Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

У Београду 21. маја, филм „Крст над јамом“ и изложба „Тамо где праведници почивају“. Понедељак, 21. мај у 18 часова, Палилула, Центар за културу Влада Дивљан, сцена и фоаје Стаменковић, Митрополита Петра 8 . Улаз бесплатан. Радујемо се Вашем доласку!

 

77 дана Вукановог пакла: Ако је Лора била пакао, Керестинец је био рај!

Датум објаве: уторак, јануар 16, 2018
Величина слова: A- A+

‘Новости’ у Требињу код човјека који се ружне прошлости настоји сјећати по добром: Рођени Дубровчанин, радијски техничар Вукан Ковач, прошао је логоре Лору и Керестинец. Никада неће заборавити људе који су се у суровим ратним увјетима показали хуманима

Вукан Ковач
Вукан Ковач

Рођени Дубровчанин Вукан Ковач (58), данас је запослен као техничар у Радио Требињу. Ковач већ 26 година дискретно, али и безуспјешно, покушава ступити у контакт једном лијечницом из затвора Керестинец, чије име не зна, како би јој захвалио што му је спасила живот који му је у то вријеме 1992. године итекако висио о концу. Други човјек кога се сјећа по добром је тадашњи, ратни натпоручник Хрватске војске Иво Јелић из Сплита, данас покојник. Јелић, који је догурао до чина генерал бојника, након рата је био познати критичар политике Фрање Туђмана.

Вукан је био стално запослен на одржавању клима-уређаја у хотелском комплексу Бабин Кук, све док га директор техничког сервиса Иво Кристић уједно и његов предратни пријатељ, у прољеће 1992. године није упозорио да би за њега, као Србина, останак у Дубровнику могао бити погибељан. Иако је са супругом Радмилом живио у обитељској кући у Иваници, Ковач одлази родитељима у Попово Поље, у Грмљане близу Равног, гдје га одмах мобилизира ЈНА и шаље на положај у Горњи Бргат. Након свега неколико дана војевања, 27. свибња, Ковача је на Вељој Међи заробила је Хрватска војска, која је прешла државну границу са БиХ и дјеловала на том подручју.

– Сам чин заробљавања био је коректан. Нас шеснаест одвезено је камионом у Плоче, али тамо почињу невоље. Неколико војника одмах су нас почели злостављати и тући. Након пар сати превезли су нас у Метковић и смјестили иза Развиткове робне куће, у подрум Дуванске станице. Тамо су се одшкринула врата пакла. Дочекали су нас стражари који су на одорама имали исписана имена Анте Павелића, Вјекослава Лубурића и разно усташко знамење. Сатјерали су нас у котловницу и започели ударати док нисмо попадали. У том је тренутку ушао један официр, касније сам сазнао да је натпоручник ХВ-а и да се зове Иво Јелић. Издерао се на наше злостављаче, запријетио им да нас више не смију ни такнути, да морамо бити третирани у складу с ратним прописима. Спасио нам је животе, јер би нас до вечери поубијали. Бојећи се да стражари неће поштовати његову заповијед, Јелић нас је послао у Сплит. Олакшање је кратко трајало. Јелића више нисмо видјели. Отпремљени смо у Лору, гдје је батинање започело одмах. Смјестили су нас у уске ћелије, по седморицу у свакој. Скидали су нас и полијевали шмрковима с хладном водом, бацали на нас цигле и тако неколико дана. Били смо сви крвави, неки и врло тешко озлијеђени. Одједном, дошли су представници међународног Црвеног крижа и тада смо тек сазнали да смо у Лори. На питање одакле ране и модрице по тијелу, сви одреда смо одговарали да смо ‘пали с кревета’, јер су нам пријетили да не смијемо одати истину. Доктор је на мени утврдио 26 посјекотина од којих су неке биле врло дубоке. Знали смо, ако кажемо истину, готови смо кад представници Црвеног крижа оду – присјећа се Вукан Ковач.

У Лори је провео петнаест дана, а за све то вријеме није добио нити корицу круха, тек нешто мало воде. Батинање је настављено и када су их тукли пендрецима, било је добро. Али кад би долазили с бејзбол палицама, једва су остајали живи. Вукан зна све који су га тукли и мучили, али о именима не говори. Каже, осуђени су и што се њега тиче, то је завршено. Након петнаест дана, Ковач и супатници, све одреда зелембаћи ЈНА, регрутирани дан-два прије заробљавања, бивају пребачени у Керестинец крај Загреба.

‘Ако је Лора била пакао, Керестинец је био рај’, каже Вукан. За разлику од многих који су злостављани у овом затвору, он га памти другачије.

– Кад нас је дежурна докторица прегледала, наљутила се. ‘Да ли је могуће!’, повикала је, ‘да се ово ради људима у мојој Републици Хрватској и да ли се за овакву Хрватску треба борити?’. Неколицини тешко повријеђених спасила је животе, а нас остале лијечила је по хуманим прописима струке. Никоме није дала да нас криво погледа, а камоли да нам науди. Лијечени смо све до 14. коловоза, а тада смо у Неметину размијењени за хрватске заробљенике и тако сам спасио главу. Ту докторицу силно желим видјети и стиснути јој руку. Нисам се баш трудио на сва звона да ју пронађем, јер, контам, можда би они могли имати некаквих неприлика, знаш како је. Животна жеља ми је да с њом попијем каву. Тко зна, можда ћу је, кад-тад срести. Не морамо ми ништа надугачко и нашироко распредати о политици, рату, странкама и границама. Можемо и шутјети, али све знамо – каже Вукан Ковач.

Најљепши дан у животу Вукана Ковача био је, како сам каже, када се 1991. године вјенчао с Радмилом, вољеном супругом с којом је добио сина Бранислава и с којом и данас живи. Није то било некакво обично вјенчање, већ оно које се посебно памти, јер је, као једно од ријетких, обављено у дубровачком Кнежевом двору. На церемонији је било Срба, Хрвата и Муслимана, све пријатељ до пријатеља, све човјек до човјека. А Вукан, како тада, тако и данас, није ништа друго до Дубровчанин. Тамо је рођен, тамо је завршио средњу школу и тамо је десетљећима радио. Никада на никога није уперио пушку, камоли опалио, а чудан сплет околности довео је до тога да преживи неколико мјесеци пакла. Како је било у тих 77 дана заробљеништва, најбоље говори чињеница да је заробљен када је био тежак 106 килограма, а када је размијењен имао је једва 54. Тих 77 дана није оставило само трага на Вукану. Било је то дугих 77 дана стрепње супруге Радмиле којој је Вукан успио послати кратку поруку из Лоре: ‘Жив сам !’

Један од ријетких који је поштовао конвенције

Покојни генерал ХВ-а Иво Јелић говорио је у Слободној Далмацији 2013. године о томе да је ‘сурово проводио’ међународна ратна правила и конвенције.

– Сјећам се кад је у српском засеоку Допуђе код Крушева један гардист тукао српског старца: смјеста је не само спријечен, него и удаљен из бригаде. У једној од првих акција ухватио сам пет наших војника како пљачкају куће: све сам их дао на суд, али су они већ сутрадан пуштени. За вријеме мог заповиједања никоме од српских заробљеника није пала ни влас с главе док су били под Четвртом бригадом, али би настрадали кад би дошли у руке Војне полиције, у војне затворе Лора у Сплиту или Кулине у Шибенику. Напомињем да је Војна полиција била изван моје ингеренције те је одговарала изравно Министарству обране, које је толерирало такво понашање – изјавио је тада Јелић.

(НОВОСТИ)

Извор: Слободна Херцеговина

Везане вијести:

26. година од оснивања хрватског логора Лора у Сплиту …

Тројица војних полицајаца осуђена за ратни злочин у „Лори …

Мучитељка нашег Милана књигом „пере“ своју савест | Јадовно …

Усташки логор Керестинец: Стравични детаљи мучења Срба …




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top