МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ИЛИ СМИСАО ПОВРАТКА (4)

То је сигнал – и код Крлеже, и код Тита – да треба уздрмати поверење у културну и еманципацијску моћ српске културне и грађанске традиције

Тек када се уклони магистрална српска културна традиција која је омогућила постепено настајање српског грађанства, као неминовног носиоца целовите еманципације српског народа, настаје пожељна слика српске националне егзистенције. Тек тада се Крлежа може огласити романтичном похвалом прогресивности српских устаника. Кога она обухвата? „Кубуром и топовима, коњаничким препадима, хајдучким бусијама и опсадама, ситним тактичким лукавствима, скупоцјеним митом, дипломатском претворљивошћу и подвалама, а често изазовном, управо пркосном окрутношћу, они [србијански сељаци] су покушали све да испливају из крваве чорбе, над којом је читава Европа зијевала годинама, проматрајући како месо србијанске раје цврчи за богате господске печенке.“ Крај све романтичне позитивности Крлежиних речи о Првом српском устанку, његова слика – као оно што проистиче из његове матичне имагинације – није у битном промењена, као што је остала, упркос менама различитих временâ, суштински нетакнута.

Јер, све манифестације устаника у битној су сагласности са сликом „звјерке која њуши замке и гвожђа“, као што су у дослуху са представом – из есеја Слом Франа Супила – о ономе „што је мала Србија, својом мрављом упорношћу, успјела да оствари за посљедњих педесет година“. Имамо – у 1928. години – српску националну егзистенцију као мрављу, као што је – у 1954. години, „о стопедесетогодишњици устанка“ – она упризорена кроз „месо србијанске раје“, да би – у време настајања Енциклопедије Југославије – она била одређена „четвероножном памети“ која одговара „звјерки која њуши замке и гвожђа“. Српски устаници кривудају од „хајдучких бусија“ до „опсада“. Српски државници и професори – сто година касније – крећу се од балканских урвина до кланаца јадиковаца. Ништа се – у овој имагинацији – није променило ни када се она протегне на стопедесет година српског културног и државног трајања. Увек је то мрачни и нагоном испреплетени простор на којем вреба покрет звери. Отуд доминира метафорика меса. Она, међутим, не спречава Крлежу да повуче два важна идеолошка потеза.

Он пренаглашено поставља Први српски устанак у јужнословенску историјску резултанту науштрб његовог аутентичног српског залеђа. Да би тај правац био идеолошки обезбеђен, биле су неопходне извесне корекције. Отуд Крлежа каже: „Почело је ово буђење патријархално, архајски наивно, као што и Слијепац пјева: са светим Трипуном и светим Веригама, са светим Ђорђем и светим Димитријем на муњама распараном српском небу.“ Крлежина алузија на Вишњићеву песму Почетак буне против дахија прецизно нас води ка месту на којем је извршена идеолошка корекција. Док помиње – по тексту народне песме – све општехришћанске свеце (Трипуна, Ђорђа и Димитрија), Крлежа помиње и – „свете Вериге“. То је алузија на стих: „сину муња на Часне Вериге“. Зашто су Крлежине вериге свете, иако у народној песми пише да су оне часне? То је само наизглед немотивисано. Јер, овакво именовање служи да се изостави четврти светац кога народна песма не пропушта да помене: „гром загрми на Светога Саву“. Зашто Крлежа изоставља јединог националног свеца из народне песме о Првом српском устанку?

Зато што је – у 1954. години – на делу обрачун са светосавском идеологијом као озлоглашеном заставом великосрпског национализма. Зато што се испод тог обрачуна истовремено одиграва обрачун са светосавском традицијом као егзистенцијалном, историјском и културном вертикалом која спаја Први српски устанак са претходним – и устаничким – вековима, која открива – поред универзалне и напоредо са њом – и националну димензију стихова народног певача. Зар у банатском устанку, из 1594. године, устаници – под вођством вршачког владике Теодора, касније ухваћеног и одраног „на мех“ – не беху носили барјаке са ликом Светог Саве? Бележи то дубровачко предање. Ту националну компоненту народна песма памти, а Крлежина евокација народне песме – заштићена идеолошким разлогом – брише.

Она то чини да би поставила тежиште устаничких прегнућа на јужнословенску компоненту, али и да би ослободила простор за други идеолошки аргумент: постављање Првог српског устанка у резултанту кретања „када се под Титом антиципира развој наше цивилизације за читаво стољеће“. Као да је оцртан нови распоред идеолошких сила: тамо где је Тито резултанта Првог српског устанка као да нема места за Светог Саву у стиховима народног певача.

Било да употребљава позитиван или негативан вредносно-идеолошки предзнак, Крлежа остаје доследан основним претпоставкама своје представе: поништавању културних и грађанских традиција, да би есејистички и лексикографски привилеговао анимална својства читавог једног света у дугом трајању. Тако се социјалистички критеријум – критика грађанства – претвара у национално нихилистички поступак: нема никакве српске културе мимо „сљепачке литературе хајдучије“. Тако је слика гоњене звери, са свим прикладним конотацијама дивљег, органског, анималног, које се асоцијативно шире на различита и њима често несагласна подручја државног, културног и духовног, као слика призвана да би обезвредила српско грађанско, културно и политичко постојање, истовремено и пожељна слика српске историјске традиције. На овом карактеристичном прирастању негативитета – чији је магистрални израз политичка мисао Мирослава Крлеже – настаје идеологија титоистичког југословенства.

Шта значи написати у лексикографској одредници да је Гарашанин „један од најугледнијих чланова те странке“? То значи говорити „језиком и стилом божићних прилога београдске штампе“. Не, дакле, говорити језиком и стилом штампе као такве него нагласити да остаје под сумњом „београдска штампа“. Какво семантичко језгро, какав историјски садржај и какав идеолошки набој подразумева појам београдске штампе? Јер, он је само политичка метонимија – као што је то и фигура Баје – за један много усредсређеније осмишљени идеолошки и политички појам. Када Љубомир Дурковић-Јакшић нагласи – у лексикографској одредници – како су Аустријанци помагали рад католичких мисионара, онда долази до Крлежине оцене да је помињање ове историјске чињенице у ствари „политикантска инвектива са подтоном распиривања религиозног раздора“. То је, дакле, политичка оптужница настала у часу када се „наша Енциклопедија јавља у одређеном хисторијском моменту“. Али, ко саопштава инкриминисану реченицу о католичким мисионарима? То није њен аутор као научник. Зашто? Зато што је схваћен као представник „једног читавог координираног погледа на свијет“. Постоји, дакле, појединачни ниво на којем се открива историчар, као што постоји и посебни ниво на коме препознајемо  београдску штампу. На ком нивоу општости се они могу срести? Обележава га синтагма о координираном погледу на свет.

Овај појмовни низ – у језику партијске бирократије, као и у Крлежином језику – закономерно води „великосрпској буржоазији“ која „није фиктиван“ појам. Јер – како он пише у Маргиналијама – „као социјална појава, била је састављена од једног дијела цинцарске чаршије, представљеног у радикалским кабинетима, но неразмјерно јача снага њена, била је Двор, камарила и генералитет“. Тако је Баја, као опсесивни мотив Крлежине политичко-есејистичке имагинације, добио свој енциклопедијски корелат у појму великосрпске буржоазије. Ту је темељ његове „слабе цинцарске памети“ и „цинцарског етатизма“ који он оличава, јер „цинцарска чаршија“ представља политичку метонимију за проказану „великосрпску буржоазију“.

Сам Крлежа је овом политичком метонимијом обележавао београдски свет као нешто што припада једном координираном погледу на свет. Реч чаршија – као високофреквентна реч његовог дискурса – јесте његова реч за београдски поглед на свет, у чијој су позадини ситуирана политичка значења великосрпске буржоазије. Тако је – у многим говорима и партијским записницима – и код Тита. Није то морало бити плод веза које је он имао са Крлежом „као с публицистом и политичарем“: њихова подударност могла је бити последица поунутрашњивања поливалентно обликоване заједничке идеологије. Јер великосрпска буржоазија је – још између два светска рата – обележена као хегемон у Краљевини Југославији. Шта нам то открива? Да је појам чаршије употребљаван као метонимија за појам предратног хегемона: оног хегемона против кога је изведена социјалистичка револуција у чије име се и ствара Енциклопедија Југославије. У том непрестаном и неопозивом помињању чаршије, београдске чаршије, великосрпске буржоазије, хегемоније, у том незаустављивом ројењу речи, синтагми, реферата, експозеа, конгресних докумената и конференцијских пледоајеа, пребивају различити реторички и стилски орнаменти за основни појам – српска кривица. А ако је магистрални културни ток са својим политичким и културним представницима од половине XИX века подведен под појам београдске чаршије, онда српска кривица – у идеолошкој употреби – подразумева целокупну културну и грађанску српску традицију. То је сигнал – и код Крлеже, и код Тита – да треба далекосежном сумњом испунити и уздрмати свако поверење у културну и еманципацијску моћ и допринос српске културне и грађанске традиције. То је темељ Енциклопедије Југославије.

У садашњој идеологији секуларног свештенства видан је напор да се Крлежа – као еминентно хрватски писац – претвори у мост и симбол регионалне сарадње. Тако титоистичко југословенство добија политички привилегован вид и делотворан идеолошки постамент. Све је то могуће зато што у Београду нема препрека – ни елементарног опреза нити разумне сумње у оно што се нескривено намеће – да се хрватски писац појави као репрезентант југословенства. Са Андрићем је, пак, ствар друкчија: у Загребу је он могућ тек као хрватски писац. Како он то није био и како – од чега се често необразложено одвраћа поглед – то није ни хтео да буде, онда Андрић може постојати само као колатерални мост нашег регионализма. Околност да би неки еминентно српски писац – онолико идеолошки искључив, нетолерантан и непријатељски настројен према магистралним токовима хрватске културе колико је то Крлежа био према српској, и исто толико и дуготрајно утицајан као он – могао бити мост регионализма у Загребу једноставно је искључена. Тамо су могући само они српски писци који потврђују давнашње хрватске представе о српској култури и традицији. То није чињеница која је условљена само садашњим приликама, већ која је кристализована културном асиметријом титоистичког југословенства.

Зашто нам се – из дана у дан – сугерише како је Крлежа запостављен и заборављен у Хрватској? Зашто нам непрестано понављају – попут тронутом каденцом испуњеног стишаног вапаја Боре Ћосића из маја 2012. године – како „за ових последњих 20 година он не само што овде није постојао, већ није постојао ни тамо“, јер „осим његовог гроба на Мирогоју, он не постоји“, будући да „као аутор потпуно је поражен“. У чему је смисао оваквих упозорења? Није то лако докучити. Јер, знамо ли како је заступљен Коцбек у Словенији? А Сајферт у Чешкој? А Милош у Пољској? А Пастернак у Русији? Ако нам ништа о томе не говоре, ако ништа од тога не треба да нас дотиче, зашто би нас дотицало какав је Крлежин положај у Хрватској? Ако нам се само то упорно понавља, онда је ту скривена назнака како би то ипак требало да нас се дотиче, да то сазнање треба да нас подстакне на акцију.

То значи да српска јавна свест треба да помогне Крлежино литерарно оживљавање у Хрватској. Да би тај захтев био остварив, неопходан је сасвим одређен правац српске културне политике: он се састоји од обнове титоистичког југословенства. Без тако подешеног кретања српске културне политике, не би уопште била могућа ова скривена београдска брига за Крлежину судбину у Хрватској. Али не би била могућа ни потпуна посвећеност државних инструмената – новчана и медијска подршка – овом пројекту. Тако видимо да тек на широј културној подлози, на разуђеној мапи укрштених културних и медијских дејстава, која трају годинама, бива могућа државна акција. Није овде реч о индивидуалним прегнућима заљубљеника у његово књижевно дело, већ је реч о државним инструментима који подупиру један сасвим не-књижевни циљ. Зато је то – политика.

Крлежине Маргиналије нам упечатљиво показују како је настала – у каквом окружењу, са каквом идеолошком оријентацијом, каквим духом ношена – енциклопедијска парадигма која је деценијама стварала подлогу на којој је уопште могућа овако медијски оркестрирана мелодија – престо, виваце – о Крлежином вечном поновном дошашћу: аллегро. У њој има широких распона крлежијанског духа: ларгхетто, ларго. Њен најљупкији тон, аллегретто, сладак попут марципанских колача, маестосо, сентименталан као сећање на добростиву баку, адагио, анданте, која се смеши и маше нам из даљине, модерато, оличава Бора Ћосић: цон брио. Он је свакако нискомиметски одзив на крлежијанске тонове, алларграндо, али идеолошки беспрекоран: граве, состенуто. У којим то изборима по сродности са Крлежом затичемо свакако најрекламиранијег учесника Фестивала једног писца: Крлежиног фестивала који је током месец дана – у 2012. години – трајао „у организацији Културног центра Београда“?

Сам Бора Ћосић – пред крај 1997. године, можда у улици берлинских липа, можда у магловитим вртовима груневалдских ембахада, можда из собе чији је прозор уперен у вијугаве стазе тиргартенских паркова и мостова – описао је српску средину као „зверињак“, српску државу као једну „међу најзверскијим државама данас“, људе који ту живе као такве да му омогућавају да „о зверима говори да су звери“. Крлежино двоструко, асиметрично симетрично, јанусовско лице препознајемо као траг у овим речима Боре Ћосића. Када нас именује као звери, он суштински примењује крлежијанску метафорику, која има сасвим одређене политичке и културне импликације: превасходно оно нагонско, анимално и биолошко одређује не само српску историју и културу него и сваку могућу садашњост. У томе је дубинско подударање са увидима које су нам подариле Крлежине Маргиналије.

Није све тако непоправљиво неповољно. Ствари се – понекад – могу поправити. Тако је Бора Ћосић поднео жртву и почео да прима српску националну пензију. Бела Крлежа је – 1929. године – личном посетом испословала да министар просвете Божидар Максимовић потпише решење које омогућава подизање новца од награде за драму У агонији. То је био министар у време шестојануарске диктатуре када се знало догодити – како нам показује Културна политика Краљевине Југославије Љубодрага Димића – пуно тога неочекиваног: „У годинама диктатуре Мирославу Крлежи, осведоченом левом интелектуалцу и борцу против режима, Министарство просвете одобрава специјалне тантијеме за сва сценска дела која се приказују у Београду и Загребу у висини од 20%. Истовремено, осталим драмским писцима (Јосип Кулунџић, Петар Пеција Петровић и други) чини се велика част ако специјалне тантијеме добију и само за премијерну представу.“ Ко је био тај изненађујуће симпатични министар? Ствари – и кад се поправе – не могу се променити. Био је то Божа Кундак, кога Крлежине Маргиналије ситуирају у репрезентативну колону угледника – „Цвијић, Слободан, Богдан, Јаша, Саша, и од Недића и Вука до Боже Кундака и Баје, једногласно сви“ – који имају „четвероножну памет“, које предводи фигура Баје и које најверније дочарава слика „звјерке која њуши замке и гвожђа“.

Зар се – у наше дане – није раскрила још једна крлежијанска подударност? Звери су наставиле да остављају своје мизерне и блатњаве пореске износе у свој бедни и вазда дефицитарни буџет, звери су напокон стављене у кавез, премда су и даље остале звери, зато су и стављене у шипке, али сада се из тог буџета може узети национална пензија, симпатичан износ од неколико стотина евра месечно, једна суштински зверска пензија, премда добродошла потпора у великој светској економској кризи, због које нам никада неће одузети награде Хајнрих Хајне или Кандид, нити скинути нашу драму са позорнице Цомéдие франçаисе, као што су то углађена диселдорфска и париска господа – никако звери – учинила Хандкеу, који је, пак, износ од 50.000 евра – у овој кризи – поклонио и лично однео зверима из Велике Хоче, док је наш крлежијански апологета, тужан што мало кога дотиче усамљеност једног гроба на Мирогоју, ипак чуварно прихватио зверски новац, као да нам додељује милост, али не и индулгенцију, па сад антишамбрира по ходницима и предворјима „у хотелу Мажестик у коме је одсео, баш као што је то често чинио и сам Крлежа“.

И шта нам – у таквом стицају околности – одједном открива? Непролазну и вечиту ни мање ни више него неупоредивост и посебност београдског духа: „Кад год дођем осетим један дух који не постоји у Загребу, који не постоји у другим градовима. У најгорим временима овде је било неке притајене енергије. Уз све могуће тешкоће, овај београдски дух је нешто посебно. То је једна средина коју и ја веома ценим.“ Зар се то тако понесено није могло казати 1997. године, када су тешкоће биле заиста знатне? Зар се није то могло казати у часу када су одважно именоване звери које је само требало препознати као спремишта притајене енергије и посебног духа? Зар није некако отменије – некако више господски – да се овај комплимент у односу на Загреб упути из Загреба? Зар човек не би био ле гранд сеигнеур да је то рекао у часу када није пружио малу, пуначку и белу руку ка националној пензији? Тада – међутим – не би био стављен у покрет онај београдски дух коме је отпевана цела ова мелодија. Који је то дух? То је дух самопорицања. Он нам обезбеђује да све то тако траје, непрестано, у ритму или без ритма, у стрипу или на фестивалу, по тромости и људског и светог и светског духа, по космичкој сили глупости људске, у вјеке вјекова, незаустављиво и заувек.

(Крај)

 

Извор: НОВИ СТАНДАРД

 

Везане вијести: 

МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ (1) ИЛИ ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА АРБИТРАЖА

МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ИЛИ ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА АРБИТРАЖА (2)

МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ИЛИ ВАРИЈАЦИЈЕ НА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ТЕМЕ (3)