СТЕРИЈА И СКЕРЛИЋ

Нема, дакле, у српској култури простора за оданост српској историји, упркос тој историји

 

Вештина заборављања није само нешто што омогућава живот, премда је баш то у великом степену, него је – можда и у исти мах – и непроцењива припрема за смрт, само искушавање смрти. Она припада мрежи коју тка свака култура. Природу културе којој припадамо структуру, свести коју нам та култура оснажује и чини делотворном, одређује – не мање од оног што смо упамтили – и оно што смо заборавили. У годинама које су се неприметно, али болно примакле после велике представе испуњене насиљем, убиствима, покличима народних првака, пламтећим лудилом европских народа и бакљама сијајућих вароши и градова, после представе коју ће и савременици и потоњи летописци називати револуцијом, у годинама после 1848, туробан, резигниран, болестан, Стерија је писао тамне и меланхоличне стихове о људској судбини и просветитељски надахнуте стихове о српској и грчкој историји. Све је већ било некако иза њега: и амбиција, и каријера високог чиновника, и пљесак по спуштању позоришне завесе, и одвратни садржаји нетом прошавшег насиља, и најдубља осуда шовинизма и његове злокобне површности, транспонована у уметничку снагу у рукопису завештаних Родољубаца.

Био је, дакле, с оне стране сваког могућег одушевљења и – као и увек, а више него икад – непомирљив са злим демонима шовинизма. Не само да није, међутим, изгубио чуло за пировање богова освете и распростирање сабласних страсти него је оно – као и његово родољубље, уосталом – само постало истанчаније и дубље. У таквом духовном ставу, он је – на основу само једног чланка тада младог Анте Старчевића, више му није било потребно – прецизно и пророчки закључио: „хвала велика г. др Старчевићу на његовој искрености. Он може служити свакоме за образац који жели јединство међу народима подићи, слогу утврдити, и своју браћу лепим именом накитити. Сад већ знамо како стојимо са саједињењем.“ То није написао неки револтирани и млади политичар, нити националним романтизмом обузети песник, него један од најкритичкијих духова целокупне српске књижевности.

 

 

Пуних шездесет година доцније, у освит балканских и светског рата, тек деценију после великих демонстрација у којима су паљене српске радње и куће у главном граду троједне краљевине, после на лажима заснованих судских процеса који су били управљени на сáмо постојање Србије, са пламтећом идејом југословенства пред очима, са увидом у све што је Анте Старчевић написао и са сазнањем да „никада нико о нама није толико зла рекао колико он“, са увидом у много тога што су учинили његови настављачи, Јован Скерлић је закључио да „у националном погледу, нарочито у погледу односа према Србима, Старчевић није оно што изгледа.“ Ово свесно и вољно затварање очију наводи нас да се запитамо: који од двојице писаца јесте рационалан? Стеријин рационализам је био у вези са разумом, ма колико да су осећања пратила мисли; Скерлићев рационализам је крио у себи дубок ирационални темељ, ма колико се писац трудио да разлозима подупре своја очекивања. Зашто је, међутим, наша култура тако одсудно дала предност једном слепилу, тако се спремно подастрла дејству онога што никад неће доћи – свеобјашњавајућем и свеоправдавајућем разлогу који пребива у будућности? (Стерија је видео будућност, Скерлић ју је пројектовао.) Воља за самопорицањем у својој безусловности изазивала је – у временима преокрета – слепу и немоћну вољу за самопрецењивањем. Тако је Стерија постао немогућ као аутентични глас у српској култури. Нема у њој места – ни на рубовима хоризонта – за ethos у којем пребива песимистички и критички поглед на човека и историју и у којем се, истовремено, очитује оданост тој историји: што је она дубље несрећна, оданост је безусловнија. Нема, дакле, у српској култури простора за оданост српској историји упркос тој историји.

У Скерлићевом слепилу било је, међутим, нечег несвесно пророчког када је записао да Анти Старчевићу „Срби... сметају у његовом политичком систему, он их напрасно укида и над њима врши вартоломејску сечу – на хартији, срећом.“ Само три деценије потом – у Независној држави Хрватској, како се у Другом светском рату звала троједна краљевина, у држави која је била израз историјских стремљења хрватског народа  – та сеча ће постати стварност логора и геноцида. Какав лик има наша историја и какве су моћи наше културе када одбијамо да размишљамо о ономе што је Скерлићу изгледало небитно, јер му се чинило немогуће, па је и за нас остало небитно, иако се одиграло пред нашим очима? Српска култура не може да искуси, нити да издржи, поготово не може да процени ван клишеа, да се практично дистанцира од предрасуда и да, истовремено, дубље у себе похрани сазнање да је српски народ претрпео геноцид. У поређењу са другим културама – јеврејском и јерменском – то се одсликава кроз дубински сукоб у националном саморазумевању. Отуд Стерија бива могућ на естетски и на архивски начин: његова оданост остаје одвојена од живота, јер је на њу пао слепи поглед српске културе.

(Из књиге Моралистички фрагменти, Народна књига, Београд, 2007)

МИЛО ЛОМПАР

Извор: Нови Стандард