A izvinjenje, gospodine Stoltenberg?

Datum objave: ponedeljak, novembar 23, 2015
Objavljeno u Srbija 1999
Veličina slova: A- A+
Jans Stoltenberg
Jans Stoltenberg

„Naša intervencija nije bila uperena protiv srpskoga naroda“, izjavio je Jans Stoltenberg na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. I nije dobio niti jedno pitanje o stradanju srpskog naroda pod NATO bombama.

Nije potrebno da se podsećamo koliko je civila i na koji način NATO ubio, ali da se podsetimo da je jedan američki zvaničnik izjavio tada:“Da, mi gađamo civilne ciljeve, jer želimo da slomimo volju srpskog naroda“. Podsetimo se da je jedan britanski vojni zvaničnik rekao „da treba uništiti celu infrakstrukturu, uništiti sve mostove, pogasiti svu struju…“. Podsetimo se još jednog Amerikanca koji je izjavio:“Ako treba, vratićemo ih u 1389“. Međutim, nije bilo nikoga dovoljno hrabrog da postavi i one najmanje, najnevinije, od tri godine, anđeoskim stradanjem, skrojene tri reči: A Milica Rakić?

Stoltenberg je izjavio da je NATO agresija bila završetak krvavih ratova devedesetih, aludirajući na krivicu Miloševićevog režima. Međutim, podsetimo se da je američki ambasador Cimerman u svojoj knjizi priznao da je on rekao Aliji Izetbegoviću da povuče potpis sa Kutiljerovog plana, čime je Bosna uvučena u rat, a da je sam Kutiljero okrivio Izetbegovića za rat. Podsetimo se da Dejvid Oven u svojim memoarima objašnjava kako su Amerikanci minirali Vens-Ovenov plan, a da Henri Kisindžer u jednoj od svojih knjiga to potvrđuje i dodaje da su Amerikanci minirali i druge planove tokom ratova devedesetih, te da su, na kraju, u Rambujeu „insistirali na ratu“ i namerno ga minirali da bi izazvali rat. Dakle, američka strana je zločinac protiv mira na Balkanu i ona strana koja je minirala planove kako bi se ratovi izazvali ili produžili. Zašto? Da bi se očuvala posthladnoratovska svrha postojanja NATO i tako Evropa zadržala pod kontrolom SAD. Međutim, svi su savesno progutali srpsku krivicu za ratove devedesetih.

Na kraju, generalni sekretar NATO je izrazio žaljenje i izjavio saučešće zbog žrtava NATO agresije ističući da se NATO trudio da ih bude što manje. Koliko licemerno! No, problem je nešto drugo: nestalo je hrabrosti da se postavi pitanje:“A izvinjenje, gospodine Stoltenberg?“. Da li je moguće da je srpska omladina došla u to duhovno stanje u kojem je neko otvoreno licemeran, ismeva srpske žrtve i da apsolutno niko ne kaže jednu škakljivu reč da pokuša da zagolica savest generalnog sekretara? Niko. Ništa. Mrak. Novo ubijanje srpskih žrtava, ovog puta, ćutanjem srpske omladine. To ćutanje pokazuje da je od cenzure opasnija samo autocenzura koja se kod pojedinca ili naroda javlja iz straha: straha od moći, straha od egzistencije, straha od bilo čega, a ovaj događaj je potvrdio da deo onog društva koje mora biti najslobodnije – akademska zajednica – bez greške ćuti. Da je srpski narod u najtragičnijem duhovnom stanju – autocenzuri duše.

Srbija ne treba biti zemlja koja će sebe zatvoriti za druge i Srbija danas nije u stanju da ulazi u nepotrebne sukobe kojima bi sebe dovela u opasnost, te srpska zvanična politika u tom smislu treba biti pametna: ne izazivati nepotrebne sukobe i posledice po Srbiju u ovim vremenima. Ali, mladi ljudi, studenti, nisu državni zvaničnici koji moraju tako da se ponašaju: oni mogu da odskoče, akademska čast ih zadužuje da pitaju ono što zvaničnici ne smeju ili ne mogu. Na Univerzitetu, gde misao mora biti slobodna – nisu pitali.

No, nije srpska akademska omladina uvek ćutala. Svojevremeno, pre manje od sto godina, železnička stanica u Beogradu je bila premala da primi sve one koji su hteli da dočekaju nobelovca i najvećeg indijskog pesnika i filozofa, Rabindanata Tagoru. Bio je veliki prijatelj srpskoga naroda. Oduševljenje što jedna takva veličina dolazi u Srbiju, međutim, nije se prenelo na Univerzitet među omladinu izraslu na teorijama jednoga duha, te je jedan nobelovac, u toku svoga predavanja, ismejan i izviždan na sred Univerziteta samo zato što je iskreno i čisto, bez mržnje, govorio o engleskom kolonijalizmu u Indiji i dekadenciji savremene civilizacije. Svedoci smo, palanački duh snishodljivosti prema jednomu duhu ni danas nije napustio veliki deo univerzitetske omladine. One omladine koja mora biti najslobodnija, a, ustvari, duhom je najsputanija, jer se ograničava na jednu misao i jedan način proizvodnje života. Tako je prošao veliki Tagore. „Ringe ringe jaja došao čika Paja i pojeo jaja, jedno jaje muć, a mi deca ćuć“, otpevao je Stoltenberg pesmu iz svojih dečijih dana u Beogradu, pesmu koju mnoga srpska deca nisu dočekala da pevaju, i dobio aplauz. Tako je prošao Stoltenberg.
Sve je mutno bilo toga dana na Fakultetu političkih nauka, ne samo jaja. Akademske slobode i čast su pali pred strahom ili duhovnom autocenzurom; slobodna misao Univerziteta je poklekla pred voljom moćnih. I ne važi ovde argument da su bila pripremljena pitanja, da je dovedena posebna omladina koja neće postavljati ovakva pitanja. Na tom skupu je bila srpska omladina, kakva god, koja god i čija god, koja je postavljala pitanja, koja je pristala na duhovnu autocenzuru i toga dana, mutnija od onih mutnih Stoltenbergovih jaja, bila je samo savest te srpske omladine.

 

Izvor: Intermagazin

 

Vezane vijesti:

Srbi, šta je bilo i šta nas čeka

Uhapšen Andrej Fajgelj

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top