što krave isto jedu. Odemo od kuće negdje oko deset ili jedanaest sati, a vraćamo se oko tri poslije podne. Živko je pripazio krave, a ja sam skoknuo do Šukića. Nikoga od partizana nisam vidio, ali mama Šukićka mi je dosta toga ispričala. Kaže da Rusi brzo napreduju, a Inglezi (tako ona izgovara) i Amerikanci razbili su pola Njemačke – polovica gradova u Njemačkoj je sravnjena sa zemljom. Sva zadovoljna priča kako njemački tenkovi ne mogu da idu jer su im naši saveznici srušili i popalili sve izvore nafte koje su imali – neke čak i u Rumunjskoj. Slušam je otvorenih ušiju i usta, ali moram natrag kravama. Kratko sam joj ispričao o Trandlerovima, a ona reče da sve zna i dodade kako ju je Popržan iz Male Barne pogodio prvim metkom, misleći da bježi onaj gad, a ne njegova žena. „Važno je da su njega u’vat’li. Dobro je to Ljuba sve pripremila i obavila“, zaključila je.

Živka sam našao gdje smo se i dogovorili, pa okrenusmo krave prema kući. Ispričao sam mu nešto iz priče koju sam čuo, ali imena nisam spominjao.

Sada je život potpuniji – ima posla u vrtu, nosi se trava iz vrta u kotac, imamo dvoje malih prasaca. Nedavno je Jelinek zaklao naše tele, istrančerio ga i prodali smo meso. To su i ostali komšije povremeno radili, pa su ljudi dolazili do nešto kuna. Meso je bilo jeftinije nego u mesnici, gdje ga i nije bilo. Za te novce smo kupili prasce. Kad odrastu, jedno ćemo zaklati za zimu, a jedno prodati da se stvore novci za druge potrebe. Vidimo putem da se u kolima voze neki Pemci – Švabe, familije Folksdojčera, ali i neki Mađari. Prošlo je bar dvadesetak kola. Oko kola neki idu i pješice, jer su kola puna stvari. Vidimo da neki voze i po dva puta. Ne voze namještaj, već samo posteljinu, robu, garderobu, vreće žita i kante masti. Došla teta Anka pa priča da se ovi sele u Njemačku, da je otišla i Anćika Golštajnova sa kćerkicom. Otišla je zajedno sa ocem, mamom i sestrom. To je familija Folksdojčera Capla (Zappe). Otišle su još dvije porodice Capla – trgovac sa ženom i dvoje djece i još im jedan rođak, brat ili bratić, iz gornjeg kraja. Onda su tu Krauzovi, Levovi, Šomođi i još neki. Ima i onih koji su došli iz okolnih sela bježeći od partizana, pa idu i oni. Ode i sladoledar Berger. Sad se javljaju pitanja – pa zašto idu, radi čega, je li oni to bježe od partizana?! To i nas uvlači u neku zlu slutnju, podsjeća nas na naše progone. Ali, šta je ovo? Uglavnom oni odoše. Teta Anka nam priča da su zvali i njih, i Jeru Golštajna (Gottstein), i Maru Golštajnovu, udovicu Ferde i majku nestalog vojnika na Istočnom frontu Fanouša. Zvali su i Tregnere, njihova su dvojica u gestapovcima. Poziva ih neko njemačko udruženje. Može ići svatko tko se tu ne osjeća sigurno od partizana. „Mi ne idemo nikuda“, odrešita je ona. „Mi nismo nikome ništa krivi. Oni koji su u vojsci neka rade šta znadu, ali mi nećemo ostaviti kuću i štalu i sve“, govori. Slušamo mi pa sami sebi ne vjerujemo šta čujemo. A poslije nam ono opet dođe – samo da nas ne poubijaju prije nego svi odu! Čujemo da je otišao i Gašpar Kišosondi sa snajom i unukom, a da je njegova žena Juliška ostala. Sin Gašpara i Juliške je početkom rata šurovao sa ustašama, u Jasnovači je, kad su Srbi tjerani u Srbiju, navodno silovao neku staricu, pravoslavku. Poslije je otišao u njemačku vojsku gdje mu se izgubio trag. Gašpar je bio dobar čovjek, zidar. Često je volio da više popije, ali je slovio kao dobar majstor koji je pošteno živio od svog teškog rada. Za razliku od njega, Juliška je, kako naš narod kaže, bila gad, naročito u početku rata. Od Tregnera saznajemo da je otišlo dosta takvih familija iz Poljana, Grbavca i donjeg kraja, te da su svi odvezeni vlakom.