Ни слободе ни хлеба

Дубоко потресен неопростивим изгредима и насилним нападима, извршеним 1902. године у Загребу против свега што је српско, Стојан Новаковић је поднео оставку на чланство у Југославенској академији у Загребу. Објаснио је свој чин сазнањем да се противи настојању по којем „цео свет, па и Хрвати и Бугари, хоће од Србије… која је само део српства (по ономе pars pro toto) да начине гроб а не огњиште српства.“ Зар није страшно ово осећање усамљености? Оно је ипак веће од нашег данашњег противљења изборима на Косову и Метохији: премда лишени подршке међу парламентарним чиниоцима, јер је код нас на делу политичко јединство засновано на идеји националне издаје, премда скрајнути у закутке јавног и медијског простора, премда притиснути захтевима западног света, ослоњени само на притајену свест устрашеног народа, ипак препознајемо знатан део земљиног шара који није потонуо у равнодушност када је реч о нашим правима на Косову и Метохији.

Зашто нам то не даје морални основ да поновимо Новаковићеве речи: „Мени се чинило да је, у интересу општем, нама Србима, заставницима народносне борбе, дужност да бранимо и своје племе и своју земљу и прави смисао њихов у историји“? Јер, није реч ни о каквом интелектуалном поистовећивању са политичким налозима, већ је реч о дубоко аутономној свести о дужности која проистиче управо из универзалног – „у интересу општем“ – неслагања са разобрученим насиљем – државним, културним, медијским – које је само наговештај онога што долази.

Зашто смо лишени свести о том насиљу? Зашто га прикривамо идејама и идеологијама? Зашто замућујемо неугодност самог призора? Зашто подлежемо идеолошким рационализацијама у титоистичким оквирима кривотворене културе сећања? Стојан Новаковић није то чинио. Он је сматрао да, иако је Србија – као држава – слаба да би затражила, а камоли добила сатисфакцију због насиља над српским народом, можда баш због таквих околности, јача индивидуална дужност интелектуалаца: „Томе сам ја хтео да додам своју демонстрацију, којом сам хтео да покажем Србијанцима: да треба чим се год може бранити племе своје свуда – а осталима: да за њих Србија није равнодушна кад су у невољи.“

 

Тако је било 1903. године. Није тада Србија била ни већа, ни привредно јача, ни војно јача, ни бројнија у људима него што је данас. Није Стојан Новаковић био никакав ратни хушкач нити какав пламтећи говорник, неодговоран, нити је био животно неискусан, јер је иза себе имао дугу научну каријеру, филолога и историчара, дугу политичку каријеру, председника Владе и посланика у Цариграду и Петрограду, и дугу каријеру родољубивога деловања у духу националне интелигенције. Таква је била Србија.

А данас? Данас српска влада тражи – налаже, захтева, намеће – нешто што никада ниједна влада у историји Србије није тражила. Не рачунају се комунистичке Владе које су силом наметнуте, које никад нису слободно биране, које нису имале никакву легалну опозицију и које су – 1959. године – потпуно произвољно и доследно злонамерно прошириле административну територију Косова и Метохије. Било је, међутим, српских влада које су се приклањале диктату силе, које су кршиле законе земље, које су је доводиле у вазални положај, које су присиљаване да руше њено достојанство. Али, никада није било овакве владе. Јер, ниједна влада у српској историји није тражила од свога народа да изађе из Србије: да напусти Србију. И ниједна српска влада није тражила од свих нас да срећу своје деце потражимо у несрећи оних које гурамо од себе, противно сваком закону, сваком моралу и сваком поштењу.

Није овде реч ни о каквом Дамокловом мачу који је наднесен над човекову главу, као што није реч ни о каквој оданости партикуларним интересима. Јер, реч је о универзалном праву људи да бојкотују изборе ако их не желе, ако мисле да их они обезвређују и ако су уверени у то да им такви избори доносе несрећу. Зашто је противљење овим изборима уклоњено из наше јавне свести? Зашто су сви који позивају на демократски, миран и пасиван отпор изложени порузи и ниподаштавању? Зашто људи – противно сваком демократском налогу и обичају – морају да изађу на изборе? То да морају казује им се на десетине различитих начина: медијским привилеговањем, економским застрашивањем, притајеним и отвореним претњама.

 

 

Зашто, дакле, тражимо од људи да порекну себе? Тај захтев није само главни одговор на питање зашто не треба изаћи на изборе који, угрожавајући сам темељ Србије, нападају сáмо начело слободе. Јер, овај захтев нам открива шта значе такви избори. Они обележавају увод у један дуготрајан и сложен процес који се назива променом свести, који се намеће мерама вишеструке принуде и који сасвим чудовишно – преко јавне свести – тежи да обухвати читав народ. Ако страни чиниоци траже да променимо свест, онда њихова намера – као збир њихових различитих интереса – остаје нескривена. Шта, међутим, значи када носиоци наше власти – попут председника и потпредседника српске владе као владе какве никад није било у нашој историји – непрестано понављају тај захтев?

То не значи да треба да променимо мишљење о некој ствари. Јер, променити мишљење не значи променити свест. Човек који – у складу са сопственим осећањем за мене времена и појава – промени мишљење је слободан човек. Он је ступио у изабрани и нови час сопствене егзистенције. Отуд он нема потребу да друге људе тера да га следе: он им ништа не намеће, ни на шта их не присиљава, нити им било чиме прети. Али, човек који је променио мишљење зато што је подлегао некој присили, или страху, или наметању, или очекивању, или хтењу, носи у себи свест да је подлегао оном горем у себи. Он има потребу да сви око њега промене мишљење. Јер, само тако његов пад остаје непрепознатљив и невидљив. Отуд захтев за променом свести јесте захтев да се изједначимо у паду. Основно начело људске слободе налаже да том захтеву не подлегнемо. Зато је – како каже Берђајев – слобода тешка а ропство лако. Јер, пад подразумева потчињавање силама гравитације, док слобода налаже да се одупиремо тромости духа и сили теже.

 

Као политичко настојање, као програмирани друштвени и културни инжењеринг, као насилно и инструментално изведена операција која уклања постепено и природно мењање прилика и менталитета, промена колективне свести доноси упозоравајуће знакове тоталитаризма. Она тежи да индивидуалну патологију претвори у друштвену патологију. Отуд она обухвата кључне моменте културног обрасца. Како то изгледа?

Зато што је промена свести почела да нам се институционално и медијски намеће, зато што су њен политички израз ови избори на које људe – противно свакој демократској садржини – присиљавају да изађу, нисмо били достојни да обележимо двеста година највећег српскога песника – Његоша. То је неупоредив културни подвиг ове српске владе: чак су и комунистичке владе обележавале песникове претходне годишњице. Али, како бисмо могли обележити сећање на песника који је певао “Ој Косово, грдно судилиште “ – премда није само то певао него је певао у разуђеној палети тонова и значења – и да у исто време позивамо наше сународнике на Косову и Метохији да изађу из Србије?

Није, дакле, реч о настојању власти које је тренутно, поготово које је небитно, нити о нечем што треба истрпети док не прође, већ је реч је о нечем што тражи да се промени сам основ нашег препознавања међу народима.

 

 

Јер, косовски мит, завет и опредељење, представљају матично место српске културе: и као налог, и као норма, и као разочарење, и као трагични, и као метафизички, и као комични, и као световни израз српске књижевности. Свих тих момената – разнородних, некад противречних, некад напоредних – има у српској књижевности. Отуд широка лепеза могућих значења косовске традиције представља прирођени и унутрашњи моменат српске културе. То се не може напустити, јер би нестало саме српске културе. То ни не треба напуштати, јер су европске вредности у нас везане за ту традицију: средњовековни записи о косовском боју, њихова спиритуалност и метафизичка дикција, величанствена епска артикулација народног гуслара, синтеза свих тих традиција у Његошевом индивидуалном таленту (Обилићев величанствени подвиг – у сјају косовске традиције – треба разумети у духу Његошевог стиха „Одбрана је с животом скопчана“), Андрићева историјска имагинација и лирска рефлексија Црњанског. Зашто бисмо се тога одрицали?

Косовска компонента српске политике је њена непроменљива константа у свим временима. И када је Косово било у српској држава, и када је било окупирано: као што је сада окупацију извршио НАТО-пакт. Отуд је наивно очекивање српских политичара да ће признањем државе Косово – а сви потези у Бриселу воде у том смеру – отклонити косовску компоненту српске политике. Они је могу само затомити неко време. Њихова срамота припада свима, јер смо постигли политичко јединство на идеји националне издаје.

 

Управо се такво јединство тражи од нас. Они који кажу да удовољавање том захтеву треба да нам омогући хлеба следе великог инквизитора који – код Достојевског – каже да људима није потребна слобода зато што им је потребан хлеб. Нико од нас не тражи да се људи који се противе овим изборима – и на које апелујемо да на њима не гласају – одрекну хлеба. Нико од њих – нити од било кога у Србији – не тражи да се одрекну онога што им је најближе. Само апелујемо на основну људску и националну солидарност у једној одсудној историјској одлуци. Само молимо да се на универзалним основама људска права примене и на Србе. Само осуђујемо српску владу која тежи да порекне читаву нашу историју. Само опомињемо: одрекнемо ли се слободе неће бити ни хлеба.

 

Обраћање Мила Ломпара на протесту против лажних избора на Косову и Метохији

 

 

Извор: ФОНД СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ