МИЛО ЛОМПАР: СМИСАО НАЦИОНАЛНЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ
Зашто је важно развити свест о неопходности
културе пасивног отпора?
Захваљујем се жирију награде Печат времена који је одлучио да моја књига понесе годишњу награду за књиге из друштвене теорије. Ова захвалност се природно протеже и на сам Печат, јер је овај недељник омогућио да моја књига постане позната ширем кругу читалаца. Није то било малено постигнуће. Јер, реч је о књизи чије је прво издање засметало њеном издавачу у настојању да добије сајамску награду: рекли су му – у ова демократска и либерална времена – како његова издања заслужују признање, али му оно измиче зато што објављује књиге „Чавошког и Ломпара“. Било ми је жао издавача, али ми је било драго да су ме сместили поред врсног научника и вишедеценијски дискриминисаног човека.
Овако жигосаној књизи није посвећен ниједан неутрални или афирмативни ред у дневним новинама, било да су у државном или приватном власништву, нити је добила и један секунд на толиким телевизијама наших националних фреквенција. Она је – истовремено – нападана у загребачким, београдским и сарајевским штампаним медијима, као што је била предмет полемичко-политичког потказивања на таласима државног радија.
А ипак је – у периоду од једне године – доживела чак три издања: непрестано проширивана новим образложењима својих почетних теза, она се напокон појавила у свом коначном облику. Имала је и неколико видова подршке. Тако ју је недељник Печат афирмисао на различите начине: критичким приказима, округлим столом који јој је посвећен, објављивањем новонаписаних деоница. Значајно је што ју је подржао један број угледних критичара у стручним часописима: од Летописа Матице српске преко Књижевног магазина до Нове Зоре. Највећу подршку су јој дали њени читаоци: нема нити једне књиге оваквог научног и теоријског профила која би у годину дана доживела чак три издања.
1.
Ако би било неопходно да одредимо њену природу, онда бисмо могли да кажемо како је реч о културноисторијском и есејистичком приповедању. Оно упризорује особену врсту мешовитог дискурса, јер је на делу прожимање историјских, књижевних, политичких и теоријских евиденција. Све оне се – на различитим нивоима општости – подударају у раскривању духа самопорицања као доминантог вектора наше културне политике у XX веку.
Околност да је написана у полемичком изазову који су ми упутиле истакнуте фигуре нашег секуларног свештенства, открива неизбрисиву полемичност њеног становишта као највидљивији знак интелектуалног ангажмана. Ова врстакритичког становишта подразумева далеке и импресивне узоре. Јер, човек са чежњом чита такве књиге као што суЗаробљени ум Чеслава Милоша или Марксизам и језуитизам Николе Милошевића. Поред упечатљивог осветљавања психолошких и друштвених видова стаљинизма, у Милошевој анализи нас свакако импресионира особена приповедна проживљеност и уметничка елеганција дискурзивног исказа. Расветљавање дубокосежних засада марксистичког мишљења, успостављање неочекиваних континуитета између наизглед несродних теоријских подухвата, прожето је теоријском оригиналношћу и аргументационом сувереношћу у анализама Николе Милошевића.
Шта је, међутим, вредно у тим књигама у нашем времену? Зар није минуо златни час њихове актуелности? Зар није одјекнуло потоње звоно комунистичкој идеологији? Зар она није отправљена – како су људи некад волели да говоре – у ропотарницу историје? Зар није остао само сјај успомена и реквизита који и сами постају буњиште историје? Кога би могла дотаћи мисао о кетману као облику самозатајне егзистенције? Кога би могла надахнути слутња о томе да ако средства нису у складу са оглашеним циљем, онда се до тог циља не може ни доћи? Зашто све то изгледа као да је заувек отишло са нашег хоризонта? Зато што се зло променило.
Али, зло је ту. У сазнању о злу које нас, мењајући се, никада не напушта можемо пронаћи трајну актуелност књига које су нас надахнуле. Јер, оне – мимо својих сасвим прецизних историјских садржаја – доносе истанчану свест о два универзална момента човекове егзистенције. Оне – у свим временима – апелују на универзални моменатпобуне против наметнуте једнообразности мишљења и живота. Али, оне истовремено апелују и на универзални моменат побуне која настаје у име слободе. Околност да се бунимо против тоталитаризма и околност да се бунимо у имеслободе открива не само темеље њиховог есејистички и теоријски блиставо уобличеног израза него и настојање које је положено у заснивање критичког становишта моје расправе о духу самопорицања.
У књигама, пак, постоји и настојање да заснују своје афирмативно становиште, да одреде у име ког начела обликују своја тематска и историјска сазнања, да оспоље конструктивни моменат теоријског ангажмана. Ни ту нисмо лишени узора. Оличава га усамљеничка и побуњеничка егзистенција Александра Солжењицина: страсни и бескомпромисни критичар комунизма, изгнаник из отаџбине, он је недуго потом – после харвардског говора у којем је подвргао критици западни свет – постао неомиљени усамљеник, који шета унутар великог и ограђеног имања, сам и све самљи, у сабирању егзистенцијалног и историјског искуства. У његовом спису срећемо реч самопорицање, као реч која обележава руску историјску судбину.
Сама реч има свој вертикални и мистички, као и свој хоризонтални и историјски смисао. Та два пута – како је давно сугерисао Мирча Елијаде – потпуно се разликују. Час у којем се човек успиње на мистичкој путањи, све до открића духа као божанског, свакако је час самопорицања, губљења свести о себи, надилажења оријентације у свету у корист расветљења егзистенције, јер је то кретање које обележава утемељење духа у оном што му претходи. То је пут метафизичког проналажења: пут поновног утемељења. У српској књижевности има један величанствен песнички израз овог кретања: оличава га Његошева Луча микрокозма.
Као секуларизована верзија овог јединственог искуства, као историјска инверзија духа, као неповратни пад са виса у низ, као губљење уместо проналажења сопства, самопорицање обележава час раслојавања егзистенције, која није више непрестани човеков одговор на позвање, већ нестаје у корист оријентације у свету: одрицања од себе у корист света. То је пут метафизичке изгубљености: нестаје сопства које би се могло изнова утемељити. Треба, дакле, разликовати самопорицање као начин којим се човек, који је – по Ничеу – неутемељена животиња, јер непрестано тежи сопственом темељу, који је – по Мајстер Екхарту – отвореност која тежи испуњењу, утемељује у егзистенцији од самопорицања којим се човек растемељује у свету.
2.
У мојој расправи је дух самопорицања осветљен као дух нашег историјског пада, као дух који надахњује један историјски ритам у XX веку: његово смисаоно језгро представља вишеструко преобликовани појам српске кривице. Осветлити идеолошке слојеве који обавијају овај појам, распознати пресудне историјске раскрснице на којима је он добио нове садржаје и задржао основни правац, био је критички циљ мојих анализа. Јер, сам појам српске кривице обележава да је унапред одобрено свако насиље према српским националним правима и њиховим заступницима. Оно што сам желео да афирмишем, као контракретање у односу на ритам самопорицања, везано је за нашу националну егзистенцију у XИX веку, јер се тадашње историјско и културно кретање одвијало у знаку српског становишта. Управо је тај појам изазвао лавину критичких коментара и личних увреда које су се сручиле на моју – иначе тврду – главу. Зар то не значи да сам погодио само средиште историјског ритма самопорицања као ритма који испуњава наше животе?
У часу када идеолошке разлике (комунистичка идеологија, југословенска идеологија) постану онемогућавајућимоменат у националном самопрепознавању (српско становиште) или кад се државна посебност (Црна Гора) икултурноисторијска посебност (Војводина) претварају у националне посебности на делу је дух самопорицања. Он је у битној вези са самим опстанком Србије. Јер, није ли Фридрих Науман – још 1915. године – оценио како српски народ, као и сваки народ, има право на постојање, уколико не буде „реметилачки фактор“ на замишљеној трансверзали немачких интереса између Берлина и Багдада. А шта уколико буде оцењен као препрека? Трагове свести о злокобности таквих замисли проналазимо на најнеочекиванијим местима. Тако Кашанин – пишући о Скерлићу, 1968. године – наизглед успутно помиње како се овај велики књижевни критичар „бојао за Србију“, јер је припадао народу „који није знао да ли ће сутра живети, или ће умрети“.
Да би, међутим, дух самопорицања постао историјски вектор, неопходно је да се кристализује у симболичким формама живота. Јер, тек тада се идеолошки свет психолошки и културно протеже на историјски свет. Тада настају – у XX и XXИ веку – нове нације, језици и цркве. Како то изгледа? У Кнежевини Црној Гори је – на попису 1909. године – било 90% Срба, да би их – на попису 1948. године – било 1,87%. До тога није могло доћи спонтаним него насилним путем. Да би историјски процес, међутим, могао постати неповратан, он је потом морао бити непрестано идеолошки и културно надограђиван. Тако настаје историјска формула самопорицања: све што је српско – у прошлости, у култури, у трајању – треба свести на србијанско, да би оно што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Куленовић, Лубарда – временом престало да буде српско.
Титоизам се, пак, појављује – по први пут у нашој историји – као унутрашњи, делотворни и институционализовани чинилац који – у колективном саморазумевању Југославије – ствара свест о српском народу као „реметилачком фактору“. Отуд је управо он неопходан у актуелном историјском стадијуму који долази после њега. Није, дакле, неопходан као остварење социјалне правде него као стратегијска подлога за актуелну неутрализацију српских права. Није циљ моје књиге био да изврши критику титоизма него да укаже на актуелну обнову титоизма. То није иста ствар. Обнова титоизма значи да титоизам треба посматрати ван самог друштвеног поретка: као облик једног ширег кретања у којем се понавља сасвим препознатљива аргументација, сасвим прецизан распоред захтева и налога моћи. То је једна врста кретања које доводи до тога да питање о српском становишту никада не постане легитимно.
Као унутрашњи плод овог историјског наметања образује се – у наше дане – идеологија србијанства. Она постајерегулативни моменат актуелне државне политике. Тај процес је у настанку. Како у светлости ових сазнања можемо проценити недавно изречену тврдњу – са места председника Србије – да су Срби у Босни – Босанци? Никако не треба умањивати значај оваквих исказа: било да указујемо на околности које су их изнедриле, било да смо свесни образовне и васпитне оскудности њихових гласноговорника. Јер – давно нас је поучио Никола Милошевић – „нећемо сигурно претерати ако кажемо да дневнополитички разговори имају извесну теоријску позадину, чак и онда када је они који у њима учествују нису у пуној мери свесни“. Отуд је неопходно осветлити културнополитичку позадину одређења која су се изненада – са највише политичке адресе – појавила у нас. Јер, ако овакве исказе спојимо са њиховим историјским и теоријским залеђем, онда околност да се они сада појављују много говори о плановима за будућност.
Ако су Срби у Босни у ствари Босанци, шта су онда Срби у Хрватској? Они тада морају бити – Хрвати. Шта то значи? То значи да се оглашава као делатна и важећа доктрина о политичком народу. Ова средњовековна представа, коју су у Угарској протезали и на Србе и на Хрвате, била је руководно начело хрватске политике током XИX и XX века. Њен основни циљ је био поништавање српске политичке индивидуалности као увод у поништавање укупне српске националне егзистенције. Да ли се ова злокобна политичка замисао накнадно ауторизује са највише политичке адресе у Србији и, штавише, протеже на Србе у Босни и Херцеговини? Одакле потреба за овом ауторизацијом?
Други важан моменат идеологије србијанства јесте – асиметрични симетризам. Јер, ако су Срби у Босни – Босанци, онда су муслимани у Србији – Срби, као што су Хрвати у Србији – Срби. Зашто и то није изречено? Зато што би то изазвало оправдана и негативна реаговања. Да ли то, онда, значи да се у Србији образује поредак у којем се оно што се не сме рећи никоме, ипак може рећи, јер се може казати Србима: као Босанцима, као Црногорцима? Ова асиметричност је у темељу непрестаног оповргавања основних и универзалних људских права Срба. Она извире из унапред одређене спремности на самопорицање, које поприма облик надолазећег раскола између српства исрбијанства.
Та спремност има својих давнашњих засада. Зар није – како је у мојој књизи показано – председник ЦК СК Србије (Марко Никезић), у години 1971, рекао како Срби у Босни и Херцеговини само у том оквиру могу захтевати своја права? Зар је чудно што је хрватски председник исто то изговорио 2009. године? Зар није некадашњи секретар ЦК СК Србије (Латинка Перовић) недавно – у мају 2011. године – нагласила како околност да се преко Српске православне цркве и даље одржава јединство српског народа у региону представља извор врло озбиљних политичких неспоразума? Зар велики српски сликар није сам признао како се у часу када је изговорио клетву против весла које је многе људе преко Дрине превезло његов дух – споплео? Зар писац Деоба није недавно оценио да је сасвим довољно ако Његошу – поводом двестагодишњице рођења – буде посвећен један скуп: тачно онолико колико му је посвећено и у Паризу и у Бостону?
Као културна замисао, идеологија србијанства подразумева напуштање интегралне српске културне политике. Јер, она утире пут инструментализованом тумачењу читавих векова у складу са актуелним распоредом историјских сила и у битној несагласности са осведоченим историјским сазнањима. Она омогућава да се из српске културе уклони огроман број историјских и културних садржаја. Несумњиво велика државотворна традиција српског интегрализма у XИX веку, као и тадашње црногорство, србијанство је – штавише – пресудан део српства.
Сама Србија свакако је изнад тога: као Јакшићева „отаџбина“, као Црњансков крфски распон између покрета којим „у Сербии зорњачу тражим“ и горког освешћења у сазнању да „умрећу због Сербие, а нисмо се ни срели“, као Давичов распон између животне „песме међу народима“ и устаничке „буне међу народима“, као Десанкина „велика тајна“, као Пајићев сужањ, јер „ја сам био у Србији/ Србија је на робији“. Сама Србија је – у својој многообличности – вреднија од сваке идеолошке представе која се на њу позива.
Али, само српском интегрализму припада сав полицентризам српске културе: барокни и грађански свет који настаје северно од Саве и Дунава, устаничка и епска традиција у Босни и Херцеговини и Далмацији, градска упоришта нашег културног живота у Трсту, Бечу и Загребу, штокавски говор Дубровника, византијска светлост косовско-метохијских и македонских манастира, огледање сентандрејских цркава у великој води Дунава. Да ли ћемо се одрећи српскогкултурног полицентризма у корист идеолошке конструкције србијанства?
Она је – и то ваља казати у овом часу – разорна по саму Србију. Не треба имати никаквих недоумица када је о томе реч: довољно је уочити са којих се адреса непрестано – у свим ситуацијама – искључује реч српски и циљано замењује речју србијански. Јер, идеологија србијанства само је унутрашњи такт и одзив на спољашње дуготрајно симболичко и културно настојање. Зар непрестано не трају настојања да се Грачаница – у оквиру УНЕСКА – упише у „косовску културу“? Зар нисмо сведоци одступања од европских стандарда када је реч о мањинском праву на ћирилицу у Вуковару? Зар је толико тешко уочити да је идеологија србијанства истински корелат идеологије војвођанства?
3.
У чему би били улога и смисао националне интелигенције? Њено основно настојање требало би да легитимизује српско становиште. Јер, српско становиште представља природну и нормалну последицу читавог XИX века у нас. Најзнатнији заступници српског становишта у XИX веку – Илија Гарашанин, Јован Ристић, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић – нису били никакви партикуларни, паланачки или ретроградни духови. Били су то изразити европејци, школовани на европским универзитетима, који су имали један полет мисли и дела који је – изузев у ретких појединаца – готово потпуно нестао у нашој интелигенцији после 1945. године. Они су настојали да се српске институције саобразе са оним налозима ума који у извесном смислу опредељују целокупно постојање Европе.
Слободан Јовановић је с разлогом казао како су Срби – после Првог светског рата – извршили „националну демобилизацију“. Драма читавог тог кретања појављује се као драма наше националне интелигенције. Често се појам националне интелигенције одређује као немогућ појам, као цонтрадицтио ин адјецто. Није нужно да буде тако. Јер, описни придев национални одређује неку каквоћу и неко својство интелигенције. То својство може припадати њеним прирођеним и њеним изабраним могућностима. Она интелигенција која бира да у слободу својих одлука и путању своје одговорности укључи националну егзистенцију и националну културу разложно се може назватинационалном интелигенцијом.
Она нема никаквих посебних права у односу на друге могуће изборе. Не би, међутим, требало да има ни посебних оптерећења. Јер, позив интелектуалца као да захтева од њега да не пролази глув и слеп кроз време у којем се налази. То свакако не значи да он треба да се поистовети са тим временом. Као што не треба да све своје мисли везује за њега. Јер – како је писао Сретен Марић – култура је у много чему превазилажење садашњег тренутка. Али, то значи да у пресудним питањима националне и државне егзистенције интелектуалац не би требало да се понаша као да то нема никакве везе са њим. Нити је такво понашање у нашој традицији.
Превасходни циљ националне интелигенције требало би да буде одржање – у јавној свести – интегрализма српске културне политике као битне компоненте државне и националне егзистенције саме Србије. Такав циљ би захтевао промену и структуре и садржаја националне интелигенције. Имајући и то у виду, предложио сам промену културне парадигме: да унутар српског становишта од одлучујућег значаја буде поверење у културу. Српска култура – како сам написао – треба да буде и култура разлике у односу на глобализам као идеологију и култура учешћа углобализацији као светскоисторијском кретању које је неизбежно.
Да би ова истанчана разлика могла да игра неку улогу у деловању националне интелигенције, неопходно је обезбедити неколико предуслова. Неопходно је заузети видљиво место у јавном подручју. Јер, нема интелигенције уколико нема јавности. Како је национална интелигенција – у својим битним темама и видовима – готово искључена из манипулативне јавности која одређује нашу свест, онда је стварање демократске јавности одлучујућа чињеница у обликовању националне интелигенције. Ако глобализацијски токови подразумевају умрежавање на различитим нивоима, шта нас спречава да идеју српског интегрализма учинимо делом свеопштег умрежавања? Недостатак јавности – као недостатак националних фреквенција, штампаних медија, препознатљивих адреса у јавном простору – чини да изостаје повратни процес: у стварању демократске јавности која би била коректив садашњој манипулативној јавности дошло би до обликовања националне интелигенције. Она би настајала кроз бројне естетске, политичке, идеолошке, културне разлике које би подразумевале начелну и претходећу одлуку о српском становишту као њеном исходишту.
Зашто би постојање националне интелигенције доприносило општем добру? Зато што сада – са часним изузецима – не постоје никаква уверења и идеје у нашој културној политици: ни код партија и интелектуалаца на власти нити код оних у опозицији. Јер, ако човек има левичарска уверења, онда је нормално да подржава ону власт која је у складу са његовим схватањем живота и културе: да јавно заступа оно што сматра да је добро. Када се – вољом народа – власт промени, има ли ичег природнијег него да човек постане део опозиције, да настави да заступа оно што сматра да је добро? Такво понашање омогућава да се у једној култури временом диференцирају леви, центристички и десни интелектуалци, да постоји нека јасноћа на позорници, да се различитост политичког спектра успостави према идејама и вредностима.
Како до свега тога не долази, онда је реч о томе да је – са становишта делатних сила – пожељан управо збуњујући изглед културне и политичке позорнице. Јер, ако је на позорници стање такво да се ништа не може разабрати, онда на њој суштински делују неоглашени континуитети. Један такав континуитет представља титоистичка константа српске културе. Тако нас – 11. маја 2013. године – упозоравају и опомињу како је мала посећеност Крлежиног музеја на Гвозду. Какве везе то има са нама? Шта би требало да предузмемо да се сама ствар поправи? Да ли треба да организујемо екскурзије у том правцу? Зашто нам ништа не кажу о посећености Гетеове куће у Вајмару? Има ли посетилачке гужве у кући Буденброкових у Либеку? Прокишњава ли таваница на меморијалној Стриндберговој кући? Као што се титоистичка хрватска културна политика увек трудила да живог Милоша Црњанског учини мртвим писцем, такопостјугословенска српска културна политика настоји да мртвог Крлежу учини живим духом.
На шта је мислио Слободан Јовановић када је рекао да ми немамо традицију пасивног отпора? Он је подразумевао отпор једном облику насиља које је различито од насиља које је спроводила Османска империја. Сада се суочавамо са једним церебралним насиљем које завршава крстарећим ракетама. Какво је наше историјско искуство у тој врсти потчињености? Чине га превасходно односи са Хабзбуршком монархијом. Како немамо развијену такву традицију пасивног отпора, није случајно да и кад смо чињенично у праву грешимо у процедури, грешимо у драматургији, у егзистенцијалном саображавању са неизбежним.
Зашто је важно развити свест о неопходности културе пасивног отпора? Улазак у Европску унију могао би за српски народ значити оно што би значило – да је до њега дошло – уједињење под жезлом хабзбуршког цара: обнављање југословенске конфигурације под хрватском доминацијом. То је потпуна историјска инверзија наше националне егзистенције. Можда је она неминовна. Морамо, дакле, заступати – на јавним позорницама – оно што сматрамо да су истине о нашој традицији и култури, али морамо то чинити у складу са нефер постављеним правилима игре. То је сад један други облик отпора од оног који је био делотворан у односу на Османску империју. Тај вид отпора подразумева да морамо непрекидно да радимо, непрекидно да се усавршавамо како бисмо могли уопште постојати, морамо да се не предајемо, као што не смемо да дођемо у ситуацију да подлегнемо зато што смоунапред дискриминисани.
То је све више проблем наше деце, скоро да није више наш проблем. Наша деца би могла видети да су у много чему способна и компетентна, али да постоји нека невидљива препрека коју не могу да прескоче. Могло би се десити да тек у таквом осведочењу стигну до сазнања о којима сад говоримо. Као што многи наши људи у туђини дођу у позицију да виде да им једноставно нешто припада, али ипак из њима несаопштених разлога, они то не добијају. И онда се јави тај горки талог искуства. Да би то можда могло да буде избегнуто, српска култура би требало да их припреми за прави позив и подвиг.
Шта је то? Прави позив и подвиг је учинити ову земљу – у којој они ипак имају неке предности, предности језика, предности средине, предности родитеља – својом земљом. То је много егзистенцијално засићеније – и теже (зато је то – подвиг) – него трагати за неком земљом и неком културом која би тек требало да постане њихова култура. Јер, само ову културу треба стварати, док се у другу културу превасходно треба уклопити.
Све нам то показује да промена власти, лишена промене културне и политичке подлоге, не доноси никакву промену. Јер, свака таква промена – попут недавне промене у нас – доноси уобичајену количину јавног и интимног разочарења. Оно се – како ми је у приватном писму написао човек који ме није овластио да кажем његово име – образује „у тренутку када се најдубља истина Ваше... књиге, на нашу несрећу, потврђује на најстрашнији начин“. Можда је то тренутак у којем треба да се посветимо стварању националне интелигенције.
Јер, управо су нам давнашњи врхови националне интелигенције – по речима Милана Кашанина – подарили „модел Европљанина и модел Београђанина... због кога је толико младог света, из свих српских крајева, заволело Београд и Србију“. Зашто то сада није тако? Велика је њихова заслуга „што су млади српски интелектуалци с толико одлучности дочекали ратове 1912–1918“. Зашто је нестало и мирнодопске одлучности у нас? Они су, дакле, омогућили да сване „једна од највећих епоха српске историје – доба победа на војишту, у науци, у књижевности, уметности, музици“, да се „у те две деценије XX века, са Србијом... понови историја из античких времена – да једна мала држава може бити велика земља.“ Колико смо данас далеко од свега тога? Онолико колико смо лишени упоришта у интегралистичкој српској културној политици, у чијем је средишту српско становиште.
Реч на додели награде „Печат времена“ за науку и друштвену теорију, коју је добио за „Дух самопорицања – У сенци туђинске власти“ („Орфеус“, Нови Сад, 2012)
Извор: НОВИ СТАНДАРД
Везане вијести:
МИЛО ЛОМПАР О КУЛТУРНОЈ ПОЛИТИЦИ, ЋИРИЛИЦИ
МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ (1) ИЛИ ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА АРБИТРАЖА
МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ИЛИ ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА АРБИТРАЖА (2)
МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ИЛИ ВАРИЈАЦИЈЕ НА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ТЕМЕ (3)