Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

1941: Година када је Зло овладало католичким медијима

Датум објаве: петак, мај 19, 2017
Величина слова: A- A+

slider_velika

„Најгоре што нам се може догодити је подцјењивање и непрепознавање нацистичке авети, која има и своје мутационе облике, али увијек има своју националсоцијалистичку, дакле расистичку бит“, босански фрањевац Марко Оршолић, „Злодусима насупрот; религија и националсоцијализам“.

Постојало је раздобље у повијести када је, речено ријечима кардинала Јосипа Бозанића, „Зло овладало медијима“, и то католичким. Ради се, дакако, о Другом свјетском рату.

У поплави фалсификата, ревизионистичких интерпретација, острашћених квазиконтекстуализација и, ако хоћете, „јалових расправа“ о овом проблематичном дијелу повијести Цркве, када је људскост била на испиту као никад прије, одлучили смо се бавити на начин да презентирамо својеврсну скраћену верзију листа у фокусу. Ради се о механичкој презентацији дијела резултата вишемјесечног истраживања католичког тиска, најприје на примјеру умјереног, службеног Католичког листа. Тједник Загребачке надбискупије којом у то вријеме управља Алојзије Степинац, а за чију се светост данас бори Католичка црква у Хрватској, можда најбоље оцртава службену политику вјерских поглавара тада. Боље него екстремистички католички листови такођер са сједиштем на адреси Каптол 27 у то доба или они који су успјели пребродити читав рат без пропагандног чланка.

katolicki_list1

Оригинална издања Католичког листа се могу пронаћи у Националној свеучилишној библиотеци, а на овај начин јавност добива дигитални и добрим дијелом претражив увид у комплетно његово ратно извјештавање. Издвојили смо само чланке који се директно тичу односа према НДХ, угроженим мањинама и политичким противницима. Ову задњу категорију, обрачун с комунистима, смо притом само мањим дијелом срезали и то када је ријеч о неким теоретским чланцима упереним против комунистичке идеологије – материјала је, као што се читатељ може увјерити, и овако више него довољно.

Режим који долази након НДХ католички ће тисак користити као прилог оптужници против Степинца; да би онај сљедећи, након 1991. године, тумачио Степинчево понашање, али и написе у црквеном тиску, као производ тоталитарне стеге и цензуре донесене на усташким пушкама 10. травња, пар дана уочи Ускрса 1941. године.

Колико је Црква била „приморана у том раздобљу свјетске и народне повијести“ дјеловати у складу с политиком дубоко расистичког убилачког режима, а што се заиста могло избјећи, може се одвагнути кроз неколико категорија, када је у питању католички тисак.

Прва је утјецај цензуре.

Друга је пропагирање нацифашистичког, односно усташког режима и култ личности вође.

Трећа је осуда злочина тих режима.

Четврта је извјештавање о отпору.

glas1Уводно треба рећи да је излишно говорити о томе је ли цензура постојала или не – сав је тисак обустављен тог 10. травња 1941. године, а на притиске се надлежном министру богоштовља и наставе Мили Будаку својевремено жалио и сам Степинац. Но, оно што је специфично за католички тисак јест управо поуздан партнер усташких власти за провођење цензуре: пронашле су га у особи произашлој из католичког тиска. Иво Богдан, бивши уредник најутјецајнијег католичког дневног листа, Хрватска стража (1929.-1941.) од успоставе НДХ обавља дужност цензора, односно предстојника Хрватског новинског уреда у Будаковом министарству, да би његов рад био окруњен именовањем за равнатеља Главног равнатељства за промиџбу и цензуру у сијечњу 1944. године. Дужност ће обављати све до краја рата и бијега у Аргентину. О томе више у закључној анализи других публикација, међу којима Католички лист заузима мјесто умјереног тиска.

Цензуром се, пак, може донекле тумачити изостанак осуде усташких злочина, премда не потпуни. Оно што више забрињава када су у питању католички медији јест блиједа осуда погрома жидова и политичких противника нацизма у Њемачкој и Италији. У конкретном случају Католичког листа, усташке су жртве у потпуности прешућене, док је у другим листовима контекст у којему се спомињу концентрацијски логори или уништавање жидова игнорантски, повремено и апологетски. Примјерице, Хрватски глас 1941. године концлогоре спомиње тек кроз одговор Адолфа Хитлера на критике са запада. Без елаборације Фüхрерових ријечи, преноси се његова изјава да су их измислили Енглези. Католички тједник се почиње интензивно бавити жртвама тек пред крај рата, извјештајима који се махом баве погибањем свећеника.

hrvatski_glas4Пропаганда усташког режима била је присутна у значајном дијелу католичких листова, поготово почетком рата. У којој мјери овисило је о томе баве ли се искључиво вјерским питањима или својом тематиком захваћају шири друштвени и политички спектар. Примјере пропаганде приказат ћемо и у овом тексту, кроз цитате из Католичког тједника, те фотографије написа Хрватског гласа и тједника Хрватска стража, који су не само пригрлили долазак НДХ с одушевљењем, него су га наставили дивинизирати из броја у број, заједно с нацистичким режимом и фашистичком Италијом, дакако, до њене капитулације ’43. У Католичком је листу, примјерице ентузијазам након слома Италије прилично спласнуо, да би политичка питања поново оживјела пред крај рата – и то највише кроз извјештавање о убојствима свећеника, жртвама којима је апсолутно посвећен највећи простор, док су оне прије тога, суставно уништаване, једнако суставно и прешућене.

Негативно извјештавање о отпору усташком режиму нити у једном тренутку није посустало. У задњој ће епископској посланици вјерницима, Степинац снажно грмјети против клеветника, који му импутирају сурадњу с усташким режимом и „наводним“ уништењем Срба, тврдећи да се стално залагао за жртве прогона по расистичком кључу, чему нема експлицитног трага у листу који је био у нашем фокусу. Паралелно с кориштењем најпогрднијег рјечника за приказивање „одметника“ од НДХ, проглашавањем партизана четницима и слугама Београда, Лондона и Москве, тједник ће на својој насловници још једном изразити поштовање Анти Павелићу и његовим напорима за стварање моралног друштва, слободног од туђинске власти, поновном објавом његове фотографије на насловници.

У наставку погледате како је изгледао Други свјетски рат гледан очима умјереног католичког тиска с повезницама на оригиналне изватке из Католичког листа из 1941. године.

Жидови и нацизам прије рата

За почетак ћемо се кратко осврнути на поједине написе уочи успоставе НДХ. У тексту „Важан пасторални проблем“, који се тиче демографије, али и критизира аграрну реформу Краљевине Југославије, према којој „земљу добивају у првом реду Срби православни“, а католицима припадају мрвице. Посљедица тога је густо насељавање Славоније и Барање Србима, Подравине „гдје није било православаца ни за лијек, а данас има по неколико православних села“, док се у већинским католичким подручјима „изједначују Срби с нама“. Колонисти, наставља се (ПР1), имају много дјеце. „Првих су година много умирали, али сада се аклиматизираше и број њихов расте из дана у дан, а наш домаћи елеменат пропада и нестаје га“. Послије 1918. године „настаје пропаст и смрт за велике славонске шуме“, јер „маџарски жидови и маџарска властела удружени у жидовска подузећа… почеше с харачењем красних, а вишепут и премладих шума“, чиме се су пунили џепове „дебелим милијонима“. Међу насељенике, притом, „увлаче се најлакше свакакви пороци и непочинства“.

katolicki_list4Када је ријеч о извјештавању из свијета у којему већ другу годину бјесни рат, мало је тога што се може ставити на душу нацистима. Проналазимо вриједносно неутрално написани текст о посјети апостолског нунција за Њемачку заробљеним свећеницима и редовницима, њих 250, које је овај благословио и дозволио им служити мису недјељом те три пута тијеком тједна. Одмах уз ову вијест је и забиљешка о неуспјеху комунистичких агитатора у Румуњској, сили Осовине.

Но, симпатије за нацифашизам можда се боље примјећују у тексту „Католицизам и словачки националсоцијализам“, објављен оригинално у „Словакисцхе Рундсцхауу“. Бави се међу осталим и односима католицизма и словачког национал-социјализма. У том систему, пише: „Неће Црква нити бити прогоњена. Прогони би били против национал-социјализма. У Њемачкој је писао оснивач национал-социјализма Адолф Хитлер у својој књизи ‘Меин Кампф’, да у редовима национал-социјалиста може сједити такођер увјерени католик покрај увјереног протестанта, а да не дођу у душевни сукоб са својим вјерским назирањем“.

Успостава НДХ

Први број Католичког листа с надневком 11. травња био је већ отиснут када су усташе умарширале у Загреб с Нијемцима. Нема трага вијести – посвећен је Ускрсу.

Но, сљедећи, који излази с неколико дана закашњења (21. травња) због обуставе тиска, на насловници доноси текст „Независна Држава Хрватска“. Пише како се нова власт брзо показала на дјелу, јер су редарство, Грађанска Заштита и усташки одреди „точно функционирали одржавајући ред и дисциплину“. Објављује се и да је на Ускрс Анте Павелић стигао на териториј НДХ, дочекан је свечано у Карловцу, а затим се цитира Павелићево проглашење НДХ, те честитке вођа њемачког Реицха Адолфа Хитлера те фашистичке Италије Бенита Муссолинија. Слиједе присега Поглавника, којој су присуствовали вјерски представници католичке, муслиманске и протестантске вјероисповијести те именовање министара. Поглавник позива на свијест о посљедицама њихових дјела пред Богом. Војсковођа Славко Кватерник присеже Богу, народу и НДХ да ће бити вјеран и све своје знање уложити у вршење дужности, „Тако ми Бог помогао! Амен!“.

Уредништво наводи како је Држава Хрватска чињеница, коју су преци носили у душама „док ју није Свемогућа Провидност остварила у години великога народнога јубилеја. Католичка Црква, која је кроз 1.300 година духовно водила хрватски народ у његовим тешким, болним и радосним данима, с весељем и радошћу хрватски народ у овим данима његова подизања и обнављања државне независности“. Изражава и наду да је Држава Хрватска испуњење оправданих аспирација народа, који ће са својим одговорним Водством бити истински Божји народ.

На истој страници започиње ускрсна хомилија Алојзија Степинца, будући је проглашење НДХ пао на Велики четвртак. Кардинал је хомилију посветио теми мира, будући да проматрамо „нечувени каос у свијету, слушамо уздахе потлачених, гледамо сузе испаћених и унесрећених, пратимо бијесну пропаганду разорних елемената и читамо о напорима државника да успоставе мир“. Осим што Жидове назива невјерницима, наводи и: „О кнеже мира, Исусе Кристе! Ти не искључујеш никога од свог мира ни након славног ускрснућа, само ако нађеш отворена и раскајана срца. Ти си био спреман да га дадеш и подлим жидовским поглавицама, који су нахушкали масу да вичу на Тебе – распни га, распни! Ниси искључио Петра, који се заклоњао на Велики Четвртак да Те не позна…“ Дио хомилије посвећује и „умишљеним учењацима и заведеним масама радника“ који желе покидати везе с Богом, како кроз проствету, етичке покрете, који „све религије сматрају једнако вриједнима“, тако и највећу запреку миру – комунизам, „негацију сваке истине и правде“. Хомилију завршава замолбом да каже „хрватском народу на прагу новога раздобља живота као некоћ апостолима након Ускрснућа – мир с вама!“.

upozorenjezidovimaСтепинац у истом броју шаље окружницу за интензивирање духовне обнове и рада на програму обиљежавања јубиларне године, „најважнијом акцијом за све оне велике циљеве Цркве и Државе Хрватске“. Ту је и вијест да је 16. травња Анте Павелић примио у посебну аудијенцију преузвишеног надбискупа Степинца, но и да је надбискуп службено посјетио замјеника поглавника генерала Славка Кватерника те извјештај о величанственом погребу Кватерникова брата Милутина, страдалом у Цриквеници приликом покушаја успоставе власти НДХ. Обред је одржао Степинац, уз чланове државног водства и заступнике њемачке и талијанске војске. О погинулом Кватернику се наводи да се увијек у раду ослањао на Цркву, а „у часу кад је вршио најљепшу дужност свога живота, објављујући обнову хрватске државности, пао је као жртва свога домољубља“.

Степинчева окружница, начела НДХ, квислинзи и масони

У наредном броју услиједила је Степинчева окружница клеру, у којој он позива на „узвишени рад око чувања и унапређења НДХ“.

„Познавајући мужеве, који данас управљају судбином хрватскога народа, ми смо дубоко увјерени, да ће наш рад наићи на пуно разумијевање и помоћ. Ми вјерујемо и очекујемо, да ће Црква у ускрслој Држави Хрватској моћи у пуној слободи навјештати необориве принципе вјечне Истине и Правде“, наводи Степинац, позивајући клер на молитву за Поглавника, да се напуни духом мудрости. Позива их: „Испуните своју дужност према младој Држави Хрватској“ и одређује свечани Те Деум по свим жупним црквама.

Његову окружницу слиједе Начела Владе НДХ, односно усташка начела, која је приликом присеге прочитао министар наставе и богоштовља Миле Будак. У њима се, међу осталим, наводи да „тежиште ћудоредне (моралне) снаге хрватскога народа лежи у уредном и вјерском обитељском животу“.

Број доноси и вијест о француском квислингу маршалу Петену, који је посјетио Лоурдес и упутио писмо Папи, манифестирајући му поштовање управо из оног града, „који је био трн у оку француској масонерији и љевичарским круговима“, што су ширили вијести да ондје влада пустош и празнина. Написи о масонерији су уско везани за антисемитизам, што ће се потврдити у много наврата.

Будак, младеж и морални процват

Сљедећи број доноси говор министра богоштовља, Миле Будака о мајчинству. Користи сада већ увријежени назив за НДХ, „ускрсла Хрватска“, коју је Поглавник дигао из стољетног мртвила. На дну треће странице је и позив свим школама да се убудуће министарству обраћају под пуним новим именом – Министарство богоштовља и наставе.

Први текст који крајње неумјерено хвали Анту Павелића тиче се посјете Духовне Младежи Загреба поглавнику, с којим су имали „добра пола сата очинског разговора“, започетим „кршћанским поздравом: Хваљен Исус! уз мудру лозинку: За дом спремни!“.

„Казали смо Поглавнику Хрватске и то да су наша срца куцала за њ већ дуго, и да су Му наше мисли плеле ловорику успјеха зато што су у Његово срце пресађене идеје водиље: Бог и Хрвати! Хрватска Хрватом! У оснивању НДХ Поглавнику је највећа бојазан била за помањкање хрватске интелигенције у државним, јавним пословима, а нарочито војним круговима…. увијек се је бојао, да не би можа понестало свећеничког подматлка… Ми смо увјерили Поглавника да тога неће бити“, а овај их је увјерио да ће настојати увести „хармонију између Цркве и државе“, навели су млади богослови, напомињући да ће уз Поглавника увијек бити захвални Богу.

katolicki_list2Пенић у броју 19 упозорава на сваковрсне вјерско моралне заблуде и настраности, које задају горке јаде свећеницима: „комунизам, неморал, бијела куга, вјерски нехај, толики разводи бракова и прилежништва“. Позива на стрпљење и такт, а све за „процват св. Цркве и НДХ“.

 Како презентирати дипломатски и политички фијаско

Број 20 доноси интересантан извјештај о посјети Павелића Италији, под насловом „Повијесни датуми“. Као повијесни датум најприје је представљена недавна одлука Поглавника да круна Краља Звонимира представља суверенитет НДХ, 15. свибња. С том је круном Павелић отишао у Рим видјети Виктора Емануела III, нудећи три дана касније, 18. свибња, ту исту круну члану Савојске куће, како би основао династију, која ће бити на челу краљевства Хрватске.

Краљ је, дакако, прихватио понуду и круну је преузео његов „љубљени нећак Краљевска Висост Алмон ди Савоиа-Аоста“, уз пуно жеља за плодан напредак, како је навео раније, „опет ускрсле државе (НДХ) – потпуно остварене помоћу побједа осовине“, а сада и „ускрслог краљевства Хрватског“, на челу с кнезом његове славне куће. У извјештају се описује срдачну размјену здравица између Павелића и Муссолинија, гдје потоњи обећава бити уз бок при раду на сретној будућности, а Павелић му узвраћа да у је он „у нашим очима не само Дуце фашистичке револуције“, него „и пријатељ хрватског народа“. Преноси се и посебна изјава из „Хрватског Народа“, у којој поглавник подцртава сталност државне суверености оснутком династије и слиједом одлуке хрватског народа. Уколико досад нисте препознали о којем се повијесном датуму ради, ријеч је о Римским уговорима, којим је Павелић Италији предао Далмацију с низом отока, Хрватско приморје, Горски котар и Боку Которску.

„На свршетку повијеснога дана примљен је Поглавник у посебну аудијенцију код Св. Оца Пија XIII. Иза тога је Св. Отац примио у аудијенцију и чланове хрватског државног изасланства“, кратко се наводи. „Посебна аудијенција“ такођер је ублаженица. Њоме се компензира чињеница да се не ради о „службеном посјету“Ватикан није никада признао НДХ, што остаје болном точком и Цркве и државе до краја рата.

 Пријелази на католицизам

Почетком терора над Србима и жидовима, стиже и прва окружница везана за покрштавање, јер се у посљедње вријеме жупним уредима јавља „много особа, које би жељеле пријећи у католичку Цркву“ или конвалидирати свој брак. Надбискупијска канцеларија даје напутак жупама да „одбијају оне који би у Цркву хтјели ући без исправних мотива, тражећи у њој само заштиту својих материјалних интереса и егоистичких циљева“; тражи се познавање вјере, обвезивање да ће одгајати дјецу у духу католичанства, одговарајући брачни живот. Занимљиво је да већ у сљедећој реченици упућују да „треба имати много разумијевања особито за оне који су у задњих 20 година под директним или индиректним притиском власти – која је погодовала иновјерце (нарочито православље) на сваком кораку – у часовима слабости нанијели силу своме бољему вјерском увјерењу те за вољу части, каријере и других особних интереса отпали од католицизма“. За њих треба имати „посебне љубави“, додаје се.

Српска масонерија и разарање Београда као Божја Правда

Насловни чланак од 3. липња „Рад на унутрашњој обнови“ обрушава се на масонерију, прије свега српску, која је за природног савезника у борби против Католичке цркве сматрала „православну хијерархију, задојену славенофилском мржњом на католичанство“. Око „борбених православних епископа окупили су се и масони и познати београдски ‘љевичари'“, наводи уредништво. Наводи да је Католички лист био цензуриран у Југославији, јер му се хтјело одузети цитат из заглавља, те тиме објашњава искрено весеље и радост којом су поздравили оснивање НДХ. У наставку је хвале као међународну, еуропску признату државу, што чак тумаче посјетом Павелића Пију XIII, што „показује, колико међународно значење придаје Црква представницима наше народне државе, кад их тако брзо и тако лијепо прима и дочекује“. Не могу мимоићи ни „одредбу Министарства богоштовља и наставе, којом је поједноставио прописе пригодом вјерских прелаза. Тиме је као и другим мјерама омогућено да су се у кратко вријеме исправили они болни губици, које је Католичка Црква трпјела у бившој Југославији“. У коначници се позива на сурадњу Цркве и Државе на подручјима гдје се додирују њихови дјелокрузи, да буде што искренија, јер „то ће одговарати цијелој нашој славној прошлости и бити најчвршћи камен снажне и сретне будућности НДХ„.

hrvatski_glas5„Велико дјело Провидности“ је забрињавајући текст Вилима Нука у којему се слави два мјесеца од успоставе НДХ. Не зато што је Славко Кватерник приписује Божјој Провидности, вољи савезника, пожртвовности Павелића… А Степинац у окружници клеру од 28. травња наводи: „И тко нам може замјерити, ако и ми као духовни пастири дајемо свој принос народном весељу и заносу, кад се пуни дубоког ганућа и топле захвалности обраћамо Божјем Величанству? Јер колико год и било замршено плетиво данашњих судбоносних догађаја… ипак је лако разабрати руку божју на дјелу“, него зато што у наставку аутор „изводи доказе да је НДХ дјело божје провидности“ и правде, због запањујућег начина на који је дошло до ослобођења. „Ненадано као оркан, који односи сав талог и прашину, који руши све што није било на добром темељу грађено“ – ту набраја „разорење модерног дијела Београда, саграђеног двадесетогодишњом отимачином, кукавни бијег властодржаца, расап српске војске…“ Божја Правда неумољиво кажњава народе за њихове поступке против потлачених. Закључује да вјерује у будућност НДХ, јер вјерује у Божју Правду.

Женско питање – све мање од 30 промила наталитета је недовољно 

Доглавнику Мили Будаку је посвећен приличан простор, будући да је пуно проповиједао о Цркви идеолошки блиским питањима попут образовања, женског питања и бијеле куге.

„Никакова испричавања ‘Нисмо ми криве‘, како их је изнијела Нада Сремец у својој недавној књизи, не могу скинути одговорност с наших жена и мушкараца“, каже Будак. „Напомињемо да је број 30 промила и више повољан наталитет, а испод 30 неповољан„, пише се у чланку о Ђаковачкој бискупији, у којој он често прелази 30 посто, али је и даље означен као неповољан. (Наталитет у Хрватској у 2014. био је 9,3 промила).

Лист критизира Радничку комору, као расадник комунизма, али посебно истиче академичарке комунисткиње. Преносе и Будакову изјаву како се вреба на дјевојке: „И која год млада дјевојка проповиједа комунизам – будите сигурни, да су је њезини ‘другови’ већ покварили! Она је, несретница, већ комунизирана!“ Најављује одлучне мјере против комунистичке агитације, да ће једном за свагда престати „двозначни и половичарски поступак с прорачунаним кваритељима наше младежи“.

На истој се страници броја 24 оглашава и вијест да њемачко свећенство има олакшице за вријеме зрачних напада у смислу обављања дужности.

 Збиралишта под ведрим небом: Жидови лажу о прогону и колективно су за то криви

„Будући Жидови шире лажне вијести у сврху узнемиравања пучанства те својим познатим спекулативним начинима сметају и отешћавају опскрбу пучанства, те се колективно сматрају за то одговорним и према томе ће се проти њима поступати и спремати их поврх казненопоправне одговорности у заточеничка збиралишта под ведрим небом„. Ово је дио Поглавникове изванредне законске одредбе и заповиједи, која је издана 26. липња „поводом гласина да би 28. о. мј. у Хрватској имали услиједити тобожњи прогони против једног дијела пучанства“. Осим што су Жидови на овој насловници Католичког листа већ колективно проглашеним кривим за овај пријеступ и упућени у логоре, пријеки се суд обећава свима који буду ширили гласине о „тобожњем прогону дијела пучанства“.

mussoliniОва ће се одредба оглашавати и преко олтара, по налогу шефа МУП-а Андрије Артуковића, коју је у идућем броју огласио Степинац.

 Православци су гости – неће моћи сви отићи, требају прећи на нашу вјеру

Исти број извјештава о Поглавниковом сусрету с представницима Католичке акције, која је пуна говора о ускрснућу НДХ, вјери да ће Бог бити у помоћи и спремности да вођени духом Кристовим и усташким начелима водимо борбу за домовину. Извјештај завршава поглавниковим излагањем да су новине очишћене од скандалозних кроника, озакоњена је тешка казна против бијеле куге, а обећава им и да ће још строже, у зачетку угушити „свако зло, уништити све што је на уштрб морала и народне части“. Католичка акција истога дана од доглавника Будака добива конкретан план: „Православци су дошли у ове крајеве као гости. И они би требали већ једном да напусте те крајеве. Истина, многи не ће моћи отићи, али ће зато хтјети прећи на нашу вјеру. То можда неће бити из најчишћег увјерење и зато ћете ви дјеловати да својом молитвом то дјело потпомогнете“.

Католички лист извјештава и о аудијенцији Епископата код Поглавника, који је предводио Степинац. Поздравио га је „од срца“ као један од легитимних представника цркве Божје у НДХ, „с обећањем наше искрене и лојалне сурадње за бољу будућност наше домовине“. Овај му се захвалио и изјавио му спремност на помоћ у духовном раду, а онда су се задржали „у дуљем невезаном разговору“.

 Власници књижница Жидови, а писци, највећим дијелом, Срби

Поглавник прима у посјет добровољце у борбу против бољшевизма у СССР-у, уз нагласак да не иду у освајање територија. У броју 27 те године износе се и специфичности локалног, у односу на руски. „Једна од најупаднијих значајки тога рада, да је водство комунистичке акције међу Хрватима било у рукама Срба и Жидова. Не само да су из Београда управљали својом подземном акцијом под именом КПЈ, него су и код нас усред Загреба ницале неке обскурне библиотеке, којима су власници били Жидови, а писци, највећим дијелом, Срби“. Закључује се да су за Марxа Хрвати само ниско робље. У истом се броју доноси и доглавников говор на скупштини у Крижевцима, која је почела мисом, гдје он говори о важности вјере, доказујући да је хрватска држава кршћанска, али и исламска.

„Комунисти и Срби највише наваљују на вјеру, јер знаду, кад би нам то порушили, да би могли радити с нама што хоће. Међутим, ти наши православци, који веле, да су атеисти и против попова, чине то пред нама. Чим дође крсна слава или св. Сава, да видиш како пале кандила“, каже, међу осталим, Будак.

Стижу и нове упуте гледе примања прелазника у Цркву. Жупе се упозоравају да до тада не примају пријаве и не шаљу молбе Надбискупском Духовном Столу, извјешћује Надбискупска канцеларија у броју 29.

Настављају се и вијести о клеру одушевљеном НДХ. Златомисници, свећеници који славе 50 година свог заређења, састали су се у српњу и захвалили Богу што јубилеј славе у слободној НДХ – она је била сан, идеал њихове младости, због којег су прогањани, извјештава лист. Зато су „вруће молили, да на њезиног представника Поглавника др. Анту Павелића, који је Старчевићанско гесло остварио, у живот привео и обновио краљевство Хрватско, Свевишњи излије обиље Свога благослова, да га узмогне потпуно учврстити…“

 Култ личности: Павелић и његово генијално дјело „Страхоте заблуда“

„Страхоте заблуда“ су литерарни урадак Анте Павелића о комунизму и бољшевизму, који је за Католички лист 8. коловоза представио главни уредник Никола Коларек, не штедећи ријечи хвале. До те мјере га слави да на моменте изгледа као да субверзивно подрива Поглавника. „Писац, ускриситељ и обновитељ“, „повијесна личност какове нијесмо кроз стољећа имали“, „вођа који имаде горку, али часну прошлост и који данас наступа помлађеном снагом на позориште судбоносних догађаја човјечанства: муж, који даје своме народу нови дух и нове облике државнога, друштвеног и културног живота“, дакле, Павелић, даје у књизи највјернији одраз своје особности. „Сватко тко је за књигом посегнуо желио је да му књига открије велики дио мисаонога, чувственога и вољенога живота мужа, који данас управља животом хрватског народа… да упозна интензивни душевни живот Поглавника и да му се тако душевно приближи“, каже се.

glas1Коларек ставља пред читатеља читав низ питања која отвара бољшевизам, не би ли објаснио зашто је књига побудила највећу пажњу јавности, а затим наводи да „Страхоте заблуда“ откривају „у танчине све разлоге, који нам налажу, да се јасно и одрешито опредијелимо према тој нововјековној појави барбарства, какве је само могуће замислити“. Упозорава да то није књига „која би хтјела строго знанственим начином са свим критичким апаратом обрадити појаву бољшевизма“, већ она захваћа у то питање „с гледишта практичне животне оријентације“ и на тај начин најбоље одговара на питања данашњег човјека.

„Примјерице: зашто је марксизам доживио своје приведење у живот баш на истоку, а не на западу? Одговор се налази у чињеници да је Маркс по роду семита, као што и у томе, да је већина његових сљедбеника исте расе“, анализира се. Поглавље „Доктрина и пракса“ се истиче „духовитом и поразном критиком бољшевичке науке о увођењу социјализма у живот, о одгоју колективног човјека… Ријетко се гдје може наћи онако духовито побијање бољшевичког тумачења развоја власништва, како их налазимо на страницама овога поглавља. Аргументум ад хоминем је ту изврсно успио“, пише Коларек.

„Поглавник нам се указује не само као дубоки мислилац, него и као пјесник сељачкога живота, његових лијепих и тешких страна“, пише. Хвали и његово познавање међународних прилика те слободног зидарства, а досљедно закључује да ће поразом бољшевизма „фашизам постати универзалан“. У закључку књигу, међу осталим, назива изванредним даром Поглавника хрватском народу.

„Жидовско-комунистичко-великосрпска промичба“ крива за мањак клера и тјерање у Цркву

Идућа насловница припада идућем главном уреднику Католичког листа, Јанку Пенићу који у тексту што га потписује с „Ускок“ – „С надом у бољу будућност“, понавља већ чувену тезу како је „НДХ створена божјом милошћу, мудрим и пожртвовним радом Поглавника и усташког покрета те вољом наших савезника“. Пише и како се нада да ће свећеници имати право на пристојан живот и плаћу, чиме ће их бити више.

„Жидовско-комунистичко-великосрпска промичба у Хрватској ударала је у првоме реду на Цркву и свећенике, као да су управо они олош и измет људског друштва, као да се налазимо пред новим неронским временима“, дио је Пенићевог објашњења за мањак клера, што би требало бити ријешено у оквиру НДХ.

Занимљиво је да у истом броју излази и притужба из Велике жупе Гора Петриња, чији се жупан жали што се недјеље и благдани не светкују, него људи обављају пољске послове. „Кривци се не притежу на одговорност… Против свих пријављених прекршитеља треба примјењивати казнене санкције брзо и строго, јер ће се само тако получити жељени учинак„, наводи се у писму које је већ прослијеђено у МУП, али и клеру на знање.

Сузбијање опће покварености

Убрзано се ради на јавном моралу. Извјештава се и о уклањању „тобожње умјетности“, „бесрамних рељефа“ са зграде у Загребу, који садрже гола тијела мушкараца и жена у положају изазовно саблажњивом, па је „поштење морало узмакнути пред фрамазунском (масонском, оп.а.) дрскости“. НДХ им је дошла на крај, а већ у идућој вијести дознајемо како се „којекакве женетине још увјек нуде на јавноме мјесту“: „Оне као да не маре за све оно што им се спрема. Но, доћи ће већ и на њих ред“.

Идућа насловница посвећена је одгоју, нужди да сузбије вал опће покварености, па „узгојни вал треба обухватити цио народ, омладину и старије, свим средствима и чимбеницима„. Наопакости је дошао крај – НДХ ићи ће у погледу узгајања здравим и сигурним путем те усташком одлучношћу уклонити све препреке. Држава у томе треба помагати раду Цркве, и то се напокон догађа, али одговорност је и на родитељима који превише попуштају хировима своје дјеце.

hrvatska_strazaКатолички лист на овом мјесту препоручује читање раније споменуте, прилично екстремне Хрватске страже, јер даје „лиеп, збијен и точан преглед догађаја на бојиштима и у свјетској међународној политици, суставни и прегледни приказ догађаја у НДХ…, обилне виести из вјерског, дружтвеног и просвјетог подручја код нас…, црквен-политичке чланке, посебне странице: сељачки књижевници, пучки правник, сељачка домаћица, дјечја страница Наша Радост, занимљивости“. Позива се клер да се заузме за проширење католичког тједника „Хрватска стража“. Ово није једини такав позив.

 Мучен и убијен свећеник

Католички лист, као што се да видјети, не извјештава о жртвама рата. Но то се мијења у идућем броју. Он доноси три вијести о свећеницима – суспензија Бусовљака Николе Павића, без објашњења, осуда другог на смрт те ужасна тортура и убојство трећег. Жупник Крешимир Баришић убијен је заједно са жупљанима у Крњеуши, поред Босанског Петровца, како се наводи, од стране четничко-комунистичких злотвора. Описује се да је мучен одсијецањем дијелова тијела и лица, након чега је полумртав бачен у горућу цркву. Каноник Павле Лончар ради увреде државног поглавара и ради протуусташке промичбе је осуђен на стријељање, но помилован је вољом Поглавника и осуђен на 20-годишњу тамницу.

Лист у свом броју 35 извјештава о одласку поглавника, доглавника Кватерника и готово цијеле владе на спровод сина талијанског премијера, Бенита Муссолинија. На истој се страници наводи и да је преминула Кватерникова супруга, те да је испраћена од свих чланова владе, представника савезника НДХ, Загреба, али и тисуће грађана.

Проблем Џека Лондона и комунистичке пропаганде

Насловница броја 36 усмјерена је против комунистичке литературе – „накладе и списи о ‘бољшевичком рају’ никли су као гљиве иза кише“. Прозивају се издавачке куће Минерва, Епоха, Нолит и Биноза.

„Замислите да млад, интелигенат, а нешколован човјек чита Карла Маркса или Џека Лондона, а можда ништа друго у свом животу није прочитао него само то… Кад с некима говорите од ових младих људи изгледају као опијени. Кад с њима говорите, опажате како су занесени, егзалтизани, неки се тако рекућ тресу од узбуђења. Други су мрки, хладни, циници, али, чини се, једнако уживљени у свиет фабула о ‘црвеном рају'“, описује се у чланку, који посебно замјера роман „Гвоздене Пете“ Џека Лондона, познатог књижевника, материјалисту, који свећенству кроз лик Ернеста Еверхардта приговара што их капиталистичка класа плаћа, храни и одијева. Лондон се ослања на Маркса, додају, искривљује и злораби Свето писмо те се руга Исусовим пророчанствима.

У црквеним вијестима кратко се извјештава да је свећеник Еуген Гујић стрељан (од усташа) због више тешких кривичних дјела, међу којима отимачина и убојство. У идућем броју појашњавају да је због саблажњивог понашања тај свећеник раније удаљен из службе.

 Цијело село прешло на католичанство „из увјерења“, славећи Павелића

Вијест о масовном пријелазу први пута долази на странице Католичког листа – цијело село Будимци код Подгорача с 2.300 становника с православља прелази на католичанство: „Иза свете мисе одржан је у задружном дому банкет, ког кога је изречено више значајних говора с поклицима Поглавнику и Хрватској. Будимчанин Младен Радојчић особито је нагласио у свом говору да пријелаз није изведен силом, нити он значи издају или поклекнуће, него увјерење, да је раскол настао кривњом Гркâ, и да је сурађивање с Хрватима у Хрватској једини исправни пут за све становнике Хрватске“.

BUDIMCIЈанко Пенић у броју 38 поновно пише о комунизму као непријатељу кршћанства – „никао је на кршћанском тлу, у Европи, иако му је зачетник некрст, Жидов Карло Маркс„.

 Пола године НДХ и повратка божанског ауторитета Цркви

Првом насловницом урешеном ликом Анте Павелића лист обиљежава пола године постојања НДХ.

„Нема ни једне гране државне дјелатности, гдје није свега себе дао и постигао замјерне успјехе. Поглавник је вратио Католичкој Цркви њезин високи, традиционални, божански ауторитет, који је у бившој Југославији тешко страдао. Без поштивања пак ауторитета, нема опстанка ни Цркви, ни држави, ни било којој људској заједници“, пише главни уредник Јанко Пенић. Наставља га величати као особу која пуно пажње посвећује вјери и ћудоређу, јер „вјера је светиња за нашега Поглавника“.

„Кад ће повијест данас-сутра изрицати своју о животу и раду нашега Поглавника, наћи ће безброј свијетлих момената“, сматра Пенић, па истиче исправно схваћање комунизма као један од најсвјетлијих. Племенити рад наш и свестране жртве наше, донијети ће домовини нашој, НДХ, трајну слободу и свестрани напредак, закључује.

Лист преноси и окружницу викара Јосипа Лацха, на темељу наредбе МУП-а да се вјерски пријелази свршавају „хитно и без отезања“. Поједини уреди, замјера МУП, раде сметње „тражењем сувишних формалности, било затезањем издавања прописаних потврда… односно потврда особне честитости… било тражењем па и убирањем такса, односно пристојби које прописи не предвиђају“. Пријети и позивањем на одговорност.

 „Жидови презиру друге народе“

Кроз антикомунистичку пропаганду у чланку „Католичко свећенство у борби против комунизма“, поновно се нападају жидови, као творци те идеологије и то на досад најбруталнији начин: „Они су по свом положају у сваком народу нешто посебно, нешто туђе. Они не познају националног територија, народне државе, народне културе, они знаду само за своје расно-вјерске припаднике, без обзира на народ међу којим живе, макар на супротним половима свијета. Жидови презиру друге народе, њих држе инфериорнијим од себе. Ни којем народу нису пријатељи. Жидове смета свако јаче национално истицање. Они се свагда залажу за интернационализам… Тај су свој интернационалистички, протунационални менталитет дали жидови комунизму. Ради тога комунистима није стало до расне чистоће народа, није им стало до бројчане снаге његове… Они немају смисла за народну културу. Њима је свеједно био нетко Срб, Кинез, Жидов, Енглез, Словенец или Хрват: једино питају: је ли комунист…“

Клер се позива на одлучну борбу против комунизма. „Вијести о глади и убијањима у Русији зову они лаж и поповске приче. Комунисти су мајстори у проналажењу алармантних вијести, а особито у брзом ширењу истих“, наводи се даље, у чланку. У комунистичкој агитацији не малу улогу врши „круговал из Москве – а и онај не комунистички из Лондона… Збиља су умјерене строге мјере власти у том погледу„, закључује се у првом дијелу овог чланка.

 Колективни пријелази

Артуковић се обраћа бискупијама с обавијешћу да се од прелазника на католичанство не смију узимати додатне своте новца, мимо прописаних законом те да се подноситеље молби може подучити „да могу поднашати колективне молбе, а у случају колективних молби без обзира на број подписника има се примиенити биљеговна пристојба као да је само један молитељ“. Позива их опет и да престану са завлачењем, али и да обрате позорност на политички сумњиве особе – учитеље, обртнике, гостионичаре, трговце, особе које су се политички истицале – у чијем случају дозволу издаје само Велики жупан. Артуковић забрањује и принуђивање на другу вјеру и предбацивање због пријелаза.

RASNIZAKONIВијест да је држава одузела јавне овласти Старокатоличкој цркви примљена је са задовољством у Католичком листу, јер она „заправо ни не заслужује име религије“, а и сврха јој је – „револтирање против Католичке цркве и њезинога поглаварства“. То је секта и „нити је католичка нити је хрватска“, а признала ју је, дакако, Београдска влада. Ову одлуку министра правосуђа НДХ сматрају далековидном и усмјереном ка напретку хрватског народа.

Расни закони о женидби 

Расни закон, који пријечи женидбу с особама неаријевске криви без посебне дозволе, објављује се међу вијестима листа. Уградњом ове одредбе од 30. травња у Казнени закон, ова повреда части и аријевске крви постаје кажњива с бар пола године затвора и одузимањем држављанства, али и губитком службе за службенике који склопе женидбу. Ово не вриједи само за бракове са Жидовима већ и „Циганима, који понекад свјесно прелазе на католичку вјеру, чиме свјесно и некажњено кваре чистоћу расе и каљају част хрватског народа„. За то су сада прописане казне.

У истом маху објављују се и нови закони везани за скитњу, просјачење и блудничење.

У истом броју клер се опет подсјећа да је забрањено узимати новац, односно награде за прелазак на католичку вјеру, јер су поновно стигле притужбе.

Изабрани су и душобрижници Хрватског домобранства.

Ратоборни Жидови

Чланак који је започео у ранијем броју с уобичајеним подсјећањем да су Жидови криви за Исусову смрт, „Повијест се понавља“, у свом наставку заоштрава реторику: „Жидови су расијани по свему свијету. Међутим, Жидови не мирују. Изнова скупљају своје моралне и материјалне снаге и наваљују на кршћанство даље. Сваком су згодом, кад су у повијести кршћанства заметнули битку с кршћанством, изгубили битку. Уза све то нису клонули духом. Ратовали су даље. Ратују и у нашим данима… Жидови су основали слободно зидарство. Оно је њихово чедо… Фрамасони су велико друштво, тајно друштво, које по цијелом свијету има своје ложе… Жидови и масони заједно развише комунизам…“

Ово води закључку да „Жидови имају највише разлога жалости и кајања, јер су сами својим разорним комунистичким радом изазвали све ово управо онако као и пропаст Јерузалема, кад су викали код осуде невинога Криста ‘крв његова на нас и на дјецу нашу'“.

Павелићева топла добродошлица пријелазницима и укидање Јулијанског календара

Павелић се обратио преобраћеницима на католицизам 18. студеног, ословљавајући их са „браћо“ више пута. Изразио је срећу што су спознали да домовина има могућности да „сви у њој добро и сретно живимо“. Овим су чином извршили „завјетну мисао за своје огњиште, за свој дом, за своју обитељ и за домовину, за коју су и за Дом – спремни!„.

Држава исказује да јој је стало до пријелаза одређујући и државну помоћ душобрижницима жупа и жупних испостава основаних за насељенике и прелазнике на католичку вјеру, а од вјерника не смију примати накнаде за обреде.

Занимљиво је и да је држава прописала и када се школарци поздрављају са „За дом спремни“, а када с „Хваљен Исус“, уз напомену да је незгодно да се поздрави користе истовремено.

Пред сам крај 1941. године Католички лист додатно појашњава законске одредбе о браковима с особама неаријског подријетла те објављује да је укинут Јулијански календар. Наводи се и да је он укинут у низу других држава те да је било непрактично славити двоструке празнике.

Аутор: Ана Беначић; Фотографије: Lupiga.Com

Извор: Lupiga.Com

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top