МИЛО ЛОМПАР О КУЛТУРНОЈ ПОЛИТИЦИ, ЋИРИЛИЦИ, ...

Београд – Давно је било када је Слободан Јовановић написао да не постоји српски културни образац. То је, дакле, феномен дугог трајања. Он одсликава столетни неуспех да утврдимо српску језичку норму, да означимо место ћирилице у нашој јавној свести, да без предрасуда и поуздано сагледамо облике српске културне прошлости, да све то учинимо у складу са савременим осећањем националне припадности. Тако бисмо интересе српске националне егзистенције разложно довели у везу са непорецивим чињеницама и европским наслеђем. Све то изостаје услед владајућег распореда историјских и културних сила.

 

 

Ово је мишљење Мила Ломпара, професора на Филолошком факултету у Београду, где предаје Српску књижевност 18. и 19. века и Културну историју Срба.

Тврдите да смо лишени сваке свести о српској културној политици. Какве последице трпимо?

Последице? Непрестано се одвија процес у којем се све што је српско временом претвара у србијанско, с циљем да оно што није србијанско временом престане да се поима као српско.

Дајте карактеристичан пример.

Нема бољег примера од Његоша. Навршава се 200 година од Његошевог рођења. Такве годишњице су изузетно ретке. Зашто немамо државни програм о њеном обележавању? Зашто он није настао с обзиром на Републику Српску и Црну Гору? Зашто он нема свој удео и у српској заграничној заједници? Зар то није репрезентативна фигура српског културног обрасца?

У грађанској епохи, Његош је поиман као репрезентативни песник српства; у комунистичком времену, када је на делу „стратегија десрбизације Његоша“ (Вахтел), превасходно је идеолошки стилизован као песник слободе. Ако у јавној свести затомљујемо и кривотворимо и појам српства и појам слободе, онда је на делу колонијална политика која искључује српску културну политику.

Како се догодило да, као што кажете, наша јавна свест постане плод укрштања различитих културних политика од којих ниједна није српска?

Услед дејстава различитих чинилаца. Постоје константни интереси који налажу онемогућавање сваке свести о српској културној политици. Премда постоје знања о културној политици као најделотворнијем постаменту свих политика које за њом могу уследити, наша јавна свест их самоуверено игнорише. Постоји продужено и оснажено дејство титоистичког наслеђа у нашем времену: то наслеђе је пресудан институционални облик једног дуготрајног историјског кретања.

Резултати су веома уочљиви…

Управо ових дана History Channel приказује серију „Хрватски краљеви“. Ми тако нешто не можемо понудити овом телевизијском каналу. Зашто? Јер, нисмо ни направили – за такву сврху – документарну и играну серију о нашем средњем веку, у којем има међународно препознатљивих фигура, попут краља Милутина, цара Душана и деспота Стефана, нити о нашој нововековној историји, са међународно препознатљивим догађајима, попут Карађорђевог устанка, Брегалничке или Колубарске битке, са међународним фигурама, попут Вука Караџића или Иве Андрића.

Зашто? Зар немамо довољно документарног и играног материјала? Због новца? Колико је државног новца потрошено за снимање политички ангажованих филмова? Какви су то филмови? Ми чак нисмо у стању – упркос постојећем закону – да обезбедимо годишњу државну помоћ за 18 књига Српске књижевне задруге него једну стару тековину од 120 година, која је увек била симбол и српства, и науке, и слободе, која има минимум запослених и у којој многи раде без икакве надокнаде, посматрамо као сваку другу издавачку кућу.

Како тумачите вести да су Хрвати почели да својатају ћирилицу: недавно су академици ХАЗУ говорили о хрватској ћириличкој баштини и истакли да је Мирослављево јеванђеље писано „хрватском ћирилицом“, подиже се споменик „хрватској ћирилици“ у Широком Бријегу…?

Постоји континуитет хрватске културне политике: као што је Гај 1843. године могао да напише како су илирци пригрлили српски језик, као што је потом подлога Маретићеве граматике (1899) била Вукова традиција, али сада смештена у оквир српскохрватског језика, тако је Матица хрватска могла 1971. године да огласи превазиђеност и Бечког и Новосадског договора у име хрватског књижевног језика, да би Устав Хрватске 1974. године законски наметнуо Србима у Хрватској да говоре хрватским језиком. То је постепено кретање ка жељеном циљу. Оно се – на исти начин – понавља у садашњем наметању црногорског језика.

Када је реч о ћирилици, ваља уочити да је на делу понашање које је у складу са општом схемом дејства хрватске политике: било да је реч о језику, било да је реч о Бановини Хрватској, хрватска политика подразумева да се оно што је једном одређено као хрватско заувек сматра таквим, да не подлеже никаквом накнадном разматрању, док је све што је именовано као српско или заједничко остало заувек проблематично, осенчено сумњом и вазда подложно преиспитивању.

Како би требало да се поставимо према таквом понашању?

Томе се – сем из научних и моралних разлога – не треба чудити, јер је на делу кретање по утрвеном путу. Томе се, међутим, треба противити са научног и институционалног становишта. Кључно питање гласи: зашто не долази до противљења? Зато што нема српске културне политике. Зашто, међутим, нема воље да је буде? Зато што она смета у наметању и усвајању колонијално-окупационог положаја нашег народа.

Упозорили сте да се српска нација кроз читав 20. век непрестано дезинтегрише, док се хрватска непрестано конституише. Да ли су то резултати спровођења културних политика?

Ту је кључно различито схватање југословенства. За хрватску културну политику, југословенство је превасходно било средство за остваривање националне еманципације, средство које води до самоостварења као троструког циља: државног, дискриминаторског и доминацијског. За српску културну политику, југословенство је увек било циљ којем су подређени сви елементи самоостварења. Отуд је настала српска тежња за поистовећивањем са Југославијом: и када су тежили доминацији, Срби су настојали да нестану у југословенству. Тако су Срби били подложни нестајању у Југославији, док су Хрвати припадали супротном процесу: настајању кроз Југославију. Нестанком Југославије, Срби бивају затечени у нестајању. Из те ситуације неопходно је осмислити српско становиште.

Како видите садашњу позицију Србије? Ствара ли се од Европске уније нови мит, као замена југословенском?

Као митска представа, оличена у слогану да Европа нема алтернативу, који је сасвим на снази, било који облик подређивања српских интереса, у форми „југосфере“ или балканских регионалних прожимања, увек ће стварати привилеговано подручје за политичко и културно распростирање појма српске кривице.

Није то психолошка него искуствена и историјска истина. Још је Стојан Новаковић, као цариградски посланик, опазио – како каже – да нам Руси не дају у Македонију због Бугара, док нам Аустрија не да у Босну, па је закључио: „испада да је српски народ за нешто крив“. Зар данашње противречности у западном понашању према Косову и Метохији и Републици Српској, зар последње пресуде Хашког трибунала, зар неосвртање на основна права српског народа у Црној Гори, не откривају исто настојање? Спољни интереси, дакле, диктирају историјско настајање представе о српској кривици.

Српско становиште, међутим, представља поуздану основу да се то препозна. Читав деветнаести век показује како је тешка политика и како је могућа културна политика са позивањем на српско становиште. Ако се узме у обзир наслеђе ХХ века, само нам српско становиште обезбеђује неидеологизоване и разнородне – не нужно успешне нити лишене одрицања – односе са окружењем.

Шта нас чека ако се ствари не промене?

Ако се пак настави садашње историјско кретање, у општем привредном амбијенту очврснуће колонијални поредак, док ће у друштвеном подручју добити своје засаде – идеологизована кривица. Можда је то последње исходиште владајућих стремљења: Србија као колонија кривице.

Речник САНУ

Зашто име Речника српскохрватског језика САНУ још није промењено у српски?

Зато што је на делу један од наших југословенских континуитета: постоје средине у којима се Југославенска академија – после преко сто година трајања – у хипу преименује у Хрватску, као што нама недостаје снаге да један речник именујемо у складу са бројним језичким чињеницама и политичким разлозима. Када знамо какав јој је терет с предумишљајем стављен на плећа, ризично је критиковати САНУ, јер човек ризикује да добије аплауз с погрешне стране. Оно што је ризично некада је, међутим, спасоносно и неопходно. Као да на наше очи чили научни и морални ауторитет ове институције.

Повратак српском становишту

Шта би био повратак српском становишту?

Ова синтагма Црњанског из 1934. године, која је била разлог због ког су га комунистички јуришници огласили фашистом, представља траг свести о нашој политици у ХIХ веку. Тада је Стојан Новаковић писао како не треба да се делимо на аустрофиле и на русофиле него треба да водимо политику с обзиром на српске интересе. Да није Стојан Новаковић био претеча фашизма? Политика вођена са српског становишта довела је до разнородних, претежно позитивних исхода. Политика вођена са становишта југословенства, посебно титоистичког југословенства, којом је испуњен наш ХХ век, довела је до претежно или искључиво негативних исхода. Била је то политика у којој је непрестано био делатан појам српске кривице. Повратак српском становишту је природна реакција на промењене историјске околности и на очевидне негативне историјске резултате.

(Бане Ђорђевић)

Извор: ВАСЕЉЕНСКА

 

 

Везане вијести: 

МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ (1) ИЛИ ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА АРБИТРАЖА

МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ИЛИ ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА АРБИТРАЖА (2) 

МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ИЛИ ВАРИЈАЦИЈЕ НА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ТЕМЕ (3)

Ћирилично чудо у Кочерину

ХРВАТСКОЈ КЛЕПТОМАНИЈИ СЕ ТРЕБА САМО РУГАТИ

Хрвати отимају ћирилицу

ПОКУШАЈ БРИСАЊА ИДЕНТИТЕТА ПРЕКОДРИНСКИХ СРБА

Проглас „Ћирилице''