Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Архитекта Предраг Ристић: Питам се шта је истина – кружни исечак или трапез?

Датум објаве: недеља, март 26, 2017
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

Или о томе каксо се ни данас нисмо ослободили страха од комитета, иако комитета нема, али су држаче страха преузеле стране силе; оне данас и диктирају историју у историји…

Архитекта Предраг Ристић
Архитекта Предраг Ристић

Питам се, како је то могло да се деси да љубопитљиво разборито дете препознаје геометријске слике, а да „академик“ не раликује трапез од кружног исечка, ни увалу од гребена?

А још више, да је јавност ту генетски дефектну тезу прихватио као необориву научну истину која је већ ушла дубоко у све светске научне токове и избацила културу Лепенског вира из научне ризнице у шарлатанску без наде да буде прихваћена у УНЕСКО.

Аутор 1970. показује где је гротло Лепенског вира пре него што уплива у њега да би доказао да вир користан а не опасан
Аутор 1970. показује где је гротло Лепенског вира пре него што уплива у њега да би доказао да вир користан а не опасан

Може да се деси јер се немушта јавност још није опрала од страха у костима од комунистичког тероризма и водеће улоге партије почев од 27. марта 1941. Ипак, нико не може да добије возачку дозволу ако не препознаје геометријске саобраћајне знаке.

А у академским институцијама нема храбрих који би узвикнули: „Цар је го“, односно покојни академик др Срејовић, који је својевремено тврдио одлучно да су његове одлуке научне. Нико није узео у обзир да иза њега стоји водећа комунистичка и авангарда у име народа која је лансирала своју нову звезду са најдужом улицом у Београду.

Питам се, како је то могуће да нам се догодило, а последице су начиниле огромну штету не само науци него и култури јер ЛВ после 50 година није уписан у баштину УНЕСКО-а! А главне туристичке туре га обилазе. Како нам је оманула једна од великих шанси да се докопамо достојног места на позорници народа?

Ако се овако настави, да се не примећује оно што је очигледно банално, прети нам животно и духовно истребљење и уништење.

Овде се не расправља о томе зашто не знамо сигурно ко је победио на Косову, или одакле смо се појавили на сцени цивилизације, јер су величанствени освајачи који су нас газили прилагођавали повест према свом интересу. Овде се само бавимо баналним основачким тумачењем геометрије онога што је конкретно ископано на видело дана, а не прилагођавамо се никаквој сумњивој тренутној политичкој потреби.

Једно од највећих доприноса хришћанства човечанству је да су сви људи пред Богом једнаки и то је чврсто обележило данашњу цивилизацију. Међутим, негде у забити земаљског шара др Србољуб Живановић, форензичар, истражујући једно племе на Папуи које се још налазило у свом развоју у раном каменом добу и установио је да оно нема уграђен генетски код за писменост. То узрокује да они никада не могу да науче да читају и пишу.  Питање је да ли су они нека нижа људска врста?

Невероватно је да се тај недостатак у малом занемарљивом проценту ипак пољављује ту и тамо и у данашњем свету. Конкретно докторка Гордана Оцић у клиничном центру у Београду ради успешно на рехабилитацији таквих случајева, али наравно не на њиховом лечењу, јер је оно немогуће. Ти случајеви нису баш толико ретки, јер и ја лично имам таквог пријатеља, светски признатог вајара  Милана Станисављевића, бар једног који сам признаје да је неписмен. Да је писмен, он зна добро да не би био генијалан вајар. Познато је да природа неки пут накнадно богато надокнађује дарове које је превидела у првом тренутку. Слепци, вероватно и неписмени, утемељили су својим еповима многе народе; навешћемо насумице епове о Гилгамешу, Одисеју Хомера, Шоту Руставелиа….. па и наш Филип Вишњић, па Рамајана и Махабхарата…. Једном ме је упитала једна слепа девојка: „Да ли човек може да се препозна по томе како изгледа“?

Дарови Печата Духа Светог су бројни, али пребројиви и деца се морају у свом развоју разврстати према свом таленту још у предшколском узрасту. Нарочиту муку већине деце представља пак матетематика та „уображена“ краљица науке. Некој деци је лакше да науче напамет дугачку песмицу, него да рецимо одмах препознају неки очигледан облик. Постоје бројне дечје играчке које су мање или више просто и духовито решење за препознавање тог генетског записа да ли га то дете има или га нема, и дете онда треба усмерити на такозване друштвене науке иначе ће дете да се много намучи. Од детињства ме прате родитељски састанци који траже да се укине математика – „да се деца не муче“. Нушић је духовито спевао такву песмицу јер је некој деци лакше да науче Питагорину теорему као песмицу него да је виде као цртеж правоуглог троугла и уз неке формуле! (Квадрат над хипотенузом то зна свако дете, једнак је квадрату над обе катете.)

Судбоносно опредељење за будућу професију почиње већ у основној школи где већ почиње борба за престиж и праведан положај у здравом друштву. Не треба сваког терати да свира виолину. Нажалост она слути и на оно што  ће се догађати у свеукупном друштву једне државе и на академском нивоу значајном за повест бића једног народа и његов опстанак.

У дечјим душама је трагично да ли ће пасти на испиту, али ту постоји ауторативни судија од васпитачице до учитеља који ће процењивати да ли је дете исти изрезан облик убацило у исти инверзан урезан облик, јер тиме доказује да распознаје разне основне просте геометријске слике? На академском нивоу нема неког вишег судије те овај систем оцењивања неки пут заказује, остаје само проток времена да се покаже шта је исправно.

Нажалост ми смо то време већ проћердали

Деца у школи, неки пут доживљавају испите и оцене трагично, некада су због лоших оцена добијали батине, а било је и самоубистава; а ко се усуђује да бије академике ако су застранили? Зато што тога нема, цвета сујета и завист и корупција. која гуше оно добро и најбоље што чини један народ и снагу једне државе.

Револуција која је раскрстила са прошлошћу погрешно је схватила оно да су сви једнаки пред Богом па су заменили Веру верношћу са партијом огрезлом револуционарној крви. Тако је својевремено, на техничком факултету у Београду дошао, не само један победник партизан и поставио пиштољ на катедру, те је од професора Радивоја Кашанина тражио оцену из математике. Први пут се догодило да крвник није добио прелазну оцену. Професор старог кова спасао је част Београдског университета.

И у мојој Реалној гимназији у четвртом разреду којег смо завршавали на брзину 1944-45. Године, то је било „нормално“.

Сећам се мог исписника, неког Глишића из мог разреда, који је на пиштољ добио оцену. Чак и познати Богдан Богдановић који је својим споменицима овековечио партизанску митологију, имао је поштења и храбрости да призна „пиштољ дипломе“. Догодило се то годинама после, када је у познатој кући породице Карамата у Земуну био на моралној висини када је признао да је на испиту код професора Дерока демонстративно поставио свој питољ на цртаћи сто. Друже Богдановићу положили сте, одговорио му је Дероко.

Богдан Богдановић
Богдан Богдановић

После Сремског фронта оно што се тицало нашег омладинског страдања, кренуле су радне акције када се истина није више пуцало у леђа, али је било не само срамно прање мозга већ и убеђивања са додатним премлаћивањем ако је то било потребно преваспитавању; да не помињемо преваспитања на Голом отоку.

Та премлаћивања која је мој пријатељ Бора Пекић лепо описао каква су била у III мушкој гимназији; али су оне била свуда и пре и после. У једној таквом премлаћивању 1952. Године, на техничком факултету у којем сам и ја пострадао, тако да сам имао искуство да касније просуђујем како се кроз такво време провукао мој само годину млађи вршњак Драгослав Срејовић у Крагујевцу.

Свакако је „кочио“ математику, али се прикључио СКОЈ-у и угурао се са изванредном политичком карактеристиком. На факултет си се тада могао уписати само ако си имао радне акције и био ударник са добром карактеристиком и уз то био радничког порекла. Он је у том смутном времену био не само саучесник, него и истакнути одговорни агитатор и активиста. Тако се глатко уписао на археолошки факултет, али је грабио и даље што му је лакше ишло, јер је био: „организован“ па и повезан са влашћу (Удбом).

Кординација стручних снага у великом подухвату када се изградњом хидроелектране Ђердап морало пре потапања археолошки истражити терен, није била довољно синхронизована.

У тој еуфорији, прво што је предузео млади асистент Срејовић је било да рашчисти могућу конкуренцију и да се представи да археолошка локација Лепенски вир још није била откривена.

академик Драгослав Срејовић
академик Драгослав Срејовић

Прво, прича се да је нестала документација о истраживању неке југословенско-америчке екипе из 1936. године (са наше стране био је неуморни археолог Миодраг  Грбић (1901-1968) који је дао име Старчевачкој култури

Међутим, први званично документовани проналзачи локалитета ЛВ су били 1960. године. Тридесетог августа археолог Обрад Кујовић и архитекта Ивица Костић, који су у име Завода оставили прописну стручну документацију која је била чудно „затурена“.

Приликом распоређивања и одређивања стручних екипа које ће бити овлашћене на ископавању појединих локалитета, Лепенски вир је био већ обележен, зацртан и именован као и остали локалитети у конкуренцији.  Том приликом млади „перспективни“ доктор археологије, добио је локалитет да се опроба. За који се „званично“ уопште није нешто битније знало.

Отворен је простор да комунисти створе нови кадар, тј. да др Срејовић добије идеалну прилику да се докаже својим делом.

Изгледа да је и сам био свестан да му је елементарни генетски код за геометрију недостојао, па је окупио екипу са истим таквим генетским недостаком.

Тако су цртачи били несуђени архитекти, као што је био Ђорђе Митровић (надимак му је био „Ларус“, јер се правио важан својим енциклопедијским знањем, али не из геометрије), који нису могли да положе нацртну геометрију код нашег професора Петра Анагностија, па су као „удбаши“ били додатно задужени да на локацији чувају стражу ко сме да уђе и истражује.

У ствари, гесло комуниста је било да су они руководећа класа у сваком важном догађају.

Ништа у историји није било, нити ће бити без њихове руководеће улоге. Међутим, Лепенски вир није било неко споредно археолошко налазиште, какву су лажну вест у почетку пронели комунисти, јер је прва вест о ЛВ основано претпостављала да би оно могло бити епохално.

Наводно, пропагирали су да откриће ове културе нема ни претходнике, ни наследнике, што је апсурд. Комунисти су и те како били сујетни и у свом револуционарном заносу били су спремни да ураде све да то откриће буде приписано као и увек њиховој руководећој улози.

Ауторско право било је погажено, јер да је поштовано, онда би Кујовић требао да буде укључен у наставак рада на свом открићу. Међутим, Кујовић је имао четничку прошлост, а и покојни Ивица Костић био је мој политички истомишљеник са којим сам на факлтету седео у истој клупи

Обрад Кујовић, октобар 1941.
Обрад Кујовић, октобар 1941.

Археологија је мултидисплинарна наука, захвата готово све гране достигнућа људске цивилизације. Истраживачка екипа треба да обухвати све те посебне стручњаке који морају да се допуњују и међусобно као људи да сарађају. Прво, на крају се испоставило да се новооткривена култура не распростире скучено само на овом локалитету, већ много шире дуж Дунава.

У страху да му неко не преотме ауторство открића, доктор Срејовић је затворио локалитет „непробојним контролисаним прстеном“.

Из тог физичког окружења није излазио ни стручно. Није лично сарађивао са др Бориславом Јовановићем који је у име САНУ вршио ископавања на суседној Падини. Није било никакве сарадње између САНУ и Института археолошког факултета, као и између треће могуће надлежне институције – Народног музеја, мада је она формално координисала сва истраживања на Ђердапу.

Уоште, у народу слови да је култура ЛВ само на овом локалитету и сви истраживачи своје хипотезе заснивају само по доктору Срејовићу и на његовој погрешној дилетантској документацији 1969.

Рецимо да је и у његовој књизи  насеље у једној размери, док су обале у другој. Врх гребена се на једној карти завршава са две стене, а у другој са три?

Све фантазије се оснивају на упадљивој „трапезастој“ стени преко пута, иако се она не види са бројних других насеља исте културе.

Срећом, благодарећи др Лазару Трифуновићу директору, добио сам налог да израдим модел реконструкције архитектуре ЛВ у размери 1:5, као и пропусницу за улазак на локалитет. Кад сам се појавио на локалитету, онда ми је Ђорђе Митровић рекао пред др Срејовићем: „Знамо ми каква је архитектура ЛВ“

Бојећи се да им не преотмем славу, самим тим што су запослени у Заводу, сматрали су да су само они предодређени, односно да по ондашњем писаном и неписаном закону јер су постављени по партијској линији.

Био сам убедљиво физички јачи и било ми је урезано у скором сећању да су ме они лично обележили да будем премлаћен од Удбе 1952. год (у случају Јуришић Бујла).

После познатог догађаја, баш главни комуниста – мој додељени „душебрижник“ Душан Миленковић, који је иначе писао нама карактеристике, извинио ми се да он нема везе са мојим премлаћивањем, али ми је дао сва имена унутрашњих удбаша који су ме означили специјалцима. Чак нам је Ранко Финдрик, на питање студента Предрага Педе Петровића да ли можемо да уђемо, дао дозволу („ишао“ је фељтон у Вечерњим Новостима о овим батинашким догађајима) на факултету, па ме се вероватно бојао да ћу да му се светим. (Један пак поштен из те групе „удбаша“ цинкароша са факултета, али талентован цртач и архитекта Ранко Финдрик, много година после послао ми је као посмртну поруку своју књигу (Вајати) и молио ме је „да му на оном свету опростим“

Много горе је прошао др Џон Нандрис (John Nandris) професор са Оксфорда, кога су брутално агенти цртачи избацили са локалитета тако да је он мало даље у густом шипражју подигао шатор. Проф Живановић долазио је да га теши. Кад је дошао наручен чаамац да се провозамо Дунавом, ушло је цело илегално друштво, а Срејовић није смео да уђе у чамац, јер није знао ни да плива ни пеца, а и ни стране  језике. Др Живановић сведочи када је у Енглеској др Срејовић држао предавање преко преводиоца, да га нико није ни разумео ни слушао, јер није умео да успостави дијалог.

Још на самом терену 1968., ја сам израдио модел и све цртеже и образложење своје реконструкције и одмах са повратка, исте године објавио у репрезентативном часопису „Уметност 16“.

Др Срејовић је изјавио да само он може да научно тумачи откриће. И он се „одлучио“ да је облик основа Лепенског вира трапез!

А свако дете би рекло кружни исечак, јер  само тај облик би могао да утури у своје педагошко учило-играчку и да добије похвалу од своје васпитачице. И као ученик не би могао да добије прелазну оцену ако није тачно препознао геометријски облик.

Међутим, као ученик би већ требао да буде способан да геометријски облик и сам конструише шестаром и лењиром, кредом на табли и оловком на папиру. Тек онда би могао да разуме како је преисторијски човек то могао да конструише коцем и конопцем на песку као што је то чинио Архимед. „Noli tangere cirkulos meos“ кад су му безобзирни Римљани газили његове геометријске проблеме уцртане у песку

У вишем академском, ово знање се сматра као подразумевано. Срејовић није знао значај центра кривине у конструисању, односно шестарењу кружног исечка, па пошто није знао за њу није ју ни тражио као што је сведочио архитекта Синиша Темерински.

Пошто је др Срејовић уништио ту тачку на свих 56 главних објеката што је било кобно за било какво даље тумачење реконструкције архитектуре. Наиме, због пада терена та тачка се није налазила у равни пода већ нешто сразмерно изнад. Др Срејовић можда је био талентован за ову другу „нерационалну“ страницу генетског кода, али је ту пострадао од самога себе, као и бројни други истраживачи, јер њихове тезе о култури нису стојале на никаквим темељима, па се  могу сврстати у празне фантазије

Да би разрешио ову апсурдну дилему хтео сам да ангажујем комисију прослављених ђака Математичке гимназије, међутим, нисам успео

Да су постојали професионални геодетски снимци, насеље ЛВ би требало природно да прилегне на премештени терен ако је он гребен без значајних земљаних радова. Овако су морали да буду подигнути мамутски потпорни зидови који су у долини пресекли токове подземних вода, а ти потпорни зидови су били рак рана на планини; клизали су се 40 година јер надградња није била могућа.

На моју примедбу да је очигледно да је насеље подигнуто на гребену, а не у ували, он је одговарао, јесте у ували само са уздигнутим дном? Тако су настали огромни трошкови „корекцијом терена“ масивним зидовима, које су једно лако преисторијско насеље оковали у монументалну античку тврђаву.

Међутим, у нашој средини нико се није смео усудити да суди руководећој партији и сва врата су ми била затворена због мог оца, народног непријатеља, а и сам сам био више пута привођен и понижаван.

На својој великој изложби у СКЦ 1973. Године, где сам изградио реконструисану шатор и издао обимну брошуру „Лепенски вир –реконструкција“, др Срејовић је на изложби изјавио да: „Пеђин шатор може да послужи само као додатна туристичка атракција, а само он лично може да дâ научно решење, али се у томе није још одлучио шта ће да усвоји“.

Међутим, зато је „усвојио“ моје главне цртеже (костур над основом ЛВ) и нека решења, али без апаратуре како се до њих дошло јер их није разумео.

Филм који сам снимио 1970. Год, са РТБ-ом* добио је те године прву награду у свим категоријама на општејугословенском ТВ фестивалу на Бледу, али су му променили наслов. Место Са геометријом на ЛВ“, ставили су „Са маштом у ЛВ“.

Тиме ме су ме удостојили да будем мање опасан маштар, а не научник, а пошто је и сам др Срејовић увидео да основе нису „трапези“ политички је ублажио да су „трапезоиди“.

Предавања и изложбе држао сам свуда по Југославији: Сарајеву, Загребу, Љубљани, Новом Саду и другде, писао за многе часописе и новине снимао филмове, али као и многи други, пронашао сам срећну могућност тек у иностранству да своју тезу одбраним на реномираном университету у Грацу где сам ју „изванредно“ (mit Auszeichen) oдбранио без ичије, нарочито наше државне помоћи. Само је НИН објавио вест: „Пеђа Ристић докторирао је у педесетој години због своје маме.“

Изгледа да су комунисти оставили много више трагова него што смо свесни, а њихови потомци живе у односима према људима још  том времену.

Када сам учествовао 1972. године на фестивалу у Арпину код Рима, организатори су ме молили да не држим предавање о Лепенском виру већ о самоуправљању?

А многи наши људи несвесно живе у том духу, а то није Дух Свети. Ни данас се нисмо ослободили страха од комитета, иако комитета нема, али су држаче страха преузеле стране силе, оне данас и диктирају историју у историји

Пеђа Ристић и Иља Слани
Пеђа Ристић и Иља Слани

Ипак има наде да мит о трапезу и његов трпезник почиње да пуца. Последњи интервју трапезнику узео је познати филмски дугогодишњи уредник Иља Слани. Једном 2004. Године, седећи опуштени у бифеу кафане „код Орача“, рекао ми је да је др Срејовић признао: „Онај Пеђа изгледа да је ипак био у праву“ али Иља ми је то у страху поверљиво кукавички прошаптао, са молбом да ту бруку не износим у јавност.

Међутим ту или тамо ипак се нешто покреће..

проф. др Предраг Ристић, дипл. инж. арх.

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

И Београд вапи за јасеновачким меморијалом: Српска тела су реком стизала из Хрватске

Помозимо изградњу гостопријемнице Храма Христовог Васкресења

Др Предраг Ристић: Програмска идејна скица за спомен обележје Јасеновца

Др Предраг Ристић – Дух и атмосфера храма Христовог Гроба из Јерусалима у Пребиловцима

Prebilovci na jubilarnoj izložbi ULUPUDSA u Beogradu

Predrag Ristić: Hram nikne i za devet dana | Kultura …

Протест проф. др Предрага Ристића – Изложба УЛУПУДС-а 15.10.- 15.11. 2010. године


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top