Alojzije i Nikolaj

Datum objave: petak, oktobar 4, 2019
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

Vreme je zaista da se kaže da izjednačavanje zločinaca iz doba nacizma sa onima koji to nisu bili ne može biti ništa drugo nego oblik reafirmacije nacizma

Alojzije Stepinac, Vladika Nikolaj (Fotodokumentacija „Politike”)
Alojzije Stepinac, Vladika Nikolaj (Fotodokumentacija „Politike”)

Zanimljivo bi bilo odgonetnuti ko je prvi uopšte došao na ideju da napravi istorijsko poređenje – čitaj istorijsko izjednačavanje – između zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca i vladike ohridskog Nikolaja Velimirovića. U skorijoj prošlosti, to je prošle godine uradio Čedomir Jovanović, u intervjuu za zagrebačke novine o 20-godišnjici operacije „Oluja”. Pored drugih stvari koje su prijale tamošnjim ušima izjavio je da su „obojica podjednako kontroverzni”. Dobro, Nikolaj jeste kontroverzan, da li više, manje ili isto kao Stepinac recimo da nije toliko važno. Čemu uopšte, međutim, takvo poređenje, da li je u toku neko takmičenje u kontroverznosti? Ili je reč o nečemu drugome, o svojevrsnoj istorijskoj alhemiji kojom se pomoću „podjednake kontroverznosti” podmeće teza o podjednakoj krivici i nekoj vrsti ravnoteže uloga Stepinca i Nikolaja u vremenu Drugog svetskog rata.

Osobit doprinos u postupku utvrđivanja istorijske jednakosti između kardinala Stepinca i vladike Nikolaja dobijen je pre nekoliko nedelja u internetskom članku koji je objavio istaknuti kolumnista Boris Dežulović i koji je brzo prenet na više veb-adresa.

Podstaknut pismom koje je patrijarh Irinej uputio papi, Dežulović je zapazio da se, eto, „Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve kasno setio da spreči kanonizovanja ’kontroverznih ličnosti’, jer je Svetog vladiku Nikolaja Ohridskog i Žičkog sam kanonizovao za svetitelja još pre trinaest godina, u beogradskom hramu Svetog Save, istog dakle onog praoca srpske nacije i crkve kojega je rečeni vladika Nikolaj u svom čuvenom govoru na Kolarcu 1935. nazvao pretečom Adolfa Hitlera i njegove ideje ’narodne crkve’”.

Ostavljajući po strani sve ono ostalo po čemu je „katolička država”, kako je Stepinac nazivao NDH, bila najpoznatija, srpskom patrijarhu a time i drugim pravoslavnim crkvama, smeta poruka koju bi Vatikan poslao ako bi za svetoga proglasio crkvenog velikodostojnika znamenitog po svojoj posvećenosti ideji prevođenja pravoslavaca u katolike. Rimska dioptrija je drugačija i odande Stepinca vide kao stradalnika za veru kojeg su komunisti osudili, a možda i ubili. Ali kakve veze sa svim tim ima Nikolaj Velimirović?

O Nikolaju se zna: bio je ideološki mračnjak i antisemit, za Hitlera je bar u početku imao simpatije, „blagosiljao je ljotićevce” i bio im je ideološki blizak, i da – „od Hitlera” je dobio 1934. godine orden. To je deo korpusa informacija kojim raspolažu oni koji ne vole Nikolaja. Među njima najčešće nema podatka da je nemački orden stekao jer se pobrinuo za očuvanje nemačkog vojnog groblja u Bitolju 1926. godine. A Drugi svetski rat je praktično u celini taj Hitlerov sledbenik proveo u nemačkoj internaciji, u koju je dospeo kao deklarisani protivnik pakta sa Nemačkom i odakle nisu hteli da ga oslobode uprkos tome što se Ljotić založio za njegovo puštanje.

Kao takav, može biti da zaista i nije bio baš kao nacrtan za svetitelja. No, o tome crkve odlučuju, kome se ne dopada, ne mora u crkvu, a naročito ne moraju oni koji ni inače tamo ne zalaze. No tema ovde je: na koji način je sve ovo što znamo o biografiji Nikolaja Velimirovića slično Alojziju Stepincu? Na koji način je svejedno da li je neko bio na Hitlerovoj strani 1935. ili 1945, i na koji način je predavanje na Kolarcu slično ulozi najvišeg crkvenog velikodostojnika u državi koje su se često gnušali i njihovi nemačko-italijanski saveznici? Istina, ima i ta stvar, Stepincu u prilog, da je tu i tamo podizao svoj pastirski glas protiv masovnih zločina ustaškog režima i smatrao da u katoličanstvo ipak treba da budu prevedeni samo oni koji se za to dobrovoljno opredele. A ako se dobrovoljno ne opredele, pa onda, eh, bog je tako hteo.

Vreme je zaista da se kaže da izjednačavanje zločinaca iz doba nacizma sa onima koji to nisu bili ne može biti ništa drugo nego oblik reafirmacije nacizma. A poente tipa „ako Nikolaj može da bude svetac, što ne bi mogao i Stepinac” predstavljaju trivijalizaciju stradanja kojem su bili izloženi stanovnici „katoličke države” tokom rata. Ako neko smatra da Stepinac u tome nije igrao nikakvu ulogu, onda neka tako kaže, a Nikolaja Velimirovića da u to upliće zaista nema nikakvog razloga.

No, u priču nije uključen samo Nikolaj, nego se tu našao i Draža Mihailović, i to zato što je pred sam kraj rata uputio Alojziju Stepincu pismo u kojem mu se obraća s poštovanjem i ispituje mogućnosti za dalje zajedničko suprotstavljanje komunistima. Samo po sebi, nije baš sigurno šta bi to pismo u ovoj priči trebalo da dokazuje, osim valjda da su svi ti zločinci isti ološ. Na stranu što je sam Mihailović negirao na suđenju da je to pismo ikada napisao, no to je u službenom svojstvu na suđenju za Mihailovićevu rehabilitaciju izneo i istoričar Bojan Dimitrijević, navevši kako smatra da je reč o falsifikatu podmetnutom od tužilaštva. Da je istorija u nas pitanje ideologije, a ne faktografije, najbolje govori sudbina samog Dimitrijevića: kao dugogodišnji član Demokratske stranke, isključen je jer se izjasnio u prilog preispitivanja uloge Milana Nedića.

Zbog čega je stavljanje svih „narodnih neprijatelja” na jednu gomilu opaka rabota? Pa zbog toga što je to upravo bila osobina i pobednika iz 1945, koji su tako bez suda napunili jame kod Blajburga, ali i streljali, recimo, glumce beogradskih pozorišta čija je krivica bila u tome što su igrali predstave čiji prihod je bio namenjen dobrotvornom fondu pod upravom Nedićeve vlade. Namerna ideološka površnost, u stvari ideološka isključivost, vodi tome.

Mada, ako o Stepincu govorimo, on i nema razloga da se previše žali na pravdu pobednika. Posle rata, osuđen je na internaciju. Isto kao i vladika Nikolaj. S tom razlikom što su Nikolaja internirali nacisti, a Stepinca komunisti.

Analitičar medija

Autor: Srboljub Bogdanović
Autor:
Srboljub Bogdanović

 

 

 

 

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Vladika “Zlatousti“

Evropski dug Srbiji

Koliko je zapravo svet bio kardinal Alojzije Stepinac …

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top