Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Анђели у паклу “НДХ”: Страдање деце у хрватским логорима током Другог светског рата

Датум објаве: субота, април 21, 2018
Величина слова: A- A+

Током четири године рата, од априла 1941. до маја 1945. године, више десетина хиљада Србске и друге деце је страдало широм НДХ. За 74.360 деце, пописаних именом и презименом, а старости од једног дана до 14 година, је утврђено да је страдало на територији коју је обухватала тадашња Хрватска држава, како наводи Душан Бурсаћ у својој књизи „Анђели у паклу“. Током другог Светског рата, једино место у свету где су постојали специјални логори за уништавање деце је била Независна Држава Хрватска.

Усташе су Србску децу клали, набијали на бајонете, кували у казанима, живу бацали у бунаре, јаме и пећине, гушили отровима и содом, уништавали глађу, жеђу и хладноћом и на све могуће начине а усташка пропаганда настојала је свим силама да прикрије истину о страдању те невине деце како тада тако и данас после толико година. Веома чест случај је био и спаљивање Србске нејачи, а посластица им је било да у колевку ставе сламу па запале, и тако би изгорело и дете и колевка. Оваквих случајева је било много. У околини Глине су усташе ухватиле 25-оро Србске деце, повезали им руке на леђа жицом и поређали укруг око сењака тако да су им ноге биле унутра. Сењак су запалили а деци су изгореле ноге до колена, након чега су их усташе бацили на пут где су деца умрла у највећим мукама. Сведоци говоре како су у Маглају усташе муслимани и цигани често пролазећи певали: “Павелићу када ћеш нам рећи, да идемо Србску децу пећи!“

У усташком стану у Грачацу су Србску децу секли живу, вадили им џигерице, пекли на жару и давали мајкама да једу, а оне су јеле мислећи да је то животињско месо. Миле Бајић, земљорадник из Габрића сведочи да је кад се вратио из збега пред усташама кући, нашао на огњишту под црепом своје шетомесечно дете печено. У Дивоселу су на Илиндан 1941. године усташе пекли двоје деце на ражњу и терали Србе да једу месо. Оваквих примјера је безброј.

 Истражујући геноцид над децом у НДХ се наилази и на невероватну причу из Ливна када је Хрватски усташа, иначе месар, обесио у свом месарском излогу располовљено новорођенче и на његовим половинама написао :“СРБСКО ОДОЈЧЕ!“

Кости деце су разасуте дуж обе обале Саве, од Крапја до Дубичких кречана, шумама Крндије, Кошутарице, по Млаки, Јабланцу, Старој Градишки и другим стратиштима. Јасеновачки крематоријум-Пичилијева пећ, Граник, Скела, Сабласно језеро, Логор ИИИ Ц, само су нека места у централном делу логора где су убијана и деца.

 У Доњој Градини на 117 хектара се простире највеће дечије гробље у свету. У 125 до сада откривених гробница су пронађени дечији скелети, а у некима су само покопана деца. Просечна старост ове деце је износила око 7 година.

Најновијим истраживањем и увидом у преко 1000 докумената, међународна комисија за истраживање геноцида под водством др Србољуба Живановића утврдила је да је само на Јасеновачким стратиштима страдало преко 30.000 деце.

 Драгоје Лукић, преживело дете са Козаре, прошао је кроз злогласни логор Јасеновац и ослобођен 26. августа 1942. заједно са другом децом из Јастребарског и Јован Кесар и још неки преживјели Козарчани утврдили су до сада да је у усташки логор Јасеновац и друге логоре депортовано 23.858 само Козарачке деце. Најмлађи су били у колевци, а најстаријима је било тек 14 година. Данас је познато такође именом и презименом и 19.432 детета са Козаре страдала само на Јасеновачким стратиштима. То су само они за које се успело утврдити идентитет. Морамо напоменути да је после ослобађања логора Јастребарско 26. августа  1942. од стране партизана, много деце остало, наиме, партизани су повели са собом само здраву децу. Та деца су након повлачења поново сакупљена и враћена у логор.

У неким крајевима, нарочито тамо где је била Србска већина становништва, побијено је најмање половина становника, док су нека села потпуно угашена. Тако је нпр. у Босанској Градишки пред рат живело 32.000 становника, а побијено их је 9.400, а међу њима око 5.500 деце, док је само у Јасеновцу из среза Градишког убијено 3.689 деце. У општини Босанска Дубица, са изразито Србским становништвом, где је уочи рата живело 28.000 становника, побијено је тачно пола становништва, а од тог броја 4.099 деце. Стожерник тзв. „Хрватске крајине“ у Бања Луци, др Виктор Гутић, поручио је крајем маја 1941. следеће: „Ове Србске цигане послаћемо у Србију, а друге Савом без лађа. Издао сам драстична наређења за њихово економско уништење, а слиједе нове мере за потпуно истребљење. У том погледу имам одрјешене руке. Непожељни елементи биће искорењени тако да ће им се затрти сваки траг и једино што ће остати биће зло сјећање на њих“. На пријему код римокатоличког жупника Кауриновића у Приједору Гутић је допунио своју претњу: „Ову Србску гамад од 15 година па навише ми ћемо побити, а њихову децу смјестити у клостере и од њих ће бити добри католици“. Сличну изјаву о уништењу Србске деце дао је и римокатолички свештеник Дионизије Јурчевић, иначе усташки официр и кољач: „У овој земљи не може нитко да живи осим Хрвата, а ко неће да се покрсти, ми знадемо куда ћемо с њиме. Данас није гријехота убити ни мало дијете од 7 година које смета нашем усташком поретку. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, па не могу, кад је потребно, узети стројницу у своје руке и да таманим све до колијевке, све оно што је против усташке власти и државе“.

 Велика непријатељска офанзива на Козари почела је 10. јуна 1942. године под командом Немачког генерала Штала и трајала је до 4. јула. 2. Козарачки народно-ослободилачки партизански одред „Др Младен Стојановић“ супроставио се са око 4.000 Србских бораца Немачко-усташко-домобранским снагама које су бројале око 40.000 војника, опремљених у то вријеме најсавременијим оружјем и војном логистиком. Офанзива је окончана средином јула, а из обруча, којег су партизанске јединице пробиле 4. јула на пропланку Патрија, на слободну територију су изишле само мање паризанске јединице и мали број становништва. У оружаним борбама погинула је половина бораца 2. Козарачког одреда „Др Младен Стојановић“ и преко 33.000 Србских цивила. Преживели Срби, њих преко 70.000 депортовано је у Јасеновачке логоре и тамо на зверски начин побијено, а међу њима и већ поменути број Србске деце, без оне деце убијене у Драксенићу и Дубичком православном гробљу, као и без оних жена и деце побијених у збијегу код манастира Моштанице. Тачан број страдалих Срба са Козаре никада није пописан.

У тој офанзиви на Козару је истријебљено потпуно 130 села. Усташка наредба тада је гласила: „Сва лица затечена у борби стријељати. Све становништво похватати и спровести у сабирне центре а мушкарце изнад 14 година отпремити у концентрационе логоре. При покушају бјекства без милости употријебити ватрено оружје. Младе жене и ђевојке транспортовати на рад у Њемачку; старије жене и децу отпремити у Јасеновац који може примити неограничени број затвореника.“

Средином августа 1942. Године, Макс Лубурић је са Јасеновачким усташама починио страховите покоље по славонским селима у којима су се налазили и бројни Срби из Поткозарја. Том приликом убијено је 1.267 Козарчана. У Мословачкој Дубрави налазило се више од 300 жена и деце из Кнежпоља. За кратко вријеме овде је убијено 88 деце. У селу Пиоковцима, 15. августа 1942, спаљено је 70 жена и деце са Козаре. Највећи усташки злочин у Славонији почињен је у селу Слобоштини. Ту је 16. августа 1942, убијено 1.368 жена и деце од којих је 1.165 било са Козаре. Жртве су повезали жицом и живе бацали у пет великих бунара. Овај стравични догађај преживјела је 15-годишња Станка Панић из села Требовљана, која свједочи: „Кад су нас потјерали према бунарима, усташа ме је снажно ударио кундаком и ја сам пала у дубоки шанац обрастао купином. Мој брат Здравко и сестре од стрица Драгиња, Јованка, Зора и Радосава убијене су у сеоској православној цркви. Моје рођаке Анка, Душанка, Зорка и Стана Пашалић, поклане су и бачене у један од дубоких бунара у црквеној порти. Овде је смрт нашло много жена и девојака из Бистрице и Требовљана. У дубоким бунарима угашен је живот око стотину деце из наших заселака Чикића, Гускића и Лајића. Касније смо их препознавали по одећи. Даница и Гроздана Шиник из Милошева Брда извукле су из једног бунара и свог четворогодишњег брата Душана.“О страдању жена и деце у Јасеновачким логорима свједочило је неколико преживјелих логорашица које су се самим чудом спасиле и изнијеле свијету истину о геноциду над Србском и осталом децом.

Једна од њих је и Мара Вејновић-Смиљанић која свједочи о догађајима у логору Стара Градишка, јуна 1942: „Ужасни крици људског бола, јада, немоћи и избезумљености чули су се у логорском простору кад су усташе отимали малу децу мајкама. Обично би групе усташа, с бајонетима на пушкама, сатјерале мајке с децом у већи круг. Најприје су тражили да се одвоје мајке и деца добровољно, а када то никако нису могли постићи, насртали су с пушком и бајонетима на њих и силом су их раздвајали. Деца и мајке су се чврсто збијали, запомагали, отимали. Поједине мајке јуришале су на голе бајонете и падале покошене од њихових убода. Усташе су их чизмама газили и одводили отету децу на једну, а мајке на другу страну. Крици су били све јачи. Руке раздвојене деце и мајки, као да су се продужавале у најстрашнијем болу, покушавале су да се састану. Њихове очи су се шириле настојећи да запамте сваки делић најдражег лика, али раздаљина између њих постајала је све већа, у највише случајева и физички коначна“.

Мика Мандић из села Турјака јуначки се супротставила усташама и није допустила да јој одузму двогодишњег унука Луку. Убили су их заједно поред логорског зида. Јованка Лукић из Милошевог Брда скамењено је гледала док јој узимају једну по једну ћерку Госпаву, Зорку, Драгињу, Стајку и Јелку. Кад су пошли по сина јединца Ђоку скочила је на зликовце као лавица. Убили су их у загрљају. Стравичном призору отимања деце од мајки у логору Стара Градишка присуствовала је и десетогодишња Савка Лајић из Бистрице. Она каже да је у том великом метежу видела како је једна жена увила своју бебу у плетенице косе и скочила у дубоки бунар у логорском дворишту.

Децу су масовно убацивали у велику логорску зграду. У поједине собе сатјеривали су и по 50 деце, која су у тај простор могла стати једино у усправном положају. Затим су 3-4 часне сестре, ишле од собе до собе, носиле су канте с текућином и кистовима мазале деци уста. Гласно су говориле да је то текућина против жеђи. Међутим, након једног до два сата сва деца су почела вриштати, јаукати и дозивати мајку, оца, сестре и браћу. Деца су се превијала од болова, а јауци и крици постајали су све ужаснији. Малишани су болно цвилили: „Мајко, умирем“, „Сејо, боли ме“, „Тетка, жедан сам“. Дечија тијела грчила су се и почела падати, а како мјеста није било рушила су се у гомили као љеса. Измјешале су им се руке, ноге, главе. Отварале су се живе ране на тијелима те јадне деце. Убрзо су почела умирати у најтежим мукама и вапајима, и то је трајало данима. Група логораша, коју су усташе за то одредиле, трпала је у ћебад мртву децу и односила на места за уништавање лешева… И призор гушења деце у плинској комори, који сам гледала, био је такав да га никада нећу заборавити. Плинска комора била је пуна голе деце, набацане једно на друго, на гомилу. Стално су повећавали ту гомилу живих дечјих тијела, носећи их у декама. Стрпали су тако у ту просторију око 500 деце. Прије пуштања плина просторију је дошла прегледати усташка патрола на челу са усташким сатником Барбарићем, врло окрутним зликовцем. Једно дијете, старо годину дана, лежало је голо на прагу просторије. Барбарић је својом чизметином стао на једну ногу детенцета, другу ногу је ухватио руком, рашчењио је дете и бацио га на гомилу уз псовке, а затим је дао налог да се просторија затвори и у њу пусти плин.“

У овом злогласном логору у Старој Градишки, на хиљаде деце је било згурано у казамате са бетонским подом, где је некада био обор за свиње. Међу овом децом су се шириле заразне болести у великој мјери, а исхрана кукурузним брашном је била недовољна па је значила свесно убијање деце глађу. Дечија тела од којих је остала само кост и кожа, напуштао је већ и сврабац, јер није имао довољно хране у исушеној дечјој кожи. Када би се та кожа натегла на прсима, није се враћала на место већ би остајала згужвана. Зуби су деци испадали заједно са комадима чељусти и свако дијете је било тешки смртни болесник. Томе су се придружиле и заразне болести као што су тифус, дифтерија, грип, оспице, хрипавац, пјегавац, шарлах и друге. Помор ове деце је био по 40-50 дневно. Усташе су децу неспособну за живот гушили плином, а лешеве деце су бацали на једну хрпу у дворишту, одакле су их гробари носили на гробље, али се дешавало да лешеви остајали по неколико дана у дворишту међу још живом децом. Деца су дословно лежала у гомилама на поду једући међусобно властите измете а многа деца су умирала и од жеђи јер ни воде није било.

Љубо Врањеш, преживели логораш сведочи : „Једна жена држала је на грудима дете старо можда 6 месеци. Наишли су Љубо Милош и Анте Врбан. Милош се обрати жени: “ Молим вас, да ли би га дозволили мени?” И узео је дете и почео говорити како је лепо. Онда се окренуо Анти Врбану и командовао: Готовс! Тај крвник је извадио каму, а Љубо Милош је бацио дете у ваздух и оно је пало на каму. Мајка је вриснула и потрчала према детету. Пресрео ју је Љубо Милош, зграбио за косу и заклао. Били су мртви и мајка и дијете. А онда се Милош окренуо према логорашу Љуби Врањешу и упитао: “ Да ли си ишта видио или чуо?” Рекао сам да ништа нисам видио. Милош је викнуо да се губим на посао и ја сам отишао пренеражен и престрашен“.

 Милош Батајић, из Међувођа код Босанске Дубице, дечак од 14 година, преживио је логор Јасеновац. Сведочио какав је био његов боравак у Јасеновачком мучилишту. Усташе су овом 14-годишњем дечаку наредили да ложи ватру под котловима и „роштиљем“ у којима су кувани и печени људи. Милош каже: “Неколико великих казана, ослоњени на два зида, морали су да буду увијек подложени и да у њима кључа вода. Онима који су били осуђени да умру у највећим мукама најприје би везали ноге и руке, а затим их по четворицу убацивали у казане. Усташки „роштиљ“ био је још стравичнији. Двије жељезне шине, причвршћене на висину од једног метра, могле су одједном да приме шест логораша.”

 Крајем лета 1942. Лубурић је приметио да се много деце налази на таванима радионица и по затвореничким баракама, те је наредио усташама да прегледају цели логор и покупе сву децу. Тако се открило да се у логору налази преко 400 деце. Лубурић је дао сву ту децу регистровати и сместити у посебне просторије да би се васпитавала у усташком духу. Хвалио се како ће од њих направити нове јањичаре. Међутим, Матковић Ивица, Капетановић и Слишковић Иван нису били задовољни резултатима у васпитању деце, чинило им се да он не напредује довољно у усташком духу, а установили су и да су та деца великом већином Србска. То су пријавили Лубурићу, те је он одлучио да се та деца ликвидирају. Усташе су ту децу одвели у групама од 60-80 у Градину, где су их Цигани заклали и закопали. Овде напомињемо да су многе злочине у Градини већ од 1942. године вршили и Цигани гробари који су помагали усташама у обављању прљавих послова. Они су клали, убијали маљевима, вадили златне зубе те силовали. Ово су радили само неки цигани, а у НДХ су готово сви Цигани истријебљени, већином у Јасеновачким логорима, а усташе су их у логору третирали као и Србе. Ова свједочења о страдању ове и друге деце су дали Стазић Јосип из Загреба и Јовановић Светозар из Осијека,као и други преживели логораши .

Србска деца са Козаре која нису убијена у самом Јасеновцу или Старој Градишки, била су одведена у друге логоре, где су умирала од глади и болести, јер су усташе биле уверене да је немогућ спас ове деце јер је за то мањкало простора и средстава, и да деца само мењају место умирања. Хиљаде Србске деце је одгајано у усташком духу у разним заводима за васпитавање од стране часних сестара или је подијељено ревносним католицима да их васпитавају као римокатолике у мржњи према својим коријенима, а стварајући од њих нове јањичаре. У овој акцији су активно учествовали католички свештеници са одобрењем високог Римокатоличког клера.

У транспортима из Старе Градишке у Загреб крајем јула 1942. је доведено у прихватилиште на Јосиповцу 800 Србске деце, од којих је за само неколико дана помрло 530, а њихова тела су умотавана у папир и сахрањена као безимена на посебној парцели на гробљу Мирогој у Загребу. На Мирогоју од 1967. године постоји мала спомен плоча о страдалој Козарачкој деци.Током августа 1942. године је у Стакленик Загребачке надбискупије и Јеронимску дворану смештено 972 Србске деце, од којих је убрзо умрло 306. Кроз Стару Градишку је прошло око 10.000 Србске деце, а само је у лето 1942. у Јастребарско отпремљено 3.591 дете.

 Први логор за Србску децу је основан у Горњој Ријеци код Крижеваца. Логор је основан уз помоћ усташког министра удружбе Ловре Сушића, а био је под руководством “усташке младежи”. Сврха овог логора је била да се мала Србска деца одгајају у усташком духу и од њих створе нови јањичари. Како свједоче преживјели из овог логора, у логору је свакодневно вршена обука деце која су била обучена у мале усташке униформе. Силили су их и да свакодневно пјевају усташке пјесме од којих је, по сјећању Живка Мишљеновића једна гласила: “Пушка пуца, а топ риче, грми као гром, то усташа бојак бије за Хрватски дом.” Први транспорт у овај логор је стигао 24.јуна 1942. године са око стотину Србске деце из логора Уштице. Други транспорт такође са стотину деце је стигао 2. јула, трећи са око 200 деце 4. јула и четврти транспорт поново са око 200 деце 13. јула. Овај први логор је постојао до 14.августа 1942. године, када су прживели мали логораши, њих око 300 пребачени у логор Јастребарско. Од почетног броја допремљене Србске деце умрло је око 250, док је 50 послано у Заразну болницу у Загреб где су помрла.

У књизи „Нови Мароф“ Милана Бруновића постоји неколико сведочења о овом логору, па износимо само неке цитате због преопширног текста. Милица Хасанец-Галаш из Горње Реке сведочи: „…Деце у логору је било много. Тачан број никада нисмо сазнале…Виделе смо и то како понеко дете изађе напоље, дотрчи до травњака, баца се на земљу и грицка траву, пасе…Мој брат Звонко ми је причао да деца умиру од неке болести или глади, па кад их закопавају или бацају у бунар камионима довозе другу. Бунар у који су највише деце побацали, полијевали су вапном, а кад се тај напунио дечијим лешевима, закопавали су децу иза дворца, али то тако површно, да су често дечије кости вириле напоље. Осим тога услјед распадања лешева надалеко је страшно заударало. Ако би неко дијете нешто скривило или тешко оболело, бацили би га у подрум, где би убрзо умрло…“

Учитељица Зденка Бруновић наводи: “…По свему се видело да су ти мали људски створови усташама на терет, да им сметају, да треба чинити све да их што прије нестане. О томе свједоче и поступци према деци. Злостављали су их, убијали, и то за сваку и најмању грешку или преступ, иако заправо ни грешке ни преступа није било. Пазили су на сваку гесту детета, као да су чекали кад ће погријешити, да би их могли казнити, а те су казне најчешће биле мучење па смрт… Они би дијете шчепали и ставили на муке, и то такве муке послије којих или под којима би дијете издахнуло… Људи који би пролазили близу дворца наилазили су на мртва дечија тијела, сасвим плитко, набрзину закопана и то одмах иза дворца. Пролазници би опазили одсјечене дечије руке, све до лаката…“

Побијена Србска деца у Логору за децу Јастребарско / фото: СлавицНет
Побијена Србска деца у Логору за децу Јастребарско / фото: СлавицНет

Дечији логор у Сиску     

Дечији логор у Сиску започео је са радом  3. августа 1942. године, када је после подне истог дана доведено  око 1.300 деце из логора Млака и Стара Градишка. Логор је био под управом Усташке надзорне службе и под покровитељством Женске лозе усташког покрета. Логор је био смештен у основној школи у Сиску, солани Реис, самостану сестара реда Св. Винка и Соколском дому. Већа деца су била смештена у недовршеној згради „Соколане“  а њих око 200 у доби до 3 године, смештено је у самостанској згради. У Сисак је стигло до краја октобра 1942. године у неколико транспорта преко 7.000 Србске деце са подручја Козаре, Баније, Лике, Кордуна и Славоније.

 У недовршеној згради “Сокола” није било ни врата ни прозора, а у солани је владала стална промаја јер је зграда била урађена тако да би се со могла лакше сушити. На подовима на којима су деца лежала, без одеће и покривача једва да је било нешто сламе. Пошто није било никакве хигијене, деца су била потпуно запуштена, замазана од измета и ушљива. Тако се у логору развијају епидемије пегавог и трбушног тифуса, дизентерије, шарлаха, па је услед тога настао велики помор деце а просјечно их је умирало и до 50 по исказу гробара који је ту децу покапао. Једно вријеме је лекар и управник логора био Антун Најжер, који је Србску децу масовно ликвидирао затрованим инекцијама.

 Према усташким подацима, у дечијем логору у Сиску је умрло 1.152 деце, док је према исказима неколико свједока, а између осталог и гробара, помор деце био око 5.000 случајева. Многи људи су долазили и тражили да им се деца дадну на исхрану, а када је а колонизација деце почела да добија масовни карактер усташе су забраниле даље давање деце. Логор је ликвидиран 8.јануара 1943. када су преживела деца послана у Јастребарско. Приликом стизања последњег транспорта деце у Загреб сестри Драгици Хабазин, председник Хрватског Црвеног крста у Загребу је рекао: ”Зашто сте навукли толико те православне деце у Загреб, тиме нисте учинили услугу ни поглавнику ни Хрватској држави!

ЈАМЕ БЕЗДАНКЕ, МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ СРБСКОГ НАРОДА У ЛИЦИ 1941. до 1945.    

 1. Шаранова јама, Велебит, Јадовно. Од маја до краја аугуста 1941. убијено батовима и ножевима и у њу бачено око 15.000 жртава: Срба и Јевреја.

2. Јама на Гргином бријегу, Велебит, Јадовно. Удаљена од Шаранове јаме 7 и од логора Јадовно 1,5 км. Јун – аугуст 1941.

3. Јарчја јама, код Рисове главе, Аланак, у близини села Дивосела. У њено гротло је 6. аугуста 1941. бачено 78 Срба, мушкараца, жена и њихове деце.

4. Две јаме, 40 м од самог логора Јадовно, Велебит. Мај – крај аугуста 1941. године.

5. Јама Бадањ на Попратњаку, северозападна страна Велебита код села Ступачиново, Јул – аугуст 1941. око 10.000 жртава.

6. Јама Близница, у пређелу Ступачинова, према Карлобагу, Крижац. У времену јун – аугуст 1941, око 450 Срба усташе убиле ножевима и бациле у њену провалију.

7. Јама на Плочама, Ступачиново, Башке Оштарије. У неколико наврата током јуна до аугуста 1941. усташе бациле око 2000 Срба.

8. Јама Кијавац, 7 км удаљена од Карлобага, у правцу Велебита. Око 200 Срба измасакрирано и бачено од усташа у исту аугуста 1941.

9. Маратовска јама, код Кистања. Усташе су 6. јуна 1941. мучиле, поклале и бациле 550 – 600 Срба, мушкараца, жена и деце.

10. Вранзина јама, такођер код села Ступачиново, у пређелу Велебита. Јул – аугуст 1941. усташе измасакрирале и бациле у исту 250 мушкараца, жена и деце.

11. Јама Јасеновац, изнад заљева Крижац, удаљена од Карлобага око 7 км средином аугуста 1941, усташе побиле и бациле у исту 150 – 200 Срба.

12. Јама на отоку Пагу, у пределу Фурнажа, у Пашком каналу. Од јуна до аугуста 1941. у њу су усташе бациле неколико хиљада измасакрираних Србских цивила.

13. Јама Јамина, изнад Трибуња, код засеока Љуботић. У јуну и јулу 1941. усташе поклале и у исту бациле 188 Србских сељака.

14. Шевића јама, код села Врановине, у Пазариштима, према Буџаку или бившем Србском насељу Крушчици, које је потопљено за потребе акумулационог језера „Крушчица“. Поклано и бачено у јаму 2.000 Срба, мушкараца, жена и деце. Жртве потопљене. Нису есхумиране ни достојанствено сахрањене.

15. Јама на Кулашевој страни, у пређелу Разбојиште, поред цесте Госпић – Оточац. У јулу 1941. у неколико наврата усташе побиле и бациле у исту 155 Срба.

16. Јама Орешковић станови, у близини железничке станице Личко Лешће, уз пут Госпић – Оточац. Током маја, јуна и јула 1941. усташе убиле и бациле у њу 200 мушкараца, жена и њихове деце.

 17. Мацолина јама, прозвана по зликовцу, усташком сатнику Марковић Стипи Мацоли. Налази се у близини пута Госпић – Оточац, између Јанча и Личког Лешћа. Од априла до краја аугуста 1941. године и маја 1945., у исту усташе поклале и бациле 2.700 Србских цивила, претежно жена, деце и стараца.

18. Јама Угљенача, у близини Личког Лешћа. Ујулу 1941. усташе усмртиле и бациле у њу 1.600 Срба, мушкараца, жена и деце.

19. Јама Ператове драге, налази се недалеко Мацолине јаме, код Личког Лешћа. У јаму су усташки злочинци бацили 380 Срба.

20. Јама Думан, налази се у шуми између Јанча и Личког Лешћа. Од априла до средине аугуста 1941. усташе побиле и бациле 520 Србских цивила.

21. Јама Св. Ана, налази се недалеко католичке цркве у Горњем Косињу. Од маја до аугуста 1941. из Србских косињских села усташе су масакрирале и бациле у њену провалију 200 Срба, већином жена с децом.

 22. Јама Павкуша, Јањачка коса, 2. аугуста 1941. бачено у исту 170 Срба.

23. Јама Нездравка, налази се уз пут више Доњег Косиња и Вукелића. 10. аугуста 1941. усташе заклале и бациле у јаму 190 Срба.

24. Јама Дулиба, код Башких Оштарија, на Велебиту, ујулу и аугусту 1941. усташе побиле и бациле 500 Србских цивила.

 25. Јама Цотинка, налази се на путу од Перушића према Јањачкој коси.

 26. Јама Ошпорача или Ошеповача, код Широке Куле.

 27. Јама Голубњача, Кузмановача

28. Јама Сњежњача, Кузмановача

 29. Јама Кварте, код Перушића.

30. Јама Руњевац

 31. Јама Дупчан, код Рибника

32. Ћошићјама, код Коњског Брда

33. Јама Крижаново брдо, у Дражици

34. Јама у Барић (Девчић Драги)

35. Јама у Бужину, село Бужин

36. Понор јарак, Заблате

37. Катина јама бр. 1

38. Катина јама бр. 2

 39. Катина јама бр. 3

 40. Јама на Кизи (К-1274)

 41. Кршка вртача, на Велебиту

 42. Јама на Мишкулин брду

 43. Јама на Садиковцу, на Велебиту

 44. Сладовачка јама, Велебит

 45. Сурлинајама, Медачка плантажа

 46. Јама у Шупљој главици

 47. Бездан у Трновцу, испод Велебита

 48. Јама Биљевина, Косињ

 49. Јама Кланчићу, налази се на улазу у Косињски Буковац.

 50. Леваровпонор, у Доњем Пазаришту. Обишла је 20. аугуста 1941. Италијанска санитетска комисија 5. Италијанског армијског корпуса, пише у њеном извјештају од 1. 9. 1941. Усташе у њу бацале заточене Србе довођене из логора Госпић.

51. Јама Шимин Грич, Јањачка коса.

52. Ташинајама, Пазариште, недалеко од Шевић јаме.

 53. Јама код зграде опћине у Горњем Косињу.

 54. Јама Шеготинка, између Оточца и Косиња, близу села Црног језера.

55. Јама код села Метка, Госпић. Усташе убијале и бацале у јаму Србе прије него би их довели у логор Госпић.

56. Јама Јасиковац, код Госпића, у јуну и јулу 1941. масакрирани Срби.

57. Јама Тучић, понор, Грачац. Налази се између железничке станице Грачац и села Штикада код насеља Враце. Удаљено од Грачаца 1 км. У њу су усташе бацале Србе из Грачаца и околине. Од 27. јула до 1. аугуста 1941. масакрирале и бацале у јаму 500 жртава.

“Главни узрок рата јесте у охолости човека према човеку и у охолости народа према народу.
Од охолости помрачава се ум, те људи не виде Бога. А чим људи изгубе Бога из вида,
губе свест о томе да ја сваки човек сваком човеку брат”
Св.Николај Охридски и Жички

Извор: Правда и право

Везане вијести:

Дјеца из Дивосела у концентрационим логорима НДХ – слике …

Ево колико је деце убијено у НДХ и у којим логорима! | Јадовно …

Списак побијене деце у логору Јасеновац | Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top