Крвави мајски бљесак
За већину која се сваког маја окупља у Окучанима ‘Бљесак’ је био и остао величанствено обављена акција, унаточ томе што су досад из западнославонских гробница ексхумирани посмртни остаци 145 особа српске националности. Идентифицирано је свега 85 тијела
Колона избјеглица бјежи из Западне Славоније маја 1995.
Било је рано јутро 1. маја 1995: дјеца су још спавала када су у село Медаре, у заштићеној зони УНПРОФОР-а, упали хрватски војници и започели дводневну војно-редарствену акцију ‘Бљесак’. Без икакве војске и наоружања, мјештани су слијепо вјеровали да ће, у случају напада, непалски батаљун УНПРОФОР-а заштитити барем најмлађе. Но та се јединица повукла уочи напада ХВ-а, којем је предала своју базу. Тога кобног јутра први је убијен Жељко Дићко, чија је кућа била само 20 метара удаљена од УНПРОФОР-ове базе. Како је чија кућа долазила на ред, тако су њезини укућани страдавали, углавном од ножа или метка у потиљак. Убијено је 22 мјештана Медара: преживјеле су само двије дјевојке и то зато што их је препознао и заштитио један од војника ХВ-а. Угашено је тада седам живота српске породице Вуковић, међу којима и три дјечја – једанаестогодишњег Горана, осмогодишње Гордане и тек годину млађе Драгане. Побијени су и немоћни старци: Стева Чанак (84) и сестра му Драга (87), 60-годишњи инвалид Милан Буројевић и његова мајка Љепосава (80), 70-годишње Ката Влаисављевић и Драга Ђумић, пет година старије Анка Голуб и Зора Томић, потом Ружа Дићко (55), Јоца Грмуша (68), Јела Мркоњић (60)…
Прича о страдању у Медарима само је једна од низа оних које су се догодиле у свибњу 1995. Више од стотину цивила који су се мостом преко Саве покушавали домоћи сусједне Босанске Градишке убијено је у избјегличкој колони, на пакленој цести кроз Нову Варош…
Крвава прича о страдању у Медарима само је једна од низа оних које су се догодиле за трајања те војне акције у свибњу 1995. године. Више од стотину цивила који су се мостом преко Саве покушавали домоћи сусједне Босанске Градишке побијено је у избјегличкој колони, на пакленој цести кроз Нову Варош; на неизвјесном путу спашавања живота сустизале су их авионске бомбе, маљутке, топовске гранате и снајперски меци из оближњих шума Прашник и Љесковача. Они који су успјели преживјети тај крвави каос говорили су истражним органима у Глини, Градишци и Бањалуци о ужасним сценама, о експлозијама граната на цести пуној испретураних возила, о убијенима и онима који су избезумљено тумарали… Хрватске снаге отвориле су жестоку паљбу и на санитетско возило, видљиво обиљежено знаком Црвеног крижа, којим је управљао Гојко Малешевић.
- Нисам смио заустављати, па сам кренуо даље, обилазећи бројна тијела и преврнута возила, док су куршуми ударали по колима. У једном сам тренутку постао свјестан да је мој сувозач Душан Љиљак смртно погођен. И ја сам погођен у леђа, крв ми је већ почела липтати из уста, погођен је и Брацо Радмировић који је био с нама у возилу, чији је мотор убрзо престао радити. Зауставили смо се на излазу из Нове Вароши према Градишци: падале су бројне гранате, нисмо могли изаћи, па смо Радмировић и ја полегли на под кола, уз сједала. Тако смо остали око сат и пол, све док возило, испод којег су заклон потражила и два рањена мушкарца, није погођено гранатом, након чега је плануло. Нас двојица смо изјурили пред ватром, но разбуктали пламен већ је захватио Душаново тијело и рањенике - сјећа се Малешевић.
Недјељко Марјановић свједочио је о томе како је из хеликоптера митраљезима пуцано на избјегличку колону, а испаљене су и двије ракете.
- Чуо сам шиштање, а потом и детонацију. Видио сам један трактор и више оштећених путничких возила, из којих су провиривали дијелови људског тијела, али се јауци нису чули, па сам закључио да су сви страдали. И поред трактора је био пар мртваца, а на њему возач, исто мртав… Одједном, из кућа с обију страна пута кроз Нову Варош почеше по нама тући, па смо Илија Шућур и ја искочили из аута, а он је одмах посрнуо и, највјеројатније рањен, пао. Био је цивил и на себи је имао кожну јакну. Лежао сам на асфалту, па га више нисам имао пред очима, но чуо сам како је неком војнику казао: ‘Немој ме убити.’ Тада је одјекнуо пуцањ, а с њим је замукнуо и Илијин глас. По цести је било разбацано најмање 15 до 20 тијела - посвједочио је Марјановић.
Они који су након тог покоља још данима пристизали на десну обалу Саве говорили су о томе како хрватски војници ноћу багерима сакупљају тијела, пале их и закопавају ровокопачима, након чега би испирали цесту. У Хрватској се мало тко данас осврће на стравични масакр што се збио на нововарошкој цести: само је на једној од обљетница акције њезин заповједник, генерал Маријан Марековић, изјавио да су ‘они тако бјежали да су властите људе, избјеглице, дословце газили’.
Страдање тијеком акције ‘Бљесак’ нису успјели избјећи ни многи цивили који су одлучили остати код својих кућа. Недјељко Стојнић из Бодеграја рекао је да су 2. свибња војници ХВ-а свима који су остали у том селу наредили да у колони крену цестом према Новској.
- Док смо се тако кретали, видио сам како пред својом кућом лежи Љубан Остојић, стар 65 година. Лежао је леђима на асфалту, а испод њега је извирала крв: показивао је знакове живота, трзао се и нешто неразговјетно мрмљао. Поред њега је стајао војник у зеленој маскирној униформи, који је пуцао у њега. Након приближно пола километра хода у колони, успио сам се неопажено извући и сакрити. Скривао сам се око оближњих кућа четири дана, а четвртог сам се упутио према кући Николе Попића. Када сам дошао у његов шљивик, нашао сам га мртвог. Убијен је метком у потиљак - исприповиједао је Стојнић.
Неки од цивила који нису могли или жељели напустити своје домове смјештени су у логоре. Велик број православних цркви и имања је опустошен и уништен, но уз помоћ снага УН-а и хуманитарних организација многи су цивили превезени у Републику Српску и Србију. Било је заробљено око 1450 припадника војске тзв. Српске Крајине, међу којима су многи касније осуђени на дугогодишње затворске казне ради ратних злочина; неколико десетина заробљеника прошло је и специјалну тортуру у злогласној сплитској Лори…
Првих дана маја 1995. мира није било ни на десној савској обали, у данашњој Републици Српској, ентитету у склопу сусједне БиХ. Ненад Гламочанин испричао је како је 2. свибња, око 5.30 ујутро, започело гранатирање, након којег су Градишку бомбама почела засипати и два авиона ХВ-а. Из свога је склоништа изишао око 15 сати, када је гранатирање престало.
- На стотињак метара од своје куће видио сам како се уз рушевне окупила група људи. Из цигала и прашине провиривала је дјечја нога: разгрнули смо цигле и угледали тијело дјевојчице старе око пет година, које је било без главе. Пронашли смо и мушки леш, по прилици 12-годишњака - описао је је Гламочанин страшни призор. Касније је утврђено да су смртно страдали Дајана и Немања Гојић, чији су родитељи том приликом тешко рањени.
Страдању своје унуке, трогодишње Уне, свједочио је Петар Тадић из села Баира у новској опћини.
Тужитељство за ратне злочине Србије отворило је у ожујку 2011. предкривични поступак за кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва почињеног у Медарима. Предмет је у јуну 2012. прослијеђен ДОРХ-у, но поступка још нема
- Због цјелодневног гранатирања Градишке одлучили смо отићи у подрум сусједне куће. Покупили смо основне ствари, узео сам унуку у наручје и изишао на улицу. Моја супруга и снаха ишле су иза мене, носећи торбе са стварима. Зачуо сам звук гранате, која је погодила киоск и експлодирала. Од силине удара пао сам на плочник, штитећи унуку својим тијелом. Видио сам да жмирка очима, погледао иза себе и видио супругу која је лежала непомично, не дајући никакве знакове живота. У болници је констатирано да су и супруга и унука задобиле смртоносне повреде - испричао је Тадић.
У Боку Јанковцу, селу крај Градишке, у кући удаљеној 800 метара од Саве и директно погођеној гранатом, страдала је Николина Рачић, коју је смрт затекла у фотељи усред дневног боравка гдје се, уз књигу, одмарала након ручка. У Старој Градишци 1. маја граната је разнијела десни кук 14-годишњег Бојана Иличића и то пред очима његова оца: Бојан је од озљеда преминуо исти дан, на путу до бањалучке болнице…
За већину која се сваке године окупи у Окучанима ‘Бљесак’ је био и остао величанствено обављена акција, унаточ томе што је досад из западнославонских гробница ексхумирано 145 особа српске националности. Идентифицирано је свега 85 тијела. По евиденцији Веритаса, наводно су тијеком акције погинуле и нестале укупно 283 особе, међу којима 57 жена, деветеро дјеце до 14 година и 73 особе старије од 60 година старости. Приликом обљетница ‘Бљеска’, уз број ослобођених четворних километара спомиње се и број жртава на хрватској страни, но досад још нитко није споменуо оне на српској страни. Не говори се ни о томе колико је цивила у та два мајска дана напустило своју домовину и је ли се у њу икада вратило.
Лани, на 19. годишњицу ‘Бљеска’, предсједник Сабора Јосип Леко истакнуо је да та акција ‘и даље свијетли истим сјајем, гдје је на најбољи начин показано да се хрватска војска и хрватска држава не боре из разлога мржње, него из разлога да успоставе слободу и самосталност своје државе и слободу свим грађанима Хрватске’. Премијер Зоран Милановић нагласио је како је војно-редарствена акција ‘Бљесак’ била велики дан за Хрватску, чиме се она поноси. Ни ријечи о пакленом путу кроз Нову Варош, о прекинутим дјечјим животима или трагедијама родитеља којима су малишани, још топли од ноћног починка, страдавали пред очима, а они им нису могли помоћи. Чини се да је неосјетљивост дужносника на патње западнославонских Срба прешла и на правосуђе (како хрватско тако и оно у Хагу), па никада није покренута ниједна интензивнија истрага о злочинима и страдањима цивилног становништва српске националности у ‘Бљеску’. Тек је ХХО, давне 2003., ЖДО-у у Славонском Броду доставио извјештај о страдањима, након чега је од полиције затражено да проведе криминалистичку обраду, али досад није поднесена ниједна казнена пријава. Штовише, у јуну 2006. одбачена је једина поднесена казнена пријава за ратне злочине почињене тијеком те војно-редарствене акције – она против генерала ХВ-а Младена Круљца, своједобно команданта Треће гардијске бригаде и Копнене војске, те војника Томислава Абрамовића, који је по Круљчеву наређењу снајпером усмртио цивила Мирослава Вучковића. МУП Републике Српске поднио је 2008. ради злочина почињених тијеком ‘Бљеска’ казнену пријаву Тужилаштву БиХ, односно његову Одјељењу за ратне злочине, и то против највиших представника ХВ-а и хрватске полиције, но поступак је још увијек у истражној фази. Казнену пријаву за ратни злочин почињен над заробљеним припадницима крајинске војске поднијела је 2012. Иницијатива младих за људска права из Загреба, али надлежно одвјетништво још прикупља информације о жртвама и починитељима. Тужитељство за ратне злочине Србије отворило је у ожујку 2011. предкривични поступак за кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва почињеног у Медарима. Предмет је у јуну 2012. прослијеђен ДОРХ-у, но поступка још нема. Исто тијело је лани отворило предкривични поступак за истоврсно кривично дјело почињено у селу Воћарици, када је у истом дану убијено петеро српских цивила, а поступак је још у фази прикупљања информација и доказа.
Било је логично очекивати да ће се ствари покренути након ексхумација гробница у Медарима, Окучанима и Врбовљанима 2010., којима су присуствовали и представници Државног одвјетништва и полиције, но ништа се није догодило – није било ни истрага ни подигнутих оптужница. Једино је правосуђе одговорило на тужбу коју су против државе покренуле сестре Вуковић, којима је у Медарима убијена замало цијела породица: свирепи чин проглашен је ‘колатералном штетом’ у рату. Штовише, како преживјеле сестре нису имале новца за судске трошкове, наложено је да се они намире од продаје куће у којој су им страдали најмилији. Истина, ради такве је одлуке Жупанијском суду у Славонском Броду уложена и жалба, па сестрама Вуковић некадашњи дом није одузет, но цијели случај још није добио свој крајњи, праведни епилог.
Прича о страдању у Медарима само је једна од низа оних које су се догодиле у свибњу 1995. Више од стотину цивила који су се мостом преко Саве покушавали домоћи сусједне Босанске Градишке убијено је у избјегличкој колони, на пакленој цести кроз Нову Варош…
Тужитељство за ратне злочине Србије отворило је у ожујку 2011. предкривични поступак за кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва почињеног у Медарима. Предмет је у јуну 2012. прослијеђен ДОРХ-у, но поступка још нема
Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ
Везане вијести:
СЛУЖЕН ПАРАСТОС ЗА СТРАДАЛЕ СРБЕ ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ
Хрватска слави акцију Бљесак - страдање и прогон Срба
" СТРАДАЊЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ХРВАТСКОЈ У АКЦИЈАМА "БЉЕСАК И ОЛУЈА"