Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Foto-reportaža visokogorske akcije „100 kilometara grebenom fronta za 100 godina proboja Solunskog fronta“
Povodom stogodišnjice bitke na Dobrom polju i proboja Solunskog fronta, letos za Petrovdan učestvovao sam u visokogorskoj akciji „100 kilometara grebenom fronta za 100 godina proboja Solunskog fronta“ u organizaciji udruženja „Otadžbina pamti“ sa još 54-oro ljudi (i jednim psom!). Počev od 11. jula 2018. pa do 14. jula 2018. prešli smo peške 110 kilometara duž planinskog grebena gde su se pre 100 godina vodile najžešće borbe na delu Solunskog fronta koji je držala srpska vojska.
Prvog dana pešačenja (11.7.2018) pošli smo od ski centra Kožuf na planini Kožuf da bismo preko vrhova Zeleni breg (2165 m), Dudica (2132 m) i Konjska glava (1836m) stigli do Golupca. Od Golupca smo sledećeg dana, na Petrovdan 12. jula, grebenom planine Kozjak preko Blateča (1596m), Pašnika (1596m), Kamile (1569m), Malog Kozjaka (1777m), Golemog Kozjaka (1814m) i Kravice (1682m) stigli u sumrak do Dobrog polja (1813m), mesta gde je bio glavni udar u toku proboja Solunskog fronta.
Tu smo se sledećeg jutra, 13. jula, kao i na Golupcu pomolili za duše svih palih ratnika i položili vence u čast srpskih i francuskih junaka izginulih na tim delovima fronta. Nakon toga smo, trećeg dana, krenuli preko Bele zemlje (1826m) i Sokola (1822m, tu smo položili vence srpskim i francuskim junacima poginulim u borbama oko ove kote), Belog grotla, kote Nidže (2360m) da bismo uveče, sa suzama u očima stigli na krvlju zaliveni Kajmakčalan, glavnu tačku našeg puta i hodočašća, gde smo celivali ploču na kosturnici srpskih vojnika poginulih u osvajanju Kapije slobode 1916. U kapeli na vrhu Kajmakčalana ostavili smo vence i ikonu Sv. Petra i Pavla (donetu sa Kosova i Metohije), koju smo bez prestanka nosili na čelu kolone od Golupca, smenjujući se tako da svako bar malo nosi ikonu na putu ka Kajmakčalanu.
Bilo je jako dirljivo što nas je na Kajmakčalanu dočekalo oko 100 dece i njihovih 50 roditelja koji su bili učesnici druge akcije – „100 dece za 100 godina proboja Solunskog fronta“. Nikad neću zaboraviti to veče na najsvetijem mestu – Kajmakčalanu, kada smo zajedno u kampu pod zvezdanim nebom, sa srcima ispunjenim u isto vreme ponosom, srećom i tugom pevali „Tamo daleko“, „Oj Srbijo, mila mati“, „Zovi, samo zovi“, „Kreće se lađa francuska“ i druge srpske rodoljubive pesme, sećajući se svih žrtvi koje je srpski narod podneo u borbi za slobodu i ujedinjenje u Prvom svetskom ratu.
Sledećeg jutra, 14. jula 2018. nakon održanog opela poginulim srpskim ratnicima u osvajanju Kajmakčalana 1916. godine, počeo je i četvrti, poslednji dan pešačenja spuštanjem sa Kajmakčalana do Starkovog zuba (Sive stene – 2229 m) gde je 2. oktobra 1916. Dobrovoljački odred vojvode Vuka imao stravične gubitke jurišajući u samoubilačkom napadu preko bodljikave žice na bugarske položaje kako bi se osigurao tek osvojeni Kajmakčalan i Bugari naterali na povlačenje na nove položaje na severu. Tu smo minutom ćutanja odali počast poginulim junacima Dobrovoljačkog odreda da bismo nastavili do Starkovog groba (1876 m) i odatle uveče stigli u selo Skočivir (600 m) u dolini Crne reke gde se naše pešačenje od 110 kilometara sa ukupnim savladanim usponom od 4800 metara i spuštanjem od 5900 metara završilo i gde smo te večeri u staroj karauli proslavili naš uspeh.
Sledećeg dana obišli smo srpska vojnička groblja u selima Skočivir, Dobroveni, Živojno, Bač, kao i u Bitolju i odali poštu i pomolili se na svakom od tih grobalja za srpske ratnike pale u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, da bismo na kraju odali poštu i na francuskom vojničkom groblju u Bitolju i krenuli put Beograda.
Nikada me ništa nije više fasciniralo od junačke borbe srpskog naroda u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Sećam se kako sam sa 9-10 godina u dedinoj sobi pronašao časopis posvećen borbi Srbije u Velikom ratu na čijoj naslovnoj strani je bio srpski vojnik u novoj francuskoj uniformi sa Adrian šlemom (moguće da je čak u pitanju bila Milunka Savić) – naslov je glasio: „Solunci – slava pripada njima“. Od tada kroz ceo svoj život za mene nije bilo veće svetinje i većeg izvora snage i inspiracije od ovog perioda srpske istorije u kome su srpski vojnici ispunjavajući herkulovske, gotovo neostvarive zadatke otišli u legendu i večnost.
Iz tog razloga, od samog početka bio sam rešen da učestvujem u ovoj planinarskoj akciji jer smatram da nije bilo boljeg načina da se obeleži stogodišnjica pobede srpske vojske u Velikom ratu nego da se duž linije Solunskog fronta obiđu krvlju zalivene čuke na kojima su srpski vojnici pre sto godina vodili nadljudske borbe za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda i domovine, među njima i dvoje mojih čukundeda – Mirko Kovačević i Stevan Savković – koji su prešli ceo ratni put srpske vojske od 1914. do oslobođenja 1918.
Glavnu ulogu u organizovanju ovog putovanja imalo je udruženje „Otadžbina pamti“, na prvom mestu gospodin Radoljub Knežević, koji je bio glavni vodič i vođa ovog puta. Stoga njemu i udruženju „Otadžbina pamti“ učesnici ovog hodočašća – uključujući i autora ovih redova – duguju najveću zahvalnost jer su učestvovali u nečemu čega će se sećati i prepričavati čitavog života. Hvala mu na tome!
Fotografije: ALEKSANDAR STANKOVIĆ
Autor: ALEKSANDAR STANKOVIĆ
Izvor: STANjE STVARI
