Akademik Živojinović: Kajzer je želeo rat, a ne Srbi

Akademik Dragoljub Živojinović o Prvom svetskom ratu: Austrougarska ne bi

nikad napala da iza nje nije stajala Nemačka i njene garancije. Niko neće
da kaže da srpska vlada nije imala plan za Solunski front

SRBIJA nema nikakve odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog
rata, izričit je akademik Dragoljub Živojinović, autoritet za ovo
razdoblje srpske i evropske istorije HH veka, a svoje reči potkrepljuje i
činjenicom da su sa ovakvom ocenom bespogovorno bili saglasni i svi
učesnici nedavnog naučnog skupa Srbi i Prvi svetski rat u SANU.

Prevladalo je mišljenje, naglašava prof. Živojinović, koji
je bio i predsednik Organizacionog odbora pomenutog skupa, da je
najveća krivica za izbijanje svetskog rata na Nemačkoj i Austrougarskoj.
One su bile podstrekači sukoba, one su htele da unište Srbiju i preko
Srbije, kako se tada govorilo, pređu Balkan i izađu na Bliski istok, jer
je Nemačkoj trebalo gorivo za njenu rastuću industriju.

Tri
najviše naučne ustanove u Srba – SANU, Akademija nauka i umjetnosti RS i
Matica srpska – organizovale su međunarodni skup „s ciljem da se obeleži
da je Srbija bila faktor u svetskom ratu, da je zbog toga i napadana i
hvaljena, optuživana i branjena“.

– Trebalo je
utvrditi šta je prava istina, šta se u tome zaista može smatrati
verodostojnim. Pogotovo što znatan deo zapadne istoriografije smatra da
je naša istoriografija pristrasna, nacionalistički obojena željom da
odbrani Srbiju od optužbi. Uspeli smo u nameri da to bude istinski skup
naučnika koji se neće baviti politikom, već isključivo naukom – ističe
Živojinović. – Interesovala su nas samo najnovija saznanja i
interpretacije, revizionizam koji se pojavljuje u evropskoj
istoriografiji, da li autori koji tako pišu objektivno pišu ili
manipulišu faktima.

* Kakve ste odgovore dobili na ta pitanja?

–
Od desetak istaknutih britanskih, francuskih, nemačkih, austrijskih,
italijanskih istoričara koji se bave problemom Velikog rata, pored
istoričara iz Rusije, Češke, Poljske i naših balkanskih suseda, Grčke i
Bugarske, i domaćih istraživača dobili smo najveći deo odgovora koje smo
i mogli očekivati.

Austrougarska ne bi nikad napala Srbiju, to
svi kažu, da iza nje nije stajala Nemačka i njene garancije da će ona
stupiti na scenu ukoliko to bude potrebno. To se pokazalo potrebnim, jer
je njena armija bila poražena u nekoliko odsudnih bitaka 1914. godine na
teritoriji Srbije. Svi su ukazivali da Srbija nije imala ni snagu ni
volju da preduzme bilo šta što bi moglo da izazove Monarhiju da je
napadne i krene u ofanzivu protiv nje.

* Istoričari vele da je ona bila samo instrument napada?

–
Većina učesnika se saglasila da je Srbija praktično ispunjavala sve
uslove koje joj je Austrougarska ultimatumom nametnula. Edvard Grej,
engleski državni sekretar, na primer, rekao je: „Pa kakvo je to čudo,
Srbija je prihvatila sve zahteve, šta mi još od nje tražimo“. To isto je
rekao i američki predsednik, koji je izdaleka posmatrao šta se zbiva. I
nemački kajzer je, iako jedan od najratobornijih, videvši odgovor srpske
vlade, primetio da nema razloga za rat.

To nam je rekao engleski istoričar Džon Rol, koji je najveći autoritet, pisac trotomne biografije Vilhelma II. I drugi su to potvrdili, a za nas je bilo najmerodavnije da je profesor Rol to rekao.

* I pored toga usledio je rat…

–
Austrougarska je računala da će oslabljenu Srbiju lako savladati.
Pokušaj da se preduzme lokalni rat dobio je podršku Vatikana, Vatikan se
zalagao za rat, ali pokazalo se da takav rat nije bio moguć. Rusija
nije dozvolila da se toliko nadmoćna Austrougarska obračuna sa Srbijom i
sruši sve ono što je ona stvorila u jedanaest godina vladavine Petra I
Karađorđevića.

* Dvojna monarhija je u tom lokalnom ratu promašila?

–
Moram reći da su sve evropske vlade, i svi evropski državnici
promašili, jer su svi ocenjivali da će rat biti završen do kraja godine.
Niko nije predviđao da će rat trajati duže od četiri godine. A kako se
on produžavao, trebalo je pridobiti nove saveznike, neutralne zemlje,
među kojima su bile Italija, Rumunija, Bugarska, Turska. Velike sile
uvek nastoje da se neko bori i ratuje za njih, ne žele da podnose žrtve
na nekom terenu koji njih previše ne zanima. I počeli su da im nude u
naknadu velike teritorije.

Englezi
i Francuzi su dali Italiji teritorije koje je ona nekako smatrala
svojima, bez obzira na to da li su one bile njene ili nisu (severna
jadranska obala, delovi Albanije, ostrva na srednjem Jadranu, Istra,
Tirol), Nemci su najpre pridobili Tursku, a zatim Bugarsku, koja je bila
ogorčena, uvređena i ponižena što je izgubila Drugi balkanski rat i
teritorije za koje je smatrala da će biti njene. Bugarski kralj je
oberučke prihvatio Vilhelmovu ponudu – zajam od pet miliona nemačkih
maraka, Makedoniju i delove istočne Srbije.

* Srbiji u tom trenutko nije preostalo ništa drugo nego…?

–
Da napadne Bugarsku. Tu je, po mom dubokom uverenju, učinjena greška. Ja
sam u „Nevoljnim ratnicima“ napisao da je srpska vrhovna komanda
predlagala, kada je saznala da je Bugarska potpisala ugovor sa Nemačkom i
da će dobiti pomenute teritorije, da se napadne dok je njena vojska još
bila u procesu mobilizacije i tako sačuva moravsku železnicu. Pašićave
vlada je oklevala, zbog pretnji iz Londona da su Srbija i Rusija svojom
tvrdoglavošću krive što je Bugarska ušla u rat na strani Centralnih
sila. Engleska je, međutim, koristeći sva moguća sredstva i novac
nastojala da pridobije Bugarsku i osujeti plan srpske vojne komande.

* I usledila je tragedija, u nauci je to tabu tema.

–
Niko neće da kaže da srpska vlada, srpska vrhovna komanda, nije imala
nikakav plan za Solunski front, nikakvo rešenje koje bi usledilo posle
napada Centralnih sila. Vojvoda Mišić je predlagao da se prihvati
poslednja bitka na Kosovu, pa kom opanci kom obojci. Regent Aleksandar
nije to dozvolio. Vojvoda Putnik je predlagao da se potpiše primirje da
ne bi stradalo stanovništvo. Kada su se već našli u toj situaciji,
Aleksandar i Pašić su shvatili da kapitulacija Srbije znači i njen kraj.

* Šta bi to konkretno značilo?

– Bila bi pretvorena u
nečiju provinciju. To se dogodilo Crnoj Gori kada je kralj Nikola
naredio da se vojska raspusti i da se položi oružje. Regent Aleksandar i
Pašić su s kraljem razgovarali na Cetinju 20. decembra 1914. i on ih je
ubeđivao da dve zemlje treba da se zajednički povuku iz rata i potpišu
primirje. Ni Aleksandar ni Pašić to nisu hteli da prihvate i time su
spasli Srbiju. Jer, saveznicima ne treba saveznik samo po imenu, nego
onaj koji će da se bori i koji je spreman da gine za njih. Kada je
crnogorski kralj položio oružje i raspustio vojsku, on je za saveznike
bio izdajica. Više ni Rusija nije mogla da ga zaštiti.

* Četrnaeste godine bili smo u beznadežnom položaju, vek kasnije kao da nam se istorija ponavlja, plutamo između Rusije i Berlina?

–
Srbija je još uvek u nedefinisanom položaju, nismo više homogena
država. U ovom sukobu velikih sila naši političari pokušavaju da igraju
kao što se to činilo u vreme Hladnog rata. Teško da to može da prođe. Ta
vremena su prošla, Tito je iskoristio priliku koja mu se pružila i mi
smo preživeli i lepo živeli dok nas je Amerika hranila, naoružavala,
opremala vojsku… Sad smo u neugodnoj situaciji, pokušavamo da se
spasemo. Stranci traže da prodamo i EPS, „Telekom“…

* Zapad je rasparčao srpski etnički prostor, teži da to učini i s Rusijom. To je proces dugog trajanja?

–
Zapadna štampa i javno mnjenje, zapadni političari još u HVIII i HIDž veku
širili su rusofobiju, iz straha da će Rusija doći na Balkan, ugroziti
Osmansko carstvo i izaći na Sredozemlje. Zbog toga su oni vodili Krimski
rat protiv Rusije, da bi je zaustavili da se ne širi dalje. Berlinski
kongres je pokazao koliko su zapadne države bile ujedinjene protiv
Rusije. Tu istu mržnju, naravno ne u istoj meri, jer Srbija nije Rusija
po veličini, prostoru, naoružanju, prenosili su i na Srbiju. Nisu oni
mrzeli Srbe kao Srbe, nego zato što su ih smatrali eksponentima Rusije
na Balkanu.

* U toj srbofobiji London je, čini se, uvek prednjačio?

–
Engleska nikada nije imala veliko poverenje u Srbiju. Njihovi putopisci,
njihovi autori, diplomati koji su dolazili ovde u ono doba sa
omalovažavanjem su pisali o Srbima. Priznaju oni ponekad da je Srbija
učinila neke vredne korake, ali uvek s dozom straha šta će se jednog
dana dogoditi ako Rusi dođu na Balkan.

* Da li je u krizi oko Krima možda pretio novi krimski rat?

–
Ne. Sreća je što se Amerikanci sada angažuju na Dalekom istoku,
ugrožene su im pozicije na Bliskom istoku, Kina postaje ozbiljan partner,
i po bogatstvu, i po naoružanju, i po ekonomskom razvoju. Rusija se
ponovo podigla, ima ogroman nuklearni arsenal koji ne može da se
zanemari. Kroz vekove je stav ruskih državnika, ruske spoljne i
odbrambene politike bio da što dalje drži Zapad od ruskih granica. To je
moj odgovor za Ukrajinu.

* A šta preostaje nama?

–
Da ćutim i preživimo. Ukrajina je zemlja od 45 miliona ljudi, možda i
više. Samo što se tamo rađa jedan rusomrzački i antipravoslavni osećaj
unijata i rimokatolika, koji su počeli da huškaju i prave nevolje Rusima i
pravoslavnima. Iza toga svakako stoji Zapad, Vatikan. Stajao je Vatikan
još dok je u Krakovu početkom HH veka stolovao kardinal Šepticki. To je
nekada bila Rusija, on je te krajeve preveo u uniju.

* Nejasno je zašto pojedini zvaničnici SPC hrle u zagrljaj Vatikanu. Pisali ste o ekumenizmu…

–
Ništa ne pitajte. Napisao sam taj članak u drugom vremenu, današnja
situacija je drugačija. Neće naši smeti ništa da urade bez Rusa, a Rusi
to neće prihvatiti.

Piše: Miroslav Rajković

Izvor: Večernje Novosti

Vezane vijesti:

PRINCIP I NjEGOVI SABORCI SLOBODARI, A NE TERORISTI

Hrvatski zločini nad srpskom decom u Prvom svetskom ratu

Ković: Gavrilo je za Zapad terorista

Zašto je Princip ubio Ferdinanda

Početak Velikog rata Sarajevo obeležava i s pogledom na Ferdinanda