Aleksandar Nećak: Svedok sam prećutnog gajenja zaborava prema delovima naše tragične istorije

Datum objave: utorak, februar 25, 2014
Veličina slova: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/aleksandar-necak.jpg

English

Ako želimo da nam se Jadovno više nikad ne dogodi, onda mi kao društvo moramo uneti mnogo više ljubavi, želje i napora da edukujemo mlade generacije, jer to je jedini način da sprečimo ponavljanje zla.

(Izlaganje Aleksandra Nećaka na promociji novoosnovanog udruženja građana Jadovno 1941. za Srbiju. Beograd, 19. februar 2014., Parohijski dom Hrama Svetog Save.)

Dobro Vam veče, uvaženi Oče, dame i gospodo.

Zahvaljujem Vam se što ste rešili da svoje slobodno vreme provedete ovde sa nama i uveličate ovaj vrlo važan trenutak.

Ja sam dugo, izgleda dugo, posvećen pitanju žrtava i odnosa društva prema žrtvama, koje je selektivno, koje je politizovano, pa samim tim i usmereno ka manipulaciji.

Svedok sam, nažalost prećutnog gajenja zaborava prema delovima naše tragične istorije.

Sve me to ispunjava jednim osećanjem pomešanog gneva i tuge. Strah me je da iz mene ne izleti neka grka reč i zato ću se truditi, da u par rečenica kojima želim da Vam se obratim, ne povredim dostojanstvo ovog trenutka.

Mi kao društvo, osim časnih izuzetaka, ne negujemo ili se ne bavimo dovoljno kulturom sećanja. Istina je da svake godine u određene dane, na određenim mestima, položimo vence,  pročitamo pripremljene uniformne govore, i time ispunimo neku našu međunarodnu i domaću obavezu.

I to je sve! To je nažalost sve.

Pre više od 70 godina, žrtve mučenici zbog kojih smo se mi večeras ovde okupili, uzneli su se u nebo i nama ostavili zavet.

Oni su izgubili svoje živote samo zato što su bili Srbi, Jevreji, Romi, bilo kojoj naciji da su pripadali, bili su časni ljudi i to je suštinska razlika između njih i onih neljudi koji su ih ubijali.

Nama je čudno, zašto smo čekali ovoliko vreme da se organizujemo, da u javnost izađemo sa istinom o zverstvima i o zverovima koji su ta zverstva počinili, zašto smo čekali da u javnost izađemo i ispričamo istinu o Jadovnu i o drugim stratištima, da iznesemo svoja osećanja ali i svoje stavove koji bogami često ne nailaze na razumevanje ili na odobravanje.

Mi smo, naravno, postavili sebi pitanje zašto je trebalo toliko vremena da se održi prva konferencija, međunarodna konferencija, o starom Sajmištu simbolu našeg stradanja. Zašto smo čekali da se održi prva Međunarodna konferencija o Jadovnu i zašto posle ovoliko vremena, odnosno šta posle ovoliko vremena, ima da nam kaže ili da nam poruči našminkana stalna postavka muzeja u Jasenovcu.

Istinu nam neće poručiti. To smo shvatili za ovih 70 i više godina.

Mi smo učili neku tzv. političku istoriju. Ta istorija navodno je pisana zarad očuvanja dobrih međunacionalnih odnosa, a zapravo ta istorija je sakrila istinu o zločinima, sakrila istinu o uzrocima koji su doveli do tih zločina, sakrila je istinu o međunacionalnim odnosima, moglo bi se reći sakrila je sve ono što nije smelo da se sakrije.

Posledice takve istorije su tragične, bar za nas ovde, na ovim prostorima. Kako je ta istorija sačuvala dobre međunacionalne odnose, nažalost videli smo u ratovima 90-ih.

Ako želimo da nam se Jadovno više nikad ne dogodi, onda mi kao društvo moramo uneti mnogo više ljubavi, želje i napora da edukujemo mlade generacije, jer to je jedini način da sprečimo ponavljanje zla. Bez obzira kom narodu pripadao, koju veru ispovedao, za koju se političku opciju opredelio, naša je dužnost, kao društvo, da omogućimo svakom mladom čoveku da izgradi i da usvoji takve moralne vrednosti, koje će kod njega stvoriti, osnažiti ga u duhovnom i svakom drugom smislu, da može, ali pre svega da oseća da mora, da se suprotstavi svakom zlu, da se suprotstavi mržnji koja proističe iz šovinizma, iz netolerantnosti, iz antisemitizma, iz primitivizma, iz straha od različitosti i da učini sve što je u njegovoj moći da to spreči.

Ako ne edukujemo mlade generacije, mi stvaramo prostor i stvaramo mogućnost da se zlo ponovi.

Poput pravednika, morali bi biti rešeni da sebe žrtvujemo da bi sprečili stradanje nevinih ljudi, ljudi  koji su progonjeni samo zato što nisu naše vere, naše nacije, što imaju neku drugu kulturu, što se razlikuje od nas.

Morali bi imati snage da zaštitimo manjine, da zaštitimo te ljude, jer to što se razlikuju od nas ne znači da smo mi bolji ili oni gori, to samo znači da nas ima raznih, da nas ima samo dobrih i onih koji ne valjaju.

Mislim da sam na Jadovnu govorio da ne postoje zli narodi, samo postoje u svakom narodu zli i dobri ljudi.

Ovo udruženje ima zadatak da gaji i sačuva uzvišenu uspomenu na nevine žrtve, istovremeno da edukuje sve nas, kako bi sprečili da nam se Jadovna ponavljaju i kako bi učinili sve da ovo društvo u kome mi živimo pomerimo bliže moralnom savršenstvu.

I da zaključim, najvažnija, najveća, moralna i sveta naša dužnost je da učinimo sve što je u našoj moći, pa Vas molim da svako od Vas sebe zapita svaki dan, da li je učinio dovoljno da se zlo ne ponovi i da nam se zlo ne vrati. 

Izlaganje gospodina Aleksandra Nećaka na promociji novoosnovanog udruženja građana Jadovno 1941. za Srbiju. Beograd, 19. februar 2014 , Parohijski dom Hrama Svetog Save.

Gospodin Aleksandar Nećak je član Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida iz Beograda.

 

Vezane vijest

Jevreji traže zabranu knjige – Jadovno 1941.

UG JADOVNO 1941, BEOGRAD: BUĐENjE SVIJESTI O STRADANjU SRBA

Genocid ne zastareva! (VIDEO)

Aleksandar Nećak, SEĆANjE NIJE DOVOLjNO – Jadovno 1941

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top