Кад Хрватска достојанствено прославља злочин
Хрватски званичници на прослави Бљеска
Пише Игор Јовановић
У Окучанима се 1. маја окупио цео државни и војни врх Хрватске, хиљаде узбуђених цивила, устрептали ветерани у парадним униформама, јединице Гарде са све сабљама. У Београду, на парастосу у Цркви Светог Марка, једва двестотинак старијих људи. Хиљаде и хиљаде других на излетиштима, уз роштиљ и пиво, далеко од било какве помисли да се тог дана обележава и годишњица масовног протеривања Срба из Западне Славоније. Такве слике су у свет послале Хрватска и Србија на 20-годишњицу војне операције „Бљесак“
Хрватска, иако сада чланица Европске уније, ни 20 година после акције током које је хрватска војска освојила важно подручје контролисано од Срба и тако најавила и скори слом целе Републике Српске Крајине, нестале у акцији „Олуја“, спроведеној само три месеца након „премијере“ у „Бљеску“ и масовног изгона Срба, није показала много емпатије према српским жртвама. На свечаности у Окучанима окупио се цео државни врх, што је последњих месеци реткост због нетрпељивости коју међусобно гаје премијер Зоран Милановић из Социјалдемократске партије и председница Колинда Грабар Китаровић из Хрватске демократске заједнице. Сада су, међутим, заједно посматрали свечану поворку у којој су у Окучанима 1. маја учествовали припадници бригада „Громови“, „Тигрови“, „Куне“ и „Соколови“, као и Специјалне полиције МУП-а и „бранитеља“. Хрватски лидери су затим положили венце на спомен-обележје погинулим војницима. Но, у свом говору, Колинда Грабар Китаровић није говорила о прогону Срба из Славоније 1995. године. Она је само казала да је обележавање „Бљеска“ − „дан када доиста треба славити заједништво“. „Заједништвом смо победили у ‚Бљеску‘, касније у ‚Олуји‘, ослободили Хрватску и повели је на пут чланства у ЕУ и НАТО. Заједништвом ћемо је повести на пут благостања“, рекла је председница Хрватске у окучанској школи, где је отворила Бранитељске спортске игре.
ИМА ЛИ КРАЈА ЕКСХУМАЦИЈАМА? Дакле, ни речи о невиним људима који су масовно страдали у хрватској акцији пре 20 година. А бројке и чињенице су неумољиве. Наиме, током дводневне операције „Бљесак“, која је почела око пет сати ујутро артиљеријским нападом на Пакрац, страдао је велики број српских цивила, а око 30 000 њих напустило је то подручје. Према извештају Хрватског Хелсиншког одбора за људска права од 24. јула 2003, у акцији су припадници хрватске војске убили укупно 83 српска цивила. Од тог броја, 30 је убијено у нападима на избегличке колоне, а 53 особе у својим кућама. Подаци Документационо-информативног центра „Веритас“ из априла 2003. још су поразнији за Хрватску. Према тим документима, првих дана маја 1995. убијено је или нестало 283 Србина из Западне Славоније.
Хрватска војска у агресији на Западну Славонију
Иако је број цивилних жртава застрашујући, а многи од њих убијени су у нападима на избегличке колоне, нико од хрватских званичника због операције „Бљесак“ није одговарао пред Хашким трибуналом, нити је познато да су неки осуђени пред хрватским судовима. Према доступним подацима, Трибунал је због злочина у „Бљеску“ и „Олуји“ припремао оптужницу против првог председника независне Хрватске Фрање Туђмана, али је он умро 1999. године, пре него што је и званично постао хашки оптуженик. У априлу 2001. хашки истражитељи саслушали су и бившег начелника Генералштаба хрватске војске Петра Стипетића, али је он после истраге ослобођен сумњи за злочине почињене током акција „Медачки џеп“, „Бљесак“ и „Олуја“.
Хашки истражитељи су, потом, саслушали више осумњичених хрватских официра, али против њих нису подигнуте оптужнице. У јулу 2005. Хашко тужилаштво је примило пријаву против генерала Младена Круљца због ратног злочина у Западној Славонији, а иста пријава прослеђена је и надлежном тужилаштву у Славонском Броду, али против њега никада није подигнута оптужница. Тачније, само месец дана након пријаве против Круљца, тадашњи хрватски председник Стјепан Месић унапредио је генерала у чин генерал-пуковника.
Са друге стране, Срби су после „Бљеска“ само могли да броје оптуженике и лешеве ексхумиране широм Хрватске. Наиме, дан после напада на Западну Славонију председник РСК Милан Мартић наредио је ракетирање Загреба, које је трајало два дана, због чега је касније оптужен пред Хашким судом и осуђен на 35 година затвора. Сматра се да су војници РСК испалили на главни град Хрватске 23 пројектила, а у нападима је погинуло шест људи, док је 176 рањено. Како се приближавала ЕУ, тако су у Хрватској проналажене и масовне гробнице Срба несталих у „Бљеску“, али то није спречило ход Загреба ка Бриселу. Тако је у јулу 2010. на месном гробљу у селу Медари у близини Нове Градишке у Западној Славонији ексхумирано 28 тела, међу њима и деце, из заједничке гробнице настале током акције „Бљесак“. У мају 2011. ексхумирано је 48 Срба убијених на гробљу у селу Врбољани, а годину дана касније у општини Новска још 28 тела.
Парастос жртвама Бљеска
Укратко, Комисија за нестала лица Владе Републике Србије саопштила је у јулу 2014. године да су из регистрованих гробница на територији Хрватске, од 2001. до 2013. ексхумирани посмртни остаци 1 035 жртава српске националности страдалих у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“. У мају 2013. Тужилаштво за ратне злочине Србије саопштило је да тесно сарађује са Тужилаштвом Хрватске на расветљавању убистава 21 српског цивила првог дана акције „Бљесак“, али исход истраге није познат јавности.
У светлу ових чињеница, као и изостанка било какве почасти за српске жртве, готово је несхватљива изјава председника Хрватске демократске заједнице Томислава Карамарка у Окучанима да је годишњица „Бљеска“ обележена „достојанствено“. „Имамо хрватску државу коју смо пре 20 година ослободили од великосрпско-четничке агресије. Хрватска је била раскомадана, према томе, велики су то датуми. Што више време пролази, они су и значајнији. Председник Фрањо Туђман нам је све већи и значајнији, као и наши бранитељи“, рекао је том приликом Карамарко.
ПОВРАТАК КОЈЕГ НЕМА А у Београду, међу људима који се још сећају „Бљеска“, само помиреност са судбином. Окупљени на парастосу у цркви на Ташмајдану тврдили су да немају намеру да се враћају у Хрватску, јер „да их тамо желе, не би их ни прогонили пре 20 година“. „Никада нисам желела да се вратим. Зашто? Па зато што, како да вам кажем, нема нама живота тамо. Они нас да су хтели и желели тамо, они нас не би ни отерали“, рекла је Душанка Којић из Окучана, којој је „Бљесак“ однео мужа. Саво Штрбац из „Веритаса“ рекао је да сада у Западној Славонији, 20 година после акције хрватске војске, живи тек око 1 500 Срба, и то углавном старијих људи. „Још има много, много да се трага за жртвама, то су ипак најстрашније последице једног рата, изгубљени људски животи, а мало се људи вратило. Значи, 20 година касније, на подручју одакле је најмање 15 000 људи избегло у самој акцији, у овом тренутку живи само 1 500 њих и то је старачка популација, која се смањује, не расте, од пописа до пописа“, рекао је Штрбац за београдске медије.
О разлозима због којих се Срби не враћају у Хрватску говорио је и председник Коалиције удружења избеглица Миодраг Линта . „Хрватска треба да се стиди чињенице да се две деценије од завршетка рата и даље систематски крше људска и мањинска права Срба и не чини ништа да се покрене економски развој крајишког подручја“, рекао је он. Додао је и да је „жалосно што Срби не могу да поврате своје отете станове, куће, земљу и не могу да добију накнаду штете за уништену имовину, што им се не исплаћују заостале пензије и девизна штедња и не признаје део радног стажа, што не могу да користе српско писмо и ћирилицу у јавном животу, што се не признају српске жртве и не процесуирају хрватски злочинци већ се славе као хероји“.
Ситуација је утолико тежа јер су односи Србије и Хрватске значајно погоршани последњих месеци, заправо од новембра прошле године када је у хрватском предизборном животу повратак Војислава Шешеља из Хашког трибунала постао доминантна тема. Од тада се догодило свашта – од хрватског лобирања да се нареди Шешељев хитан повратак у притвор у Схевенингену до спаљивања заставе Хрватске на једном скупу Српске радикалне странке у Београду. Било је и недипломатских изјава па је тако, после бурне полемике, хрватски министар бранитеља Предраг Матић рекао на крају српском министру за рад Александру Вулину „Иди, бре, па се лечи“, да би добио одговор да се Матић „никад неће излечити од усташтва“.
Колинда Грабар-Китаровић у Јасеновцу
Уз то, почетак председничког мандата Колинде Грабар Китаровић обележили су гафови према српској заједници. Она је тако рекла да све Србе који живе у Хрватској сматра Хрватима, не прецизирајући да ли су онда и Хрвати у Србији Срби, а Хрвати из Босне Бошњаци. После тога, нова председница је избегла да се појави са остатком хрватског државног врха у Јасеновцу на недавном обележавању 70 година од почетка пробоја логораша правдајући се чињеницом да је почаст жртвама одала сама, без присуства медија, и уз саопштење осуде гнусних злочина почињених у време Независне Државе Хрватске. На крају, Колинда Грабар Китаровић најавила је да ће код Блајбурга присуствовати обележавању стрељања оних који су за те злочине НДХ и одговорни.
Са друге стране, и у Србији и у Хрватској су свесни да односи две државе умногоме диктирају темпо на целом Балкану. Уза све то, Загреб може бити важна адреса за Београд када је реч о даљим европским интеграцијама, које су приоритет актуелне владе Србије. Не треба гајити илузије да Хрватска може самостално блокирати Србију на том путу, јер се кључне одлуке ипак доносе у Бриселу и Берлину (неки би рекли, пре свега у Вашингтону) али се ставови у ЕУ доносе консензусом, па Хрватска, као најновија, 28. чланица, може бити извесна препрека Београду. Тако је хрватски министар правде Орсат Миљенић већ запретио Србији да њено придруживање ЕУ неће бити могуће без одлучнијег процесуирања оптужених за ратне злочине пред домаћим судовима. Можда би требало поставити питање о хрватској судској пракси у истој области, али како је Хрватска чланица ЕУ, а Србија не, Београд без јаких савезника то питање неће моћи да изнесе. Као уосталом ни питање већих права за српску заједницу у држави где у појединим крајевима ни 20 година после рата не могу да толеришу ни ћириличне табле. У свему томе нимало не помаже истина да је судбина страдалих у „Бљеску“ ове године заинтересовала свега 200 људи у Београду, док су други предност ипак дали роштиљу и пиву.
Извор: ПЕЧАТ
Везане вијести:
Крвави мајски бљесак - Jadovno 1941.
КОЛИНДА: Домовински рат праведан, Олуја легална, Готовина ...
Колинда, зашто "тајни" пут у Јасеновац? - Jadovno 1941.
Запаљива изјава хрватског генерала: Нисмо све рашчистили са ...