МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ИЛИ ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА АРБИТРАЖА (2)
Постоје два политичка правца која надахњују нагативитет Крлежине енциклопедијске арбитраже: унитаристичко југословенство и критика хрватске културне политике
Под тако расутом светлошћу бива у Крлежиним
„Маргиналијама“ процењена српска традиција коју превасходно представљају наше грађанске
фигуре. Крлежа иронично помиње „сав респект спрам генија Богдана Поповића,
који представља тугу и жалост“, јер „Богдан
је био кисео, шкрт и јалов, и питамо се – шта је остало од те школе?“ Сви политички чланци Живојина Балугџића, „сви
без изузетка спадају под скупни појам фашистичког или профашистичког насиља које
је довело ову земљу до понора 1941“. Под великом сумњом Крлежине лингвистичке
стручности остају прилози светског лингвисте Александра Белића: „Човјек
пати од мелодраматике белетристичких, потпуно сувишних детаља и требало би их свести
на лексикографски минимум“. За Герхарда Геземана није само важно што
је „био… гестаповац“ и „чувени ’Блут унд Боден‘ идеолог“ него и то да „његова
сјенка лежи на многобројним нашим публикацијама, као нпр. на Дворниковићевој ‚Карактерологији῾“, па су „сви
такозвани шестојануарски расни и архајски фалсификати ницали… под његовим протекторатом“.
Отуд „није завриједио да уђе у Енциклопедију као јединица“.
КРАЉ АЛЕКСАНДАР – „МЕДИОКРИТЕТ ИСПОД ПРОСЈЕКА“ Слободан Јовановић је процењен „као најпросјечнији, социолошки необразован филистар“, коме су се „тресле гаће пред марксизмом“. Означен је, штавише, као неко ко се дуго бавио политиком и ко је повезан са „потписивањем смртних осуда из Лондона“. Оба ова момента снажно наглашава Латинка Перовић. Само што се Крлежино датирање Јовановићеве заокупљености политиком, коју он везује„око кризе П.П. владе године 1925“, код ње помера у даљу прошлост, чак пре 1900. године, као што и Крлежино помињање „смртних осуда из Лондона“ код ње постаје сазнање о људима који су „заклани“. За разлику од Крлеже и Латинке Перовић, Марко Ристић је – како сведочи Миодраг Б. Протић – „причао лепо о Слободану Јовановићу и Драгиши Васићу – господски су потписивали петиције које им је у име левице подносио“. И подручја његовог интересовања, по којима га лексикографска белешка именује као „правног писца, историчара, књижевника и политичара“, радикално и необразложено су сужена, јер Крлежа пресуђује: „довољно: историчар“. Није јасно шта је могао бити разлог оваквог сужавања интелектуалних и животних активности Слободана Јовановића, будући да је у лексикографској белешци било на делу пуко набрајање.
Не пролазе боље ни сарадници „Енциклопедије Југославије“, па – поводом Кашаниновог текста о Крушевцу – Крлежа посеже за троструком негацијом. Она обухвата стручност: „Ово кашанинско трућање да се сведе на стварну основу“. Она подразумева политичко проказивање: „Да се тако његове, дозлабога досадне, патетичне ројалистичке тенденције… редуцирају на нормалне размјере.“ Она наглашава и проблематично лично достојанство човека који пише „са реалном стратегијом добијања на ретцима“.
Не пролазе боље ни српске историјске или политичке личности: краљ Александар Карађорђевић је „по свему био медиокритет испод просјека“. То делује као стилска и концилијантна варијација мишљења Фрање Фердинанда: њему је српски престолонаследник – у Енглеској 1910. године – изгледао као „лоша имитација Циганина“. Занимљива су места на којима Крлежина негативна оцена изненадно мења свој правац или своју јачину. Оцењен као „политички измећар, дворска креатура, корумпирана разним високим положајима и подмићена личност“, Стојан Протић одједном донекле поправља свој енциклопедијски лик и углед, пошто „његове комбинације са Хрватском заједницом нису биле политички тако кратковиде“. Отуд оне спадају „заправо међу најпозитивније његове експерименте“. Колико је вероватно, реално и логично да у вишедеценијској каријери једног конституционално рђавог политичара постоји – на самом њеном крају – само једна правилна и ваљана политичка процена? А ако она постоји, ако је и настала под диктатом историјских неминовности, зар сáмо њено постојање не наводи на уздржано преоцењивање претходних чинова овог човека? Како до тога не долази, него се – напротив – изолује тек једна и једина политичка процена, онда је њен садржај – односно интереси који се у њему оспољавају – оно што изазива промену преовлађујуће перцепције. А тај садржај иде у сусрет Крлежиним схватањима: тек када су се његова схватања о хрватском питању у првој југословенској држави макар минимално подударила са Крлежиним схватањима, дошло је до препознавања нечег позитивног у целокупној политичкој каријери Стојана Протића. До промене Крлежине оптике као да долази у часу када се стави у дејство хрватска традиција у привилегованом становишту „Енциклопедије Југославије“.
Сличан поступак се примењује на Милана Грола. Крлежину интервенцију изазива лексикографска одредница, по којој је Грол био „најизразитији пропагатор буржоаске парламентарне демократије“. Он то – вели Крлежа – „није био“. Него? Био је – отпочиње ватромет карактеристичних аргумената – „најтипичнији збуњенко и ловац у мутном“, „велики комбинатор и вјечити младожења међу парламентарним просцима, који чезне за портефеуиллеом ма које партије, само да омасти бркове у сватовској чорби.“ Ово колоритно нијансирање и индивидуални тоналитет одједном се мењају и претварају у уредничку одлуку: „Све то што се с њиме збивало од 7. 3. 1945. може да се брише.“ Зашто да буде енциклопедијски избрисано како је Гролов лист „Демократија“ спаљиван на београдским улицама и како је скојевски активизам био ударна песница увођења страначког монизма у комунистичку Југославију? Управо те чињенице показују како је Грол био – и остао – најизразитији заступник парламентарне демократије. У „Енциклопедији Југославије“ је све описано на узорно безличан начин: „Августа 1945, после узалудног покушаја разбијања Народног фронта, поднео је оставку и покренуо лист ‚Демократију‘ (септембар – новембар 1945).“ Нема ни речи о томе каква је била судбина свих тих активности. Остаје уписано само ово: „После новембарских избора 1945. повукао се из јавног политичког живота.“ Да ли је учествовао на тим изборима? Или не? А зашто?
Све то – како лаконски каже Крлежа – „може да се брише“. Зашто би то требало избрисати? Зато што сви чинови насиља имају свој историјски домет у оном становишту које је Крлежа учинио привилегованим становиштем „Енциклопедије Југославије“. У случају лексикографске одреднице о Стојану Протићу, Крлежина арбитража мењала је правац и јачину када се примакла подручју хрватских интереса. У случају лексикографске одреднице о Милану Гролу, пак, дошло је до промена у часу када се историјски садржај сукобио са комунистичком праксом насилног и физичког онемогућавања политичких неистомишљеника. Крлежина енциклопедијска арбитража – као жива најосетљивијег термометра – увек бива подстакнута било хрватским, било комунистичким интересима.
УНИЖАВАЊЕ ЊЕГОША У „Маргиналијама“ се неке од најзнатнијих фигура српске културе поимају као репрезентативне за њен културни образац: „Какав је то начин изражавања да се ова абревијатура једне ексклузивне шовенске и сепаратистичке схеме може трајно јављати као лајтмотив по узору Вуковог ковчежића: ‚Срби сви и свуда‘“. Карактеристично је – иначе потпуно нетачно – свођење Његоша на једну епскогусларску формулу: „Не би требало заборавити ни то да је и Филип Вишњић, а и Његош с Вуком, сљепачка литература хајдучије“. Није овде реч о епско-хероичком и агоналном моменту Његошевог песништва, који је српска и европска – Лавров, Шмаус, Обен, Гој – грађанска наука претворила у детерминанту песникове природе. Јер она је тај моменат издигла на највишу вредносну висину. Код Крлеже је, пак, на делу унижавање песникове вредности. Није пресудно ни Крлежино неосвртање на вишеструко утврђене садржаје неоплатонизма, гностицизма и мистицизма у Његошевом песништву, као садржаје који уверљиво показују смисаону многозначност и разнородну културну подлогу дела највећег српског песника. Све то можемо занемарити.
Основни Крлежин циљ је ситуиран у подручје културне политике. Јер пресудан је културнополитички и енциклопедијски нагласак који српску културу – преко њеног репрезентативног песника – смешта у „сљепачку литературу хајдучије“. Тако се имплицитно успоставља једна лествица вредности која посредно негира и суштински заобилази Његоша. У њој је немогуће осветлити га у многозначном укрштању културних сила. Да Његошево песништво представља кључно чвориште сила српске културе не показују само традиције на којима је оно засновано, нити нам то откривају само токови прошлости који нас до тог дела доводе. То упечатљиво показују две узорне уметничке рецепције Његошевог дела у XX веку. Оне оличавају много истанчанији одзив модерног духа на Његошеве стихове од Крлежине упрошћене рецепције.
Одредивши Његоша као „трагичног јунака косовске мисли“, препознавши у њему једну спиритуалну вертикалу која резонира у агоналном тоналитету епске рефлексије, Андрић је означио нагистрални ток српске културе: он је означио његову модерну класичност. Сáмо Андрићево дело представља њен најпотпунији израз у XX веку у нас. На другом полу књижевног и егзистенцијалног искуства налазимо друкчији одзив на Његошеву поезију. Раскривши лирску рефлексију у Његоша, одвојивши га од преовлађујућег доживљаја српске културе, сачувавши везу са њеним магистралним током, у којем је „први лирски моменат“ онај косовски, у којем „бели Лазар бира између царства земаљског и небесног и полази небу“, истовремено усвојивши и преоценивши све, осетивши континуитет традиције и снагу инвенције, Црњански је – у дубинском дослуху са властитим осећањем света – назначио како модерни „лирски тај однос према Богу, велика је новост, после Косова“, јер је лирска рефлексија знак Његошеве класичне модерности и запретани моменат српског књижевног искуства. Сáмо Црњансково дело представља њен најпотпунији израз у XX веку у нас.
Управо овакве модерне рецепције Његоша – вишеструко надмоћне у односу на Крлежину упрошћену негацију – показују различите мисаоне и емотивне токове српске културе као међузависне моменте Његошевог песништва. Иако је Андрић разгранао епску, а Црњански лирску рефлексију српске књижевности у XX веку, они су их пронашли и у сопственом поетичком односу према Његошу. Они су, штавише, то постигли кроз препознавање песниковог комплексног односа са одлучујућим моментом српске културе: са њеним косовским топосом. То показује колико је битна везаност Црњанског и Андрића за дело песника који – у сложеној међузависности утицаја и инвенције, прошлости и будућности, асимилације и рецепције – представља класични знак српске културе. Није случајно што су највећи српски писци XX века – у дубинском дослуху са сопственим поетикама – препознали и надоградили различите димензије класичног песника српске културе. Ако се превиди вишедимензионалност Његошевог песништва, ако се сузи смисаони перспективизам његовог дела, онда се уклања из свести дијалошко начело као конститутивно својство српске књижевности. Јер, „Горски вијенац“ обезбеђује свест о континуитету епско-агоналне дикције народног гуслара, „Луча микрокозма“ и „Ноћ скупља вијека“ обезбеђују свест о континуитету лирско-метафизичке традиције мистицизма, док „Лажни цар Шћепан Мали“ отвара капије модерног искуства: у регистрима историјске, политичке и драме апсурда.
ЛИЧНИ АФЕКАТ И ЗАЖАРЕНИ ТОН У „Маргиналијама“ је несумњив Крлежин лични доживљај људи и историјских догађаја. Какав је, међутим, траг тог личног доживљаја у потезима главног редактора „Енциклопедије Југославије“? То је одлучујуће питање. Јер тај доживљај нам показује какво је било невидљиво залеђе текстуалних евиденција „Енциклопедије Југославије“, шта се истински мислило док су се правиле тактичке погодбе. Све нам то омогућава да наслутимо какве су претпоставке положене у основну енциклопедијску замисао.
Карактеристичан је несумњиво лични афекат и зажарен тон у часу када се Крлежин дух дотакне лексикографског помињања Ива Ћипика: „Требало би знати прије свега да је тај сетебандијере, трогирански Рагузео, Далмата, Самосрбин, дворска будала, агентпровокатор, талијанаш и одрод, старчевићански апостата, камелеон по наруџби, а никако ‚хрватски књижевник῾.“ Међу овим одредницама и именовањима Ћипика посебну пажњу привлачи реч одрод: она открива успламтели Крлежин афекат према идеји одрођавања, као и према човеку који се одроди, отуђи од својих најближих, од свога рода, народа, који постане отпадник. Овакав афекат нам сугерише да Крлежа у енциклопедијским стварима – насупрот начелним изјавама – подразумева да је понашање с оне стране верности роду – негативно понашање. Отуд је напуштање хрватског рода – као код Ћипика – било довољно да изазове вулканску лаву Крлежиног енциклопедијског незадовољства.
Тако је Крлежина реакција, у односу на Андрићев захтев да се из „Енциклопедије Југославије“ избрише реченица о томе како је он „хрватског поријекла“, изразито јаросна: „Поздрави Иву Андрића у моје име, веома срдачно, и поручи му, ако можеш, да му ја јебем хрватску мајку, брисат ћу да је хрватског поријекла.“
До тога је могло довести и свако истрајавање на интегралном и унитарном југословенству. Постоје, дакле, два политичка правца која надахњују нагативитет Крлежине енциклопедијске арбитраже: унитаристичко југословенство и критика хрватске културне политике. Оба су сплетена у Крлежиним опсервацијама о Виктору Новаку. Занимљиво је да их прати – као сен, као ноћна мора, као рђава савест – реч одрод. Јер у редактури лексикографске белешке о Франу Левстику, наишавши на синтагму „нападаје отпадника“, Крлежа наглашава њену проблематичност и неразумљивост у непосредном контексту, па поставља питање: „Што су у овом случају ‚отпадници῾?“ Онда неочекивано и лишено било каквог подстицаја наставља: „По свој прилици национални одроди типа Виктора Новака.“ Зашто за Крлежу није довољно да посегне само за карактеристиком одрод него он – у случају Виктора Новака – мора да појача њен смисао синтагмом национални одрод? Крлежин афекат није изазван, дакле, пуким отпадањем од рода, као породице или племена, него отпадањем од рода као народа. Отуд следи да је национално одрођавање нешто што изазива трајну негативну усковитланост у вртлозима Крлежине арбитраже.
Код Виктора Новака, она је привидно мотивисана његовим унитарним југословенством: „Када је ријеч о овој врсти присталица ’југославенског јединства’ типа Виктора Новака, који спадају паралелно с тиме у троваче наших политичких бунара“, ваља знати да је „та врста југословенства сувише очите ројалистичке пропаганде, која је и довела до политичке кризе југословенства“. Сада долази карактеристично продужавање негативних одређења. Јер, док је могуће тврдити да је унитарно југословенство било један од узрока политичке кризе југословенства, дотле остаје потпуно тајанствено какве везе са тим има Новаков антиклерикализам, будући да Крлежа необразложено наставља: „Исти је случај и с његовим ‚антиклерикализмом῾.“ Како је Новаков антиклерикализам могао – у духу социјалистичке арбитраже Мирослава Крлеже у „Енциклопедији Југославије“ – бити разлог политичке кризе југословенства? Само као нешто што је означило „пола века клерикализма у Хрватској“, као нешто што је оцртало клерикалну акцију на месту инспиратора и инструмента хрватске културне политике. Новаков антиклерикализам постао је споран зато што је донео критику хрватског клерикализма.
Како је то тешко казати са привилегованог становишта „Енциклопедије Југославије“, како је то немогуће растумачити из усвојене социјалистичке перспективе, Крлежа посеже за асиметричном симетријом: „Тих клерикализама има код нас неколико врста и није католички једини.“ Тамо где би требало заштитити хрватску традицију и интересе, појављује се употреба симетрије у енциклопедијској арбитражи, као што свака назнака о симетрији изостаје тамо где бисмо могли осветлити српску традицију и заштитити српске интересе. Симетрија се, дакле, употребљава да би се – то је дух арбитраже у „Енциклопедији Југославије“ – умањили историјски значај и улога хрватског клерикализма.
То има и своје практичне видове. Јер, коментаришући одредницу о фра Дидаку Бунтићу, Крлежа каже како је „човјек… умро 1922, и без обзира на то што о томе мисли Виктор Новак, не би се у енциклопедији могао сврстати у инспираторе усташких злочина пуних 20 година послије смрти“. Крлежина алузија има прецизан смер. Његова одлука се позива – у противставу – на мишљење Виктора Новака, чијим увидима Крлежа супротставља своја сећања на фратрову личност. То делује чудно, јер Новак није изнео никаква сећања. Он је показао како је фра Дидак Бунтић – у писму Исидору Кршњавом, од 7. јула 1914. године – предлагао: „Пошто је народ један има носити и једно име, Хрват, земља Хрватска, један сабор, једно писмо, једна застава, једна и јединствена обука.“ Отуд „ћирилицу, српску заставу, конфесионалне школе одмах докинути за сва времена“. У осврту на ове историјске документе, у „Магнум Цримен“-у, Виктор Новак каже: „фра Дидакове сугестије Аустрија је од себе у свим хрватским земљама спровела, јер су за рата и ћирилица и српска застава биле забрањене.“ Све ове историјске чињенице Крлежа једном одлуком може избрисати, јер нема „импресију да се ради о човјеку кога бисмо могли сврстати међу србофобе“. Будући да се Крлежина импресија разилази са историјским чињеницама на које је указао Виктор Новак, отворен је пут ка енциклопедијском препознавању националног одрода. Новаково заступање унитарног југословенства – само по себи несумњиво – употребљено је као изговор да би било лакше осудити његову критику хрватског клерикализма. У Крлежиној енциклопедијској арбитражи као да се идеолошки (социјалистички) критеријум појављује да би прикрио и омогућио делотворно поступање у складу са националним (хрватским) критеријумом. То је један од могућих видова асиметричне симетрије.
Осећајући колико је слављенички дочек немачке војске у Загребу 1941. године – и са хрватског становишта – мрачна и негативна истина, Крлежа је опсесивно настојао да му промени историјске димензије и умањи сваки значај. Тако је чинио и у коментарима насталим поводом лексикографских одредница „Енциклопедије Југославије“. Он као да се у гневу осврће на свако памћење давних дана: „Константно се говори о оној факинажи на Тргу бана Јелачића, која је урлала у славу немачких чета, а било их је неколико стотина пијаних омладинаца.“ Ова тврдња наглашено минимализује призор у којем се један распасани официр, иначе левичар и тада чак под отужбом да је „троцкиста“, Сретен Марић, пробијао кроз масу, дуго и споро, можда више од пола сата, јер је маса била свуд: на Позоришном тргу, на Илици, „на оној улици куда пролази трамвај“. Сама Крлежина тврдња је, пак, праћена универзализовањем хрватског одушевљења које се показивало – вели Марић – бацањем поморанџи и цвећа на немачке тенкисте: „Бацају као луди, у хистерији“. Крлежа, међутим, наглашава „да Хитлер није спроводио депортацију из Штајерске, 80 одсто Штајераца било је расположено нацистички“, као што су „у Босни бегови и добар део раје плакали од узбуђења код доласка њемачких чета.“ У настојању да универзализује хрватско одушевљење, Крлежа бива присиљен да занемари кључни чинилац своје асиметричне симетрије.
Како? Зато што нема примера који би сведочио о српском одушевљењу немачким трупама, Крлежа наизглед одустаје од сваке идеје о симетризму. Али зато што сам симетризам има асиметричан вид, зато што он увек делује у тунелима титоистичког југословенства, Крлежа овде уклања из видног поља сваку свест о српском понашању у истим историјским околностима. Када је српско разликовање нешто што има своју вредност, она се – у механизму потиснутог симетризма – нити уочава, нити процењује. Када је, пак, српско понашање такво да изазива осуду, попут тезе о великосрпској хегемонији или тезе о жандармском малтретирању хрватских сељака, она се не само издваја него и наглашава: у неосвртању на било какав могући симетризам. У којем се случају, онда, симетризам уопште употребљава? Само када би требало заштитити – историјске и актуелне – интересе хрватске културне политике. Као што симетризам има улогу у неутралисању позитивног предзнака српске историјске и културне различитости, тако се њен негативни предзнак никада не оповргава у име симетризма. Зато је то асиметрични симетризам Крлежине енциклопедијске арбитраже.
ОПСЕСИВНО ИЗЈЕДНАЧАВАЊЕ УСТАША И ЧЕТНИКА Његову средишњу тему представља Крлежино опсесивно изједначавање усташког и четничког покрета. Ова магистрална формула титоистичког југословенства дубоко је проблематизована историографским радовима после пада Берлинског зида. Њихова је убедљивост толика да је чак и Латинка Перовић била присиљена да – макар и у кондиционалу – каже како је у комунистичком времену „интерпретација равногорског покрета… била једнострана“. Било је то време „Енциклопедије Југославије“. Била је то магична формула Крлежиног схватања историјских догађаја, зато што је омогућавала непрестано минимализовање како размера, тако и ефеката усташког покрета.
Крлежина стратегија минимализовања подразумева неколико момената. Он увек инсистира на малености усташког броја: „Усташе су били мала, сасвим незнатна чета плаћеника, која се примила криминалне работе професионалних убојица.“ Он увек инсистира на раздвајању усташког покрета од хрватске политике, па своди усташки покрет на неки неочекивани или случајни моменат хрватске политике: „Осим криминала и примитивне бригантске логике која осим пљачке не рачуна са посљедицама својих поступака, није било баш ничег што би се дало прогласити било каквом политичком логиком, ако је ријеч о томе да су уопће хтјели да воде неку ‚хрватску политику‘.“ Управо су минимализовање и криминализовање усташког покрета, као поступци који нас спречавају да сагледамо његову историјску генезу, неопходни предуслови за обликовање усташко-четничког асиметричног симетризма: „Покољи око Бихаћа, то су паралелне акције са покретом попа Ђујића око Дрвара.“ Или: „Хрватски клерофашизам… се… ни по чему не разликује од србијанског клерофашизма.“ На делу је симетрија, будући да је неопходно умањити значај усташког покрета, да је неопходно стопити до неразабирљивости све антикомунистичке чиниоце, па Крлежа збирно описује историјске процесе карактеристичном фразом: „Свеопћим развојем Југославије у десно до Драже и до усташа“. Такав начин постављања историјских ствари омогућава му да закључи: „Као што је то криминално искуство усташког и четничког покрета доказало на дјелу“.
Како Крлежа строго пази да се не наслути ништа што би могло усколебати овако образовану асиметричност у енциклопедијском симетризму, он показује своју будност у часу када критикује једну лексикографску реченицу и уписује примедбу: „Тако је стилизовано као да су четнички одреди дигли устанак.“ Историјски потврђена сазнања о четничком војном деловању против Немаца у 1941. години – што је година на коју се Крлежина примедба односи – показују не само почетне разлике између усташког и четничког покрета него и Крлежин асиметрични симетризам као темељ титоистичке формуле „Енциклопедије Југославије“. У духу оваквог симетризма, Крлежа потпуно исте историјске чињенице тумачи различито: док је за Тита битно што је „био уцијењен са сто хиљада златних марака“, дотле не постоји никаква свест о томе да је на истој потерници, са истим новчаним износом, био уцењен и Дража Михаиловић.
Као важан члан овог симетризма појављује се Крлежина теза о хрватском национализму као реактивном и дефанзивном. У ту линију аргументације бива у „Маргиналијама“ постављена – то је асиметричност – и тако неупоредива чињеница историјског искуства као што је Јасеновац. Основна Крлежина мисао о хрватском национализму исказана је – 1974. године – у службеном разговору са Титом: „Посриједи је национализам који је изазиван другим национализмима, и то би требало заиста комплексно гледати.“ Ова теза о дефанзивном и реактивном хрватском национализму изнета је у сасвим официјелној форми – у присуству бројних сведока. То значи да она није била никаква несмотреност, нити је могла изазвати било какво изненађење, јер је била у потпуном складу са официјелном идеологијом титоистичког југословенства. Шта је она реално значила? Она је – у свом примењеном виду – имала за циљ да стави у дејство како историјска, тако и актуелна значења која ствара појам српске кривице. Крлежа управо то и чини: „Кад не би било хегемоније не би било ни националистичких урлања на овој страни, не би било материјала за таква урлања и еуфорије.“
ПРЕЦИЗНА ИДЕОЛОШКА РЕЗОНАНЦА Ако је хрватски национализам реактиван, ако он није „национализам који се сам рађа па изазива друге“, онда он мора бити само – дакле – последица великосрпског национализма, који је, отуд, најопаснији од свих национализама у титоистичкој Југославији. У тој перспективи ваља сагледати и проценити бројне Крлежине критичке речи и негативне оцене хрватског грађанства и традиције. Деценијама посматране превасходно као слика Крлежиног неконформизма и беспоштедне критичности, оне свагда поседују прецизну идеолошку резонанцу. Јер, оне никада не доводе у питање реактивну и дефанзивну природу хрватског национализма. Оне свагда циљају на укорењени негативитет једног менталитета, критички процењују и колективна осећања која га воде, али – у историјској резултанти као надличном и надменталитетском погледу на ствари – оне све то стилизују као готово безазлене и оперетске појаве у односу на стоглаву хидру хегемонијалног великосрпског национализма. Такав распоред сила – непроменљив упркос неупоредивим негативним историјским искуствима – проистиче из аксиома и делотворне мисли асиметричног симетризма који устројава „Енциклопедију Југославије“.
Он је – снагом државне и партијске идеологије – наметан у мери да је морао остати непроблематизован, па је продро дубоко у културну подлогу бројних јавних и политичких чинова. Он твори њихово невидљиво залеђе. Отуд проистичу разноврсне форме његовог непрестаног поунутрашњивања у српској јавној свести. Тако Латинка Перовић – у излагању на седници ЦК СКС која је одржана 24. децембра 1971. године, у излагању које је имало официјелни карактер, јер је било званични став Секретаријата – даје веома прецизне смернице: „Централни комитет требало би да разговара и о тези да нема национализма и у Србији и да, уколико га уопште има, он је изазван овим у Хрватској. Опасно је да се у том погледу дезоријентишемо. Таква теза је сама по себи националистичка.“ Шта значи, дакле, теза да је српски национализам реактиван, јер је изазван масовним покретима хрватског национализма у 1971. години? То је једна националистичка теза. Зашто? Зато што је свака теза о реактивном национализму сама по себи националистичка теза.
Шта представља – у официјелном разговору са Титом – Крлежино описивање хрватског национализма као реактивног? Оно само по себи ваља да понесе одредницу националистичке тезе. Зашто – међутим – Латинка Перовић никада није доследно довела до универзалног облика своју сопствену мисао? Зашто њој никада није пало на памет да оцени Крлежино схватање о реактивности хрватског национализма као једно националистичко схватање? Зашто она није то никад учинила? Зато што је невидљиво залеђе формуле о реактивном национализму увек обухватало само српски национализам. То је прикривена форма асиметричног симетризма која је најдубље поунутрашњена у нашој јавној свести. Отуд је природно што Латинка Перовић никада није могла прионути уз сазнање о Крлежином поимању југословенства као облику хрватске доминације.
Наставиће се
Извор: НОВИ СТАНДАРД